Жељка Гавриловић
ПЛУСKВАМПЕРФЕKТНО ОНОМАД

– у четири насумце одабране појаве –

У плусквамперфектном ономад, кад смо се срели први пут, сумрак беше већ силазио на земљу.
Узела сам његово лице у руке и пољубила бледо чело налик месецу. Био је миран.
– ШТА би волела да буде вечерас? – загледао се у моје руке, мало одсутно.
– Паааааааааааа, да пробамо џемовање[1] , споро, тихо, плутајуће…?
Ноћ је прошла брже него што смо хтели. Његов сонорни глас отапао је лед периферијске злокобне тишине. Мој напукли алт, повремено је будио његову расуту пажњу. Били су то тренуци које памтим.
Остало сви знају. Ми смо се волели, ономад.
У време плусквамперфектно

***
Извезла сам се кочијом пред сутон. Мирисало је на топлу траву, на гљиве, на млеко… Сањарећи, пустила сам узде и кочија је клизила сама бирајући пут.
Неодређено и неспознато време дели ову сцену од жубора речице, шума поветарца у младом врбаку и тихог рзања коња под месечином.
Заспала сам била са главом на твоме трбуху, ухом наслоњена на пупак.
Ти са шакама у мојим пазусима.
То су били тренуци.
У плусвамперфектном ономад када су сви знали да смо се волели.

***
Топла сам и жива.
У плусквамперфектном ономад – лето беше – лежала сам на врућем песку,
а мали зелени гуштер шетао је по мојој бутини. Био је то суптилно надражујући доживљај, онај којег само кожа уме да чита. Онај који призива висцералну влажност…
Ти уснама скидаш море с моје косе и питаш ме зашто треперим.
– Топла сам и жива. Узми ме сада – кажем ти напуклим гласом који изазива скоро неприметан анимални покрет твоје ушне шкољке.
Мислим да једно време нисам постојала, а онда сам угледала себе са булком у коси. То си ме ти био почешљао и украсио булком. Загрлила сам те нежно.

То су били тренуци. Сви су знали.
Волели смо се.

***
„Movin’ on up” – понављам себи. – „Movin’ on up”…
Правим рафове у новој полици за књиге:
фаворити, класици, енциклопедије и речници, периодика, и прочи, и прочи…
Застанем, ослушнем. Напољу већ други дан Макондо.
Застанем, ослушнем: твоје одсуство је гласније.

„Movin’ on up”…

Раме ми додирује старо прозорско окно без стакла и шапне: „Хајде са мном!”
За чудо, нисам зачуђена.
Напољу сам, неприпремљена за Макондо, али са старим празним прозорским окном.
И, гле: ево серије Магрита са Макондом на слици и у позадини; само привидно личе, као дани рутинске свакодневице; али када их гледаш пажљиво, то су микрокосмичке реплике Маконда, свака са својим капима, успут понетим лишћем, скоро невидљивим детаљима, баш као и низ наизглед истих дана
Свих оних без тебе, рецимо.
Свих кишних Магрита без твог: длана, лица, нечега… ТВОГА.

(Сада већ боли.)

„Movin’ on up”…
„Movin’ on up”…

Мислим да сам дуго спавала.
Нарколептично, онострано.

***
Увече, ти ми пружаш чашу нечег жестоког, можда некe затуренe Vecchia Romagnа и гледаш ме светлошћу.
Увек ћу знати када се то десило: у плусквамперфектном ономад, када су сви знали да смо се волели, у тренуцима…

(Из рукописа у перманентном настајању)

 

[1] џемовање: у овом случају: гитаром, гласом, рифом и опорим текстом