1989. Све иде напред, само памет уназад. Апсолутни скептицизам према свему води у духовну беду и неиздрживу самоћу. Што је несигурност већа, страх од угрожености је интензивнији. То производи порив да будем што ближе оном од чега се плашим.   1990. Фуртула. Фуртулизам. Суманути мазохизам као производ поднебља. Сукоб климатских, историјских, географских, биолошких, културних и социолошких специфичности. Маштовитост и у злочину и у понижењу. Ђаволска компликованост, обредно претеривање и садржајна деструкција. Добио сам писмо од Николе Вујчића у којем ме обавештава да Јабуке Хесперида излазе у Едицији „Пегаз”.   1991. На београдској аутобуској станици срео сам Небојшу Деветака. Каже: ‒ Јебем им мајку, и Србима и Хрватима! Шта нам урадише?! 8. септембра 1991.   1992. „Доћи ће вријеме кад ћеш комшију тражити на коњу.” Чуо 17. јуна 1992.   1993. Достојевски је од двадесетог века много доброг очекивао. Рођак Чеслава Милоша, Оскар, првог дана тог истог века пуцао је у властито срце и остао жив. Сада, кад је тај век на концу, можемо констатовати да му је срце прострељено, иако још увек даје знакове живота.   1994. Разлог што се већ дуже време не бавим књижевношћу је једноставан: књижевност се интензивно бави мноме. Антијунак сам једне бескрајне антиприче. Нећу да изигравам дворског или народског песника. Нећу да, попут припитомљене мечке, ходочастим од вашара до вашара. Нећу да будем тумач егзотичности једног дела нашег народа. Нећу се облокавати са творцима сонета. Знам добро шта нећу. Али не и шта хоћу.   1995. Моја друга књига је побачај (Острво Патмос). То мртворођенче није добило јасне обрисе, а већ се распршило. Све што сам у протеклој години чинио може се свести на реченицу из Јабука Хесперида: „Још далеко од гована, али усред њиховог смрада”. Ове ретке пише троструки изгнаник, 18. августа 1995, у Великим Дубравама, у викенд насељу на средокраћи између Београда и Лазаревца, поред Ибарске магистрале. Учесник сам срамотне катаклизме и предмет врхунске манипулације. Крајине више нема. Покушавају да је одрже клинички живом тако што је селе на рубне делове Србије. По други пут сам остао без библиотеке. Вратила се она Чарнојевићева колона, али без њега. Данашњи Чарнојевићи нису са народом. Ова сеоба не спашава, као некад, она упропашћава. По други пут сам доживео расуло војске. Током тог путовања наизменично нас је пратила жега, грмљавина и пљускови. Гледао сам беду и смрт. Шта ћу још да видим? Почиње живот препуштен туђој самилости. Поново нас мобилишу, па сам принуђен да се скривам. Коју сад отаџбину треба да браним, коју да изгубим? Нисмо без кривице, иако на базару, као једину робу, нудимо чист образ и чисте руке. У кући у којој се кријем од мобилизације затичем Дневник Ане Франк. Чудим се коинциденцији свог и њеног положаја, моје и њене зебње, мог и њеног дневничарења. Сеобе и даље трају. Сада сам надомак Крагујевца. Живим очајање. 27. октобра 1995.   1996. Наполеон је хипербола, а то је већ књижевност. Сад, кад доготовљавам Сламку у носу, читам Шатобријана. Пасус испред описа сусрета са Наполеоном. Он помиње Хесперидске јабуке… „Пуштали су омладину да уђе у тај врт тек када је могла да дотакне воће а да га не поквари.” Ето, ту су се састале моје две књижице. Мишеви у потпалубљу сневају и дршћу, а утваре им деле награде и похвале под кринком миротворства. Уз то, мишеви најављују романе-реке, јер бродоломци се познају по мишјем цичању. Изашла је Сламка у носу. Незадовољан сам том књигом због своје комичне потребе да себи и другима докажем како нисам списатељски мртав. Испражњен сам до мере када ме надраста сумња у вредност књиге. Јул 1996.   1997. Сад сам „туђи међу својима”, како је то давно формулисао Адам Прибићевић. Натрухе мистичног видим у чињеници да је издавач моје прве књиге исту штампао у Крагујевцу, у граду у ком ћу се, игром случаја, након пет година од њеног изласка из штампе затећи у избеглиштву. Недавно сам задрхтао када сам на столицама овдашњег ресторана препознао апликацију са геометријским телима истоветним оној на корицама моје књиге. Данас, 30. маја 1997, близу сам намере да првобитну жељу за писањем повести о Бруну Шулцу и његовом „ничему на леђима” преусмерим на лице које би било симбиоза Љубомира Мицића, Мите Димитријевића и Бруна Шулца.   1998. После доста времена поново читам Жидов Дневник, а након Кафкиних и Гомбровичевих. Нема бољих доказа за констатацију да књижевност почиње и завршава са Нарцисом, најмлађим од свих божанстава. Додатна потврда да је Христ достигнуће, а губљење у њему – повратак у паганство. Постајем свестан рупа у памћењу. Нарочито оних догађаја који су се збили за време рата. Том феномену налазим делимично објашњење код Чеслава Милоша: „Али човек заборавља, и то толико много, да постепено почиње да сумња у реалност оног што је својим очима видео. Зна да је то заборављање свињарија, а кад би ипак стално мислио ‘о оном’, све изван те једне ствари било би за њега бесмислено. Зато су вредна поезија и проза остајале на оној нејасној граници где се већ заборавља, а још се памти.“ „Геноцид над Србима у Другом светском рату остао је без релевантног књижевног одраза. Тај мук, то ћутање и скривање били су довољан разлог за нови геноцид…” С. Ракитић. Плитко и нетачно. Испада како је такозвани књижевни одраз, односно његово изостајање, криво за ововремено зло или би се оно, да га је било, макар ублажило. Класично прецењивање улоге књижевности у животима зараћених народа. Срећом, данашњи песници промукоше од опевавања савременог зла, тако да нам је светла будућност загарантована!   1999. Док посматрам колеге, присећам се Ролана Барта и његовог ироничног запажања на тему – бити писац. „Бити писац не значи стварати дело, већ бити од околине оквалификован као писац, држати се као писац, сејати илузију да си писац и да управо док те гледају верују да у својој глави правиш роман, да имаш мишљење о свему, да пут којим ходаш води право ка бронзаном споменику, подигнутом од будућих покољења.” (Писац минус његово дело) Почело је бомбардовање Србије усред мог читања Шпенглерове Пропасти запада. Није ли свака експанзија гласник пропасти? Обостране пропасти, нападача и нападнутих. 25. март 1999. Завршавам Ћилибар, мед, оскорушу у јеку бомбардовања, 15. априла 1999. године.   2000. Ноћ уочи 36. рођендана утврдио сам структуру будућих Апокрифа.   2001. Постоје писци који пишу за „поштовану читалачку публику” и они који са публиком деле борбе и парнице, бол и недоумице. Првима свакако не припадам. Ћилибар бауља између патетике и ироније, од опонашања до искрености, из мудрости у баналност и назад. Током свог живота поставио сам, можда, неколико тачних питања, напипао понеку незацељену рану, помиловао пар болних места.   ПИШЕМ ЛИ ПОЕЗИЈУ? Д. Ј. Данилову На твоје питање – пишеш ли поезију? – одговарам: Зрим. Са свом неизвесношћу зрења. Свестан могућности да ме рани мразеви и градоносни облаци сваки час могу позледити. Могу ме прерано откинути од петељке, али тиме се не завршава моја стрепња. Може ми се догодити и гора несрећа – да презрим и сагњијем на грани. На теби је да изабереш који ти се одречан одговор више допада. 19. мај 2001.   2002. Оно што Валери види као исцрпљеност језика и преживелост у добу у које је бачен, није ништа друго до песничко стање, када су речи недостатне за оно што лебди на врху језика. У таквом стању и настају песме, као покушаји досезања речи. Уређујући часопис стичем нове непријатеље, али се одужујем пријатељима као и пријатељима чланова редакције. Успут се вежбам у проналажењу баналности у туђим текстовима. Од какве ми је то помоћи и какав наук тиме стичем? Чини ми се да је количина среће међу људима обрнуто пропорционална њиховој потреби да причају приче. Срећа је нêма.   2003. Саветује ме да у роману не есејизирам, већ да „причам причу“. Не знају да се баш у томе разликујемо, јер есејизирањем продужавам живот роману, а не убијам живот, како они мисле. По том питању нема помирења ни разумевања. Њима поезија служи да би „опевали свет“, а ја је видим као начин истраживања неизрецивог. Не, нема помирења. Добио сам прве примерке Апокрифа о Фуртули. Опет не умем да се радујем својој књизи.                             28. август   Сазнао сам за смрт човека који је већ ушао у мој рукопис – Душка Роксандића. Само десетак дана пре тога, а после више година оклевања, наставио сам да дописујем причу Н. Н., о једној од многих избегличких судбина. Никад се нисмо срели, осим што смо се неколико пута чули телефоном. Предлагао сам му да дође у Крагујевац и одржи књижевно вече. Помало се осећам кривим, јер сам, можда, обнављањем писања приче о њему, призвао дотад неодлучну смрт.  2. септембар   2004. – Благо теби – каже ми Драшко Ређеп – твој завичај је нестао, што је идеално за писца. Међутим, болно је за човека. Налковска, пољска књижевница, почетком четврте деценије двадесетог века имала је „роман” са Крлежом. Његова хладна и зато, ваљда, замамна писма стизала су до ње у исто време када и поетичне епистоле Бруна Шулца. У њеним дневницима остале су дилеме које су је прогањале током трајања тог троугла.   2005. Данас сам исписао завршне ноте Пантовићеве приче, у последњем тренутку мењајући наслов. У њему ми се допало извесно приговарање Творцу. 17. децембар 2005.    2006. Терорисан сам од стране сопственог разума, који и највеће тренутке радости и среће трује мишљу о пролазности и коначности. Уколико је уметност испитивање сопствених граница, што значи и прелажење преко њих, онда она мора да сведочи и о онима које нисмо и никад нећемо прећи. Ноћас сам ставио тачку на књигу о крагујевачком Гандију. Никад се више нисам колебао и сумњао у своје моћи. 1. април 2006.   Данас, 15. августа 2006. јавља ми уредник Лучоноше да га је назвао извесни Живорад Живковић из села Кумане, поред Зрењанина, са причом да је дознао како је написана књига о Миловану Пантовићу Гандију. Казао му је да је њега, Живковића, Пантовић отхранио и одгојио. Оставио је и број телефона са којим не знам шта бих. Опет живот надраста књижевност. Током припрема за писање приповетке Молски акорди читао сам лошу причу о Кочићу. Писац се ослања искључиво на сведочанство једног очевица, интерпретирајући лудницу искључиво из његовог угла. Нажалост, рекао сам му то и заувек удаљио још једног човека од себе.   2007. Признај да си то што јеси, и већ ће се наћи неко ко ће то признање (зло)употребити. Признај да јеси оно што ниси – да би и то, такође, неко у погодном тренутку искористио. Тобоже – кључна је реч такозваног Брионског транскрипта. У њеном цинизму лежи судбина стотина хиљада људи, па и мене. Изговорио ју је тадашњи хрватски председник. Да зло буде горе – у тој речи садржано је и име Божје! Читајући поново интервјуе Црњанског, уверавам се у сопствене и туђе предрасуде о њему као националном писцу без сумње и остатка. У ствари, Црњански је наш највећи космополита. Он је толико урастао у свој народ да је свако мало имао потребу да из њега изађе, да све стави на коцку, јер је уверен да у себи има толико тога што претиче. Он би комотно могао да живи без тог багажа који га враћа и спутава, али који не одбацује. 2008. Првог дана нове године на путу сам да именујем прозу која ме заокупља. За сад се зове – Копилад братен регименте. Сутра пуним 44 године. Испред себе не видим ништа. Не видим ни за собом. Поседујем биографију промашеног човека, незадовољног и собом и светом. Матош је српски патриота кад пише Култ енергије, текст у част Првог српског устанка, с правом се побојавши за српску судбину следећих 100 година.   2009. Дворниковићева теза по којој је наша песма, у ствари, нема, голица ме и прогања кад год покушам да мишљу обухватим и зауздам наш(е) менталитет(е). У оној сам врсти расположења кад не знам да ли сам при крају писања Бастарда (Трезвењака на пијаној лађи) или сам на самом почетку, да ли треба да будем задовољан учињеним или сам пред одлуком да све решим једним притиском на delete. 29. јун 2009.   Несносна је лаж кад колеге писци тврде како пишу онакве књиге какве би желели да читају. Јер, писање је муцање у безваздушнoм простору.             Данас, 28. септембра, позвао ме је Мирослав Егерић и саопштио да сам за Молске акорде добио … Continue reading Мирко Демић
ДНЕВНИК ОПСТАЈАЊА