Стефан Пајовић
ОПОРОСТ ПРОМАШЕНИХ ЉУБАВИ

 

Јелена Маринков: Карантин у паклу

Књижевна радионица Рашић, Београд, 2021.

 

            Ко од љубазне раднице књижаре затражи збирку Карантин у паклу, не може да не добије снисходљиви пуритански поглед. Са једне стране, ту је ’Пакао’, а са друге ’карантин’, реч коју је човечанство замрзело 2020. године. Ипак, када читалац зађе дубље међу корице песничког првенца Јелене Маринков, открива да је ’пакао’ заједничка именица, односно посве личан, баш као што је карантин из наслова самонаметнут.

            Збирка од деведесет песама је епоним песме Карантин у паклу која савршено рефлектује главне мотиве. Песма нема нити једну тачку на крају стиха, што је одлика читаве збирке. Недостатак интерпункције се савршено уклапа у стил песникиње која одмотава песме попут филмске ролне, тако да се оне читају у једном даху.

            Што се мотива тиче, први стих песме Карантин у паклу је обраћање неименованом мушкарцу, највероватније љубавном партнеру. Овај мотив провејава кроз читаву збирку, као и мотив мајке, тј. старије жене као саветнице и мотив разочараности. Што се потоњег тиче, Срђан В. Тешин, ауторкин суграђанин, одлично је описао мотив промашености: „…каталози промашених живота, промашених љубави, промашених циљева, промашених времена и места, промашених путева…”.[1] Додали бисмо да ова разочараност/промашеност за резултат има иронију и баналност као одбрамбене механизме. Добар пример овакве тврдње затичемо у песми Покојници када се наратор прибојава да га покојни родитељи (узвишени мотив смрти) гледају са неба док „кења” (баналност и дослован пример тоалетног хумора).

            Ова песма у дистиху се налази унутар циклуса Некролог који за тему има смрт. Ипак, песме Помпа и Бритка сеча нису остављене да почивају на миру, односно да аутентично опевају смрт попут Водених врхова, већ је и код њих присутан мотив изневерене љубави. Ако желимо да будемо прецизни, у питању је мотив мушкарца који је изневерио жену у сваком погледу, а нарочито сексуалном (или је барем то песникињи омиљена метафора). Овај мотив срећемо већ у песмама Рецепт за припрему породичног ручка и Аутобиографија које припадају циклусу Кућа на продају који је посвећен породици и сећањима на исту.

            Други и трећи циклус су препуни песама из чијих стихова избија непатворена озлојеђеност љубавним партнером. Иако су свих седам циклуса правилно одељени, овај мотив се шири преко (пре)великог броја песама, кужећи их и спутавајући друге теме. Узрок доминантости овога мотива треба тражити у библиографији Јелене Маринков, јер је на Сремчевим данима у Елемиру 2017. године добила трећу награду за хумористичко-сатиричну причу Прасе кољу чија је садржина слична песми Младица монсињору. Старији интелектуалац, моћник, који улази у романтичну везу са млађом девојком, само је једна од фасета књижевног мотива „промашених љубави”. Примера ради, упоредићемо песму Лубеница са песмом Пливање. Обе песме користе воду као метафору за пливања/утапање (у животу). У Пливању је присутно дијахроно поређење слике из детињства када нараторка учи да плива са каснијим животом када се вода претвара у плаву гробницу. Мотив оца који учи ћерку да плива је присутан у песми, али није опор као представа мушкарца у Лубеници. Ова песма такође има за тему сазревање, додуше сексуално, где стих „пробају те као дечаци половне пиштоље на воду”[2] савршено осликава да је мушкарац сада тај који „утапа” дух жене, уместо да је одржи на површини као у детињству.

            У песмама Ариони и Још мало до јутра лирски наратор је мушкарац, а не жена, што је очекивана инверзија с обзиром на главни мотив збирке. Ипак, постоје и ведрије песме, попут Радовањa које наизглед нуди излаз из пакленог карантина љубави кроз рад на себи, према коме се песникиња односи иронично. Као што смо раније истакли, иронија јесте најјаче оружје у борби против промашености и алатка која песникињи даје јединствен стваралачки глас.

            Треба поменути и песму Ми ту која припада циклусу На имагинарном Балкану, што је вероватно референца на имаголошку студију Марије Тодорове, Имагинарни Балкан. Овде песникиња сублимира своје искуство живота у Србији, дајући поприлично јединствен опис физичког простора у коме ствара: „Ту се врабац обесио о гелендер”.[3] Читав циклус је поприлично интересантан за читање, јер садржи топониме (језеро Комо, Зрењанин) који упадљиво недостају у осталим циклусима.

            У духу ироније и проналажењу метафора у свакодневици, можемо рећи да је збирка Карантин у паклу „стартна”, односно да представља одличан почетак песничке каријере Јелене Маринков. Ипак, попут аутомобила који је достигао брзину од 20 километара на сат, држање мењача/збирке у првој брзини/мотиву промашене љубави гуши мотор/песнички таленат. Опор, али убојит језик збирке може и треба бити уграђен у сијасет других мотива наговештених у Карантину. Мотив породице, оличен у песми Мама, ја сам неуспешна, свакако је довољно инспиративан да му се посвети још нека песма. Затим, ту је раније поменут мотив друштвене средине, односне песникињине визуре сопствене земље (можда и родног града), као и мотив детињства и сећања на исто. У тематском смислу, пакао ће увек постојати, али се из карантина увек може искорачити, јер је он посве личан. Како нам песникиња то иронично и болно саопштава, често је и – самонаметнут.

[1] Јелена Маринков: Карантин у паклу, Књижевна радионица Рашић, Београд, 2021, задња корица.

[2] Ибид. 109.

[3] Ибид. 85.