Година LVI · свеска 1-3 · 2022

 

НЕДЕЉКО БОГДАНОВИЋ (1938, Бучум код Сврљига) завршио је Филолошки факултет у Београду и докторирао са темом Говор Алексиначког Поморавља. Прикупио је огромну количину народних песама из сврљишког краја, па и шире. Објавио је много стручних радова и више од четрдесетак књига поезије, прозе, есејистике, народног стваралаштва и језичке културе. До пензије је радио као професор Филозофског факултета у Нишу. Данас је веома активан као дописни члан Српске академије наука и уметности у Нишу. Живи и ствара у Нишу и Бучуму.

ЛАЗАР БУКУМИРОВИЋ (2001, Чачак) студент је српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише пеозију и критику. Објављене књиге: Уџбеник свакодневице (Матица српска, 2021).

ЖЕЉКА ГАВРИЛОВИЋ (1949, Лозница) објавила је збирку кратких прича Фотографије, снови (1994), Антологију ваљевске приповетке „Од Глишића до Белог Марковића и даље” (2021) и роман Принчев пупак (2021). У дужем периоду објављивала у периодици: Свеске, Летопис Матице српске, Траг, Квартал и др. Живи у Ваљеву.

ЕЛИЗАБЕТА ГЕОРГИЕВ (1975, Димитровград) дипломирала је српски језик са јужнословенским језицима на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Георгиева се бави научним и књижевним радом. На српском и бугарском језику пише поезију, прозу за децу и одрасле, и драмске текстове за децу. Аутор је преко педесет стручних радова и прилога у часописима и зборницима конференција. Професионално се бави превођењем. Поред бројних превода у књижевној и стручној периодици, превела је и следеће публикације: Витез. Ђаво. Смрт Алексиева Елена (2012), Између векова Христова Цонка (2013), Твърде силни океани Деян Богоевич (2013), Прича од 21 лева: савремена кратка бугарска прича (2014), Доживљаји риђег гусара, Туфа Георги Константинов (2018), Raptus Светослав Нанум (2019), Четвртак Здравка Евтимова (2020), Јан Бибијан и Јан Бибијан на Месецу (2021). Аутор је и уредник двојезичних (српско-бугарских) телевизијскох емисија за децу Клинци и хлапета и Попонајци. Уредник је часописа за децу и маде на српском и на бугарском језику Фарче. Добитник је више књижевних награда и признања. Дипломирани је библиотекар саветник у Народној библиотеци „Детко Петров” у Димитровграду.

МИЛИЈАН ДЕСПОТОВИЋ (1952, Субјел), књижевник, издавач и посленик у области културе; пише поезију, прозу, афоризме, књижевну и ликовну критику, бави се публицистиком, превођен је на више светских језика. Објавио је 57 књига. Оснивач је и уредник првог хаику часописа на српском језику Паун и књижевних новина Свитак. Канадски часопис Levres urbaines, који финансира Министарство културе Канаде, посветио је 1997. године свој 29. број поезији Милијана Деспотовића (у преводу Мирјане Михајловић) и канадског песника Андре Руа. Приредио је за штампу сабране песме Пауна Петронијевића (1-10). Награђиван. Члан је Удружења новинара Србије од 1981, Удружења књижевника Србије од 1989, редовни члан Матице српске од 2009. и држављанин Песничке републике у Новом Милошеву, од 2017. Живи у Субјелу, код Косјерића и Пожеги.

НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ (1979, Крагујевац) завршио је општу књижевност са теоријом на Филолошком фагултету у Београду. Објавио је збирке песама Алеја часовника (са Александром Шаранцем, 1998), Нарцисове љубавне песме (1999), Астапово (2009), Carmina Galli (2014), 22 (2019), Песме и поеме: избор 2009–2019 (2019), Песме и поеме: избор 2009–2019 (2020), Ђулићи и увеоци (2020).

БРАНИСЛАВА ИЛИЋ (1978, Зрењанин) дипломирала је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Пише и објављује књижевне приказе, критику, есеје и поезију. Уређује портал за књижевност и културу читања Sinhro.rs. Награђивана је за есеје на конкурсима Улазница, Дисово пролеће, Трагом Настасијевића. Објавила je књигу песама Између знакова (2018). Живи и ради у Сремској Митровици.

ТЕОДОРА С. ИЛИЋ (1997, Крагујевац) основне студије на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу на Катедри за енглески језик и књижевност завршила 2019. године. Исте године наставља са мастер академским студијама, које завршава одбранивши рад из књижевности на тему Утицај Милтоновог ИЗГУБЉЕНОГ РАЈА на трилогију ЊЕГОВА МРАЧНА ТКАЊА Филипа Пулмена. Исте године уписује докторске академске студије, определивши се за књижевност. Запослена је на ФИЛУМ-у као истраживач-приправник и сарадник у настави. Занимају је митолошке студије и савремена енглеска и америчка фикција у књижевности; тренутно је на докторским студијама.

НЕВЕНА КАРАНОВИЋ (1961, Ниш) је доктор медицинских наука и специјалиста интерне медицине са субспецијализацијом из кардиологије. Бави се својом професијом и повремено пише кратку прозу и радио драме. Радови су јој објављивани у књижевним часописима (Српски књижевни лист, Улазница, Еckermann), домаћим и регионалним зборницима кратких форми (Вертикале, Алма, Феникс) и на релевантним књижевним порталима. На регионалном конкурсу Улазница 2020. освојила је другу награду у категорији проза. Живи и ради у Београду.

РУЖИЦА КОМАР (1944, Баљци код Билеће), песник (22 књиге поезије) и књижевни критичар (књига есејистичких текстова). Дипломирала је у Сарајеву на Филозофском факултету, историју југословенских књижевности и српскохрватски језик. До 1992 г. живела и радила у Сарајеву, у којем је као студент почела да објављује (прву песму под псеудонимом); појавила се првом књигом Из пепела и снијега, 1972, у сарајевској „Свјетлости”. Након избијања ратних сукоба враћа се у Херцеговину, у којој и данас живи и пише и где је до пензионисања радила као гимназијски професор. Поезија јој је награђивана: предратно УК БиХ – годишња награда за књигу Сунчана страна; у РС-у књига Невидљиви дворац проглашена за најбољу књигу просветних радника; Кочићево перо за књигу Игра океанског пијеска: за Јутро на камену – Хаџи Драган, Пожега; Слово Подгрмеча за целокупно дело. Поезија јој је превођена и заступљена у антологијским изборима.

АЛЕКСАНДАР Б. ЛАКОВИЋ (1955, Пећ), песник, критичар, есејиста и антологичар. Објавио десет збирки песама, десет књига критика и есеја, књигу путописа Хиландарски путокази, роман Кад куће нисмо закључавали и путописну фото-монографију Хиландар и Света Гора, између мита и историје. Приредио антологију песама о Хиландару XII-XX в., Хиландарје: песничко ходочашће, Кодеров Митолошки речник Божа Вукадиновића и зборник Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уредио две књиге тематских есеја: Његош – ријеч скупља два вијека: зборник радова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша 1813-2013 и Бранко Миљковић – моћ речи: зборник радова о песништву Бранка Миљковића 1934-1961. Књига песама Повратак у Хиландар је преведена на енглески језик и објављена у Торонту, док је књига изабраних песама преведена на македонски језик и објављена у Скопљу. За песништво је награђен Кондиром Косовке девојке; за књижевну критику – наградама Јован Скерлић (2014) и Милан Богдановић (2014); за прозу – наградом Григорије Божовић (2017), а за путопис Хиландар и Света Гора: између мита и историје наградом Љубомир П. Ненадовић. Живи у Крагујевцу и Љутој.

БОШКО ЛОМОВИЋ (1944, Брезна), по дипломи је професор српскохрватског језика и књижевности југословенских народа, а безмало читав радни век провео је у новинарству (радио, телевизија, новине). Објавио је 40 књига, од чега половину за најмлађе. Поезију, прозу, књижевну и ликовну критику објављивао у Одјеку и Ослобођењу (Сарајево), Летопису Матице српске (Нови Сад), Арени (Загреб), Књижевним новинама, Савременику, и Политици (Београд) и бројним другим часописима. Песме и приче су му превођене на десетак европских језика. Ломовићева Књига о Дијани Будисављевић је штампана на српском (ћирилица и латиница), енглеском, немачком и есперанто језику. Заступљен је у више приповедачких и песничких антологија у Србији, Црној Гори, БиХ, Румунији и Русији, за децу и одрасле, као и у основачким уџбеницима у Србији и БиХ. Добитник је бројних награда за појединачне песме и приче и књиге. Споменућемо неколико: Андрићева награда и награда Исак Самоковлија (Сарајево), Песнички прстен међународног фестивала Булка (Црвенка), Милутин Ускоковић (Ужице), Лаза Костић за путописе из Африке (Београд), те награде Војислав Илић Млађи (Жабари), Гашино сребрно перо (Лазаревац), Гордана Брајовић (Алексинац) и Маслинов вијенац (Бар) „за дугогодишњи допринос стваралаштву за децу на подручју бившег српскохрватског језика”. Концем 2020. изашла су му Сабрана дела у осам књига (3.300 страна) у издању београдског „Света књиге”, Живи у Горњем Милановцу.

РАДАНА ЛУКАЈИЋ (1972, Бања Лука) Основну школу и гимназију завршила је у родном граду. Студије француског језика и књижевности завршила 1996. г. на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, Одсек за романистику. Диплому магистарских студија стекла у Паризу (2000), на Универзитету Париз 8, Француска. Докторску тезу одбранила 2010. на Универзитету „Франсоа Рабле” у Туру, Француска. Запослена на Студијском програму за француски језик и књижевност и латински језик при Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци, у звању редодног професора. Члан је редакције часописа Филолог Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци, а била је и главни уредник неколико публикација у земљи и иностранству. Поред научних чланака, обајвила је и причу под називом Једно Машино јутро у часопису Нова стварност.

ИРИНА МАРКИЋ (1992, Београд) дипломирала на Kатедри за етнологију и антропологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Ради у издавачкој кући Трећи Трг. Пише поезију (портали Argh, Libartes) и филмску критику (Буђење Бредлијевог пролећа у Libartes); чланке за портале Grazia, Глас јавности, портал Луфтика). Од 2015. године бави се фотографијом и видеографијом (видео омаж Милутину Петровићу за песнички фестивал Тргни се! Поезија!, 2021). Награду BFW Insta Shoot, за најбољу фотографију на Belgrade Fashion Week освојила 2016, када је реализовала своју изложбу фотографија у BelЕxpoCentru (2017).

МИЛИЦА МАРКИЋ (1966, Београд) преводи пољску прозу, поезију и есејистику. Најзначајнији преводи су јој из опуса Олге Токарчук, Кшиштофа Варге, Бруна Шулца, Станислава Гроховјака и Витолда Гомбровича. Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије.

ОЛИВЕРА НЕДЕЉКОВИЋ (1973, Чачак). Дипломирала је на Групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности на Филозофском факултету у Нишу. Од 1999. године ради као библиотекар у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис” у Чачку. Поред бројних прилога за библиографије српских песника, објавила је и књигу Светиљка за Александра Ристовића: прилози за биобиблиографију (Чачак, Градска библиотека, 2012). Објавила је збирке поезије Водени цвет (1996), Прибор за читање (2002), Сувласници белине (Филип Вишњић, 2006, Београд) и збирку поезије у прози Постељица (2015). Добитник је награде Перо деспота Стефана (2018). Објавила је књиге прича за децу: Причино дете (2013, награђена књижевном наградом Момчило Тешић), Успаванка за Месец (2021) и Наша Нада (2021). Сарадник је емисије Радио Београда Добро јутро, децо, а награду на традиционалном конкурсу ове радио станице за кратку причу намењену деци добила је 2011. г.

ЧАСЛАВ В. НИКОЛИЋ (1983, Пећ) основне студије завршио је 2006. г. на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Магистарски рад Проблем биографског метода и биографија Пера Слијепчевића одбранио је 2008. године на Филозофском факултету (Пале) Универзитета у Источном Сарајеву. Докторску дисертацију Политички и идеолошки хоризонт у романима, есејима и новинским чланцима Милоша Cрњанског одбранио је 2011. Запослен је на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, као ванредни професор на Катедри за српску књижевност. Поље интересовања: српска књижевност XX века.

ИВАН НОВЧИЋ (1972, Краљево) је објавио збирке поезије: Ампутација душе (2003), Шифарник страдања (2008), После потопа (2018), Галиција и друге шуме (2019), Песме о кавезу (2020), Кајафин избор (2021); Јауди племена мог (2021); књигу изабраних песама Љубав у Халдерну (2021), збирку прозе Срем и Суматра (2017) и књиге студија и есеја Емир Кустурица: поетика порицања смрти (2016, 2020), Доњи ракурс (2021).

СЛАВИЦА ОБРАДИНОВИЋ (1975, Београд), историчар уметности, више од десет година прати нашу савремену ликовну сцену. Дугогодишњом сарадњом с релевантним галеријама у Београду остварила је блиску сарадњу са бројним реномираним ликовним ствараоцима. Ангажована је на организовању изложби и културних догађаја. Kроз комуникацију с публиком, стручним круговима и колекционарима промовише и пласира савремена уметничка дела. Написала је већи број стручних текстова објављених у каталозима и монографији, а у континуитету пише критичке осврте о изложбама.

НИКОЛА ПЕУЛИЋ (1994, Чачaк) завршио је студије србистике на Филолошко–уметничком факултету у Крагујевцу. Објавио је неколико радова из области билиотекарства у стручним гласилима, али и оне везане за књижевна тумачења. Као посебна интересовања истиче народну, средњовековну и српску књижевност XX века. Добитник је Бранкове награде коју додељује Матица српска и Доситејевог златног пера које додељује Доситејева задужбина у Београду. Запослен је у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дисˮ у Чачку.

НИКОЛА ПОПОВИЋ (1979, Сарајево), италијаниста по струци, бави се истраживањем савремене италијанске прозе. Предаје италијански језик на Одсеку за музичку уметност Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Објавио је преводе књига Етореа Мазине, Симоне Винчи, Валерије Пареле и бројне преводе италијанских писаца у књижевним часописима. Аутор је критичких остврта из области филма, позоришта и књижевности. Објавио је књиге путописне прозе: Приче из Либана (Cентар за културу „Градац”, Рашка, 2016) која је добила награду Академије „Иво Андрић”, те Скице за пловидбу (Агноста, Београд, 2019; Имприматур, Бањалука, 2020), која је добила награду Љубомир П. Ненадовић за најбољу путописну књигу. Превођен је на енглески и македонски језик. Био је главни и одговорни уредник часописа за књижевност, културу и друштвена питања Босанска вила у Сарајеву.

РАДМИЛО В. РАДОВАНОВИЋ (1957, Билећа) школовао се у Требињу и Мостару. За свој књижевни рад добио је више значајних награда и признања. Заступљен је у многобројним зборницима, часописима и антологијама. Члан је Удружења књижевника Српске и Удружења књижевника Србије. Превођен је на више страних језика. Живи у Мркоњић Граду. Објавио је песничке књиге: Сузе (1976), Ово вријеме (1994), Тамница шкољке (1995), Метаморфоза бића (1997), Раскошна тамница (1998), Епитафиус (2000), Морфејски сан (2001), Дивинска Микена (2002), На обалама Лете (2003), Очи бездана (2004), Банкет уклетих (2005), Двије поноћи Вавилона (2005), Пребивалиште пепела (2007), Дивинске свјетлости (избор из поезије, 2007), Пуста обала, о Тетида (2009), Млади Адонис (2011), Жал за Еуридиком (2012), Писма Афродити (2014), Капије Хада (2015), Елеусински сонети (2016), Недоречени Орфеј (2017), Аполонова лира (2018), Тезејев јав (2019), Збогом Алкиноја (2020), Орфејев жал (2021).

ДУШАН СТОЈКОВИЋ (1948, Београд), песник, прозни писац, књижевни критичар и историчар, антологичар и преводилац. Објавио шездесет књига поезија, прозе, књижевне критике и есеја, као и антологије поезије, прозе, драме и превода. Аутор је капиталне вишетомне Граматике смрти. Приредио је двадесет књига песама савремених српских песника. Награђиван је. Живи и ради у Младеновцу.

ЈОВАНКА СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ (1952, Ритешић код Добоја), песник, прозаиста, есејиста и културни посленик, објавила је 15 збирки поезије. Уврштена је у више антологија. Награде: Награда Удружења књижевника РС (бањалучка подружница) и града Бања Лука (за најбољу књигу у 2009), Награда Удружења књижевника Романијско-сарајевско-дринске подружнице (за необјављен рукопис, 2002), Кочићево перо, Шушњар, Шумадијске метафоре, Вински бал, К.З. „Јован Дучић”, Кључ Добор града, Рудничка врела, Милан Лалић, Кондир косовке девојке, Годишња награда УК Републике Српске за 2014, Хаџи Драган, Златни орфеј ‒ УП Седмица (Франкфурт), Међународна књижевна награда Златен прстен (Скопље)… Објављује поезију, прозу, књижевну критику и есејистику у часописима и књижевној периодици. Поезија јој је преведена на више страних.

РАДЕ ТАНАСИЈЕВИЋ (1962, Дражевац код Обреновца) српски је песник. Објавио је књиге: Потпор (2000), Зимске песме (2004), У земаљској слави и сјају (2006), Климатске промене (2010), Нестајање, изабране и нове песме (2013), Салон одбијених (2014), Приче ћуталице (2019) и Ствари око мене убрзано старе : изабране и нове песме (1994-2020) (2020); књиге за децу: Кифлице с маком (2001), Јастук од меморијске пене (2015), Увод у њиву (2018) и Шазбука (2021). Сарадник је емисије Радио Београда Добро јутро, децо. Добитник је Нолитове награде за поезију (2001), Награде Радио Београда 1 за кратку причу за најмлађе Добро јутро децо (2009) и песничке награде Србољуб Митић (2010). Својим песмама заступљен је у анталогијима савременог српског песништва на шпанском Боја суштине (El Color de la Esencia), на немачком Улазница/Eintrittscarte. Песме и текстови су му објављени у пољским књижевним часописима Helikopter и Fraza, у преводу Милице Маркић, Магдалене Машкијевич и Јоане Михте.

БОШКО ТОМАШЕВИЋ (1947, Бечеј), песник, романописац, есејистa и књижевни теоретичар. Члан је: Европске академије наука, уметности и књижевности; француског и аустријског ПЕН-а; Француског и Аустријског удружења писаца. Објављене књиге песама: Картезијански пролаз (1989), Чувар времена (1990), Celan – études и друге песме (1991), Видело жишка (1992), Светлост за ископ (1992), Понављање и разлика / Repétition et différence – двојезично (1992), Cool Memories (1994), Угарци (1994), Celan-Ètudes (1994), Предео са Витгенштајном и друге рушевине (1995), Преиспитивање извора (1995), План повратка (1996), Друга историја књижевности (1997), Gespräch in Heidelbergt (1998), Сезона без Господа (1998), Студија тестамента (1999), Чистина и присутност (2000), Пустиње језика (2001), Appendix (2001), Лето мога језика (2002), Нигде (2002), Курелук мога незадовољства (2004), Celan trifft H. und C. in Todtnauberg (2005), Нова узалудност (2005), Gesänge an Innsbruck (2006), Плодови похода (2008), Археологија прага. Фукоова оставштина (2008), Erneute Vergeblichkeit (2009), Песме од липовог и багремовог дрвета (2009), Куда и назад (2009), Архив (2009), Übungen im Zweifel (2010), Früchte der Heimsuchung (2011), Berliner Gedichte (2011), Allerneueste Vergeblichkeit (2011), Никуд (2011), Ausgewählte Gedichte (2012), Изабране песме, I (2012), Изабрана поезија 2, 3, 4 (2013, 2017), Ведро знање о поразима (2015), Заборав који постајемо (2015), Risse Gedichte (2015), Der Abgrund unter jedem Grund (2017), Besinnung (2017), Ја Нико и Молоа (2018), Ред времена, поредак ствари (2020), Бивствовање, језик, песма (2020); романе: Ein verspäteter Bericht an eine Akademie (2000), Закаснели извештај једној академији (2004), Niemand, nirgends (2012), Нико, нигде (2015), Роман о Исаковичу (2021), Предео кроз који се пробијам (2021) и књижевне студије: Картезијански роман (1989), Из искуства битка и певања (1990), Саморазорне теорије (1994), Бесконачна замена (1997), Поезија и мишљење бића (1998), Коначна теорија књижевности (2001), Песништво, књижевна теорија, егзистенција (2003), Битно песништво (2004), Галилејевска поетика (2004), Херменеутика непрозирног (2006), Чекић без господара (2009), Огледи о књижевној теорији (2011), Против књижевне теорије (2011) и Мишљење писање (2012), Књига о Ренеу Шару (2015), Песнички манифести и списи о песништву (2016), Маргине књижевне теорије и сцена писања (2018), Opus totum (2019), Венац за Мандељштама (2019).

БОРА ЋОСИЋ (1932, Загреб) списатељску каријеру отпочео романом Кућа лопова (1956). Уследили су романи претежно неконвенционалних форми, од есејистичких до квазиаутобиографских. Добитник је бројних награда: Нинове (1969, за роман Улога моје породице у светској револуцији), Награде за европско разумевање (2002, за аутобиографски есеј Cаринска декларација), Фондације Гинтера Граса (2008), као и награде Штефан Хајм (2001). Био је уредник Младе културе и дугогодишњи сарадник бројних књижевних часописа. Бавио се превођењем са руског (Мајаковски, Хлебњиков), као и писањем сценарија (1969. адаптирао је текст за прву поставку мјузикла Коса у Атељеу 212), Добитник је Статуете „Јоаким Вујић” коју му је Књажевско-српски театар (2011) доделио „За изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији”, а његов Речник професије Народна библиотека „Вук Караџић” плакетом Крагујевачка књига наградила је као најбоље издање завичајне продукције 2012. Од распада Југославије живи у добровољном егзилу у Берлину. Аутор је око 50 књига објављених у Србији, Хрватској и Немачкој.

ЕНЕС ХАЛИЛОВИЋ (1977, Нови Пазар), приповедач, романсијер, песник, драмски писац. Објавио је збирке поезије: Средње слово (1995, 2016), Блудни парип (2000), Листови на води (2007, 2008, 2008), Песме из болести и здравља (2011), Зидови (2014, 2015) и Бангладеш (2019); збирке прича Потомци одбијених просаца (2004), Капиларне појаве (2006) и Чудна књига (2017, 2018); драме In vivo (2004) и Кемет (2009, 2010) и романе Еп о води (2012) и Ако дуго гледаш у понор (2016, 2017, 2021, 2022). Основао је књижевни часопис Сент и књижевни wеb часопис Eckermann. Приче, поезија и драме Енеса Халиловића објављене су у засебним књигама на енглеском, пољском, француском, македонском, турском, албанском и бугарском језику, а проза и поезија је превођена на енглески, немачки, шпански, руски, арапски, турски, француски, пољски, румунски, украјински, мађарски, словеначки, летонски, албански, македонски, грчки, бугарски, каталонски, ромски, дански, португалски, италијански, белоруски, јерменски, хебрејски и латински језик. Халиловићеву драму Комад о новорођенчадима која говоре премијерно су извели глумци берлинског театра Schaubühne 2011. По Халиловићевом роману Ако дуго гледаш у понор Златко Паковић је режирао истоимену представу која је премијерно изведена 27. децембра 2020. По песничкој књизи Зидови Митар Белојица је режирао истоимени филм и представу, што је премијено приказано 5. јануара 2022. Халиловић је заступљен у бројним антологијама, добитник је Златне значке за допринос култури, као и књижевних награда Меша Селимовић, Бранко Миљковић, Ђура Јакшић и Ахмед Вали, Стеван Сремац, Златно слово, Виталова, а за уреднички рад у Сенту добио је награду Сергије Лајковић.