Бошко Томашевић
СТАЊЕ ПРЕ ЗАЛАСКА

 

ОБРАДУЈ НАС ПРЕМА ДАНИМА

                                                                                                (Псалам 89.15)

Обрадуј нас према данима који долазе

носи нас ка гајевима

у сновне тишине рај

тамо где ствари више нису

но дух прелесни влада

а храст широк што увек је био тај

заштитник тишине

чува пјаност ведрине

и будне визије маком настањене.

 

Обрадуј нас према данима који славе

наш врх рођења

зраку малих ствари

незбринутих тамом

са свежим цвећем око

кућног лу̂ка

и стрелом која се ведре висине хвата

и мала је у ваздуху заслепљујућем

и као да са сунцем пада на тле

што прониче широко

у дух што нас к Подневу диже.

 

Обрадуј нас према данима пољупцима које

од детиње слободне доби не приуштисмо

мајчинским додиром сигурним и благим

у наш збитак нас отвори миловањем

кога још чува оно некад

које више није сада

ал’ могуће је да се види

у дуги „што долази и одлази“

кад је срећа небесна

а благослова највреднији

ружин лу̂к у мирисном врту

међу простим распоредом биља

на стазама које чува трава.

 

Обрадуј нас према данима што нису блиски

сузи детета што прошло је рај

зацели све што је живот био

обнови ветрењачâ витла

самељи брашно у њима

које очекује проста вера

понављања ствари

и „дрво од многих једно“

које ће радост бити бићима

које ништа не може да врати

току земних ствари

сада док одјек њихов

гледа истине овде

и води их к миру

свег виђења крста

и благој светлости хума.

 

(Беч, 6. септембар 2021)

 

ЈАБУКА, ДВАДЕСЕТ ПРВА ПЕСМА О ВЕКУ-ЗВЕРИ

 

Мандељштама је појео век грозни, шупљикава књига звездâ

и уста што испљунула су Сибир на пир ко траг по одјеку неком

са целца-снега од кожуха три. Маљем Север измамио керове и

и крик месечев танак што по леду давио се. Јабука се расцвала

у тундри пред мећаву, прострла по тлу цветове, цео свој хир.

До среће није далеко, до одбијања звери са хрбата душе тешко

није. Тек корак-два. Ал’ оно сањано на небу дошуњало се

по смрзлом тлу, и с рогом и очњаком зарило се у млади корен

брезе. Дивља тама к томе молила је врага и услишен зачас договор

би. Умирао почетак века опет ко онда с почетка приче о звери.

Златан међузвездани одјек завлачио се у тврди Сибир.

Оно што спашено требало би бити јест нежност бремена стварног,

обруб искри у рогожини.

                                                                       

(Беч, 28-30. децембар 2021)

 

 

БАГРЕМ У ЗИМУ   

 

Само багрем мој пева зими у зиму,

он заошијан ветром без медвеђе бунде

у ситан сиви дан разодева се на прозору

ко штркљаст костур распустан и пуст.

 

Видех, видео сам кад гране је упро у

оба моја ока, заоденут као птица и мало

и сâм преобраћен у кљун са сивим зимским

цватом на самотном крилу као жбун.

 

Тај багрем у подневу зимском сретох

у бриду ведре циче, у болу рамена-приче која се

у прозор гура и са њиме светлост, она танка

од стакла, по оку јури као крзно свеће, сољу

живота натопљено, херувимска лака основа.

 

И гледам га даље. Багремасто је у њему звонце запенило

све јаснији му је тон, још јачи на еолској лествици пој.

Христов венац отеклог трња око крошње, ко обруч

живота мрешка асурни ми ваздух собе и љуља тело

сајџије неба свето, у сено јасли положено.

                                               

Читљив је сада трн багремов, разлог његов на земљи је чист

и боде заошијан ветром стид људске коже и резе млечног свода.

Без медвеђе бунде налег’о о прозор, куцкајућ граном о

слепо око дана, он забаса у гледање ми давно као живота

вешта копија и засја трном спомена у зимској одори, живо.

 

(Беч, 10/11. јануар 2022)

 

 

ЛИШЋЕ БАГРЕМОВОГ ДРВЕТА

 

Тек пало за своју смртност

пролазност

за ветар који дува

развејава га свеједно кад

али дува

да би развејао скупност свега

да би осамио

свако на свој пут иде

сам и један

и склања се од свевидећег вида

болести

старости

у сене ђубришта

испред прозора је било лишће

на багремовом дрвету

испред прозора је пало на земљу

ковит

дуго од плашње сањана

стигла је

недостаје ми лишће испод

крошње стабла

детету

које гледа кроз прозор

давно

пре векова када је

о смрти сазнао

да она у животу постоји.

 

(Беч, 29. август 2020)

  

 

СТАЊЕ ПРЕ ЗАЛАСКА

 

                                                                                    Живот паде ко искрица,

                                                                                     Ко у чашу трепавица …

                                                                                               Осип Мандељштам

Време живота пре нашег заласка

док још има воље на мору залâ

и танке жеље спасења,

ноћас би вејавица жест да помете хтела

и себе да одведе међу пећи скуте

и над главом пред претњом да заноћа.

 

Још има читав рој звезда у чатрњи света

и никаквог зла на води;

корачам пред циљем кога слави јутро,

говорим птици што је љуља небо

гоњен хладном ватром

у невољне хвале.

 

О жалбо часа пре заласка свега, не тугуј!

Са ходањем тамо где нас воде дани

с којима смо били,

тужна узалудна буно,

будимо кип сигурне слободе,

прозрачне несанице ткање

са животом седих власи, наивни,

у непознатом новом.

 

                                                                                               

(Беч 28. јануар 2021)

ФИЗИКА ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА

 

Шта је мислио Мајорана[1] тога дана када је написао:

„Физика је на погрешном путу“ и потом можда отишао

у картезијански манастир схвативши да закони тела имају

статистички карактер, да никаква условност не постоји,

да су чуда могућа, да све зависи од случаја, да невидљиво

и једноставно управља видљивим у експерименту који се

зове човек и твар?

За капицом снега, стога, идем, шапом сопственом гребем

обрубе светлине, гредим истим путем кроз табор туђине,

јер свезнадар ни сопствен, ни туђ ја нисам. Ја не знам што

копита туку смрзлу земљу, ал’ видим оно што чини песму

на несигурној плетери асуре присне, да звездане истине пијем

и не знам шта рећи где истина је и где лепота за брезу под снегом у ово вече.

                       

(Беч, 30. јануар 2021)

 

[1] Еторе Мајорана (1906-1938), италијански теоријски физичар (прим. Б.Т.)