Александра Димитријевић
СИМБИОЗА ЦРНЕ И БЕЛЕ

 

Ендре Пеновац припада самом врху светске уметничке сцене. Препознатљив је по јединственим акварелима којима експериментише. Не одбацујући фигурацију, уметник своје радове чини гестуалним, у неким сегментима и калиграфским. Они се развијају насупрот устаљеном језику моделовања слике и њеног простора. Таквим пиктуралним изразом, Пеновац ову технику сликања воденим бојама представља као ванвременску компоненту.

Циклус, готово у потпуности црно-белих слика, сачињавају животиње. На неколицини сегмената, уметник јукстапозиционира детаље јарком палетом. Експресивну и гестуалну хомогеност површине слике Пеновац постиже употребљавајући широке четке, којима прави негде жустре потезе (када наглашава покрет), а негде благе и прецизне потезе, како би наговестио о којој животињи је реч.

Ниједна од ових животиња није рађена у аутентичном мизансцену. Уметник је показао да се коришћењем акварел технике може скоро па минуциозно извести жељени фигуративни облик. Пеновац својим сликама указује на припадање свету изван трагања за колективном унификацијом, изван тумачења уметности као репрезентације друштвене стварности и цивилизацијског тренутка.[1] Такви потези четком, које Пеновац користи, били су заступљени врло често у уметности Далеког истока. На тај начин је конституисано ликовно уметничко дело које није сарађивало с бојом.[2] Такво разумевање улоге потеза засновано је у Јапану, где су уметници установили да способност руке може да створи неокрњено творачко ништа, и понуди га чулима на увид.[3]

Ендре Пеновац зооморфне мотиве гради свођењем облика на асоцијативне суштине, без јарких колористичких сазвучја, док мир циклуса ових слика нарушава једино наглашавањем лепета и ширења крила. Слике, као такве, указују на форму као носиоца уметниковог исказа и идеологије  и стварају специфичну стилску иновативност.

Створити евокативну, а не утилитарну слику, представља једну од тежњи овог уметника. Тамни, монохроматски слојеви, мање или више лазурни, на неким сликама наношени су на влажан папир, чиме се стварао жељени ефекат при сликању, на пример, мачијих репова. Белина папира остварује симбиозу са црном бојом, а онда када уметник детаљима нагласи одређени део слике, постиже нову слободу, која се изражава кроз црно и бело, и која тече папиром импулсивном линијом и спонтаним сликарским рукописом. Ендре Пеновац својим радом заступа гледиште о аутономији форме, која влада сликом, чиме показује апсолутну доминацију приказаног мотива као таквог.

Поред експресије самог ствараоца, Пеновчеви акварели представљају једно ново читање пиктуралне поетике, чиме се отварају могућности успостављања ширег аналитичког тумачења оваквог ликовног дела. Кроз перцепцију калиграфских елемената и симболичког контекста овог уметниковог опуса, реципијент ствара једну ширу слику о акварелу као специфичном начину ликовног изражавања.

[1] С. Чупић, Теме и идеје модерног: Српско сликарство 1900-1941, Нови Сад 2017, 11.

[2] М. Поповић, Исходиште слике,Нолит, Београд 1983, 49.

[3] Исто, 49.