Раша Папеш
ИЗВЕСТАН ПОГЛЕД

 

БРОДСКИ СЛУЧАЈ

 

У свакој несрећи има много више несреће него што то унесрећени мисле и што су спремни да прихвате као ноторну чињеницу. На тој основи човечанство гради свој глобални оптимизам. Дакле…

 

9:00, из дневника капетана: Све чешће се пацови појављују на палуби брода. Пратимо ситуацију.

 

Из дневника бродског послужитеља: Сишао сам доле у котларницу да испланирам где да поставим отров за пацове којих је све више.

 

9:30, из дневника капетана: Број пацова је све већи. Просто су препливали палубу. Не можемо да утврдимо тачно одакле долазе али сигурно постоји неко легло на броду.

 

Из дневника бродског послужитеља: Све сам пацове изјурио на палубу. Чим ме виде беже из бродског корита. Ја сам смрт за њих!

 

10:00, капетан записује: Догађају се чудне ствари. Пацови су почели да напуштају наш брод. То нас можда усмерава на додатни опрез. Чак је дошло и до мање панике, па су путницима подељени појасеви за спасавање. Проблем је нестао када је вођа пута обећао да ће то бити решено врло брзо, за дан два, и то је смирило тензију.

 

Из дневника бродског послужитеља: Извршио сам прецизну контролу и прегледао све преграде. Ту сам нашао једног пацова кога сам утепао секиром. Тако сам га снажно ударио да сам оштетио даску на дну брода а дршка секире је пукла.

 

10:30, из капетановог дневника: Пацови су масовно почели да скачу у воду, што није добар знак. Разговарао сам са првим официром. Закључили смо да је још рано, али треба имати план за евакуацију.

 

Истовремено послужитељ записује: У моменту сам остао без оружја али ми се срећа насмешила. Пронашао сам пијук и закључио да овде отров више неће морати да се ставља.

 

11:00, капетан записује: Позвали смо све путнике да се окупе на палуби и дали им неопходна упутства. Сирене на броду активирне су читавих 10 минута.

 

Из дневника бродског послужитеља: Ја јесам глувонем, али имам очи соколове и нос за откривање ове гамади. Ево, малопре сам запазио једног пацова на бочној страни и одмах сам га средио пијуком. Једино што ту сада цурка вода.

 

11:30, из капетановог дневника: По мојој процени сви пацови су напустили брод. Немамо више шта да чекамо, рекао је онај вођа пута. Спустили смо чамце за спасавање. Најпре су ишле жене и деца, јер реда мора да буде.

 

Истовремено послужитељ бележи: Ови пацови су право чудо. Таман помислим да је посао окончан а појави се нови. Управо сам још једног пацова уцмекао пијуком који се одлично показао за решавање ове кризе. Кроз ову рупу сада продире много више воде него из оне претходне.

 

12:30, из дневника капетана брода: Први чамци су већ довољно удаљени од брода. То је био знак да је време да се и посада евакуише. Немамо шта да чекамо.

 

А послужитељ записује: Е, овај пијук је права ствар! Јурио сам пацова по читавом кориту, промашио сам га више пута, али када сам га коначно пристигао он је упао у теглу. Оставио сам га тамо затвореног, а вода сада просто куља!

 

13:30, капетан бележи у дневник: Добро је! Срећа у несрећи је да смо сви спасени! Сада из даљине гледамо наш брод како га струја носи ка пучини.

 

Из дневника бродског послужитеља: Морао сам најзад и ја да се појавим на палуби. Иза мене је измилело још десетак пацова који су одмах поскакали у воду. На броду нема никог живог а вода све више надире на палубу. Дохватио сам ону теглу са пацовом и ставио је на дрвену полицу.

 

14:30, из дневника капетана: Катастрофа! Више пута смо проверавали присутне и закључили да нема нашег бродског послужитеља који је глувонем.

 

Из дневника послужитеља:

 

ФОТОГРАФИЈА

            На овој су ти фотографији и живи и мртви из наше породице. Сви заједно, а не знаш ко је успешнији. То ти је данас ствар технике, фотошопа и осталих програма, да би то тако могло.

            Овај овде ти је наш чукундеда. Тај је био кадар стићи и утећи, и то више пута. Зато је он овде ошишан до главе и у пругастој је одећи са бројем. А овај до њега му је најстарији син, а наш прадеда. Тек је тај чуда направио, али га је претекао овај овде, његов рођени брат. Мало му је лик избледео јер му је фотка узета са жандарске потернице. Данас компјутерски може све да се обради, па и од усликане бабе да испадне ко лутка девојка.

            А видиш, ово нам је наш деда са својом браћом. Сваком је пиштољ за појасом. Они су увећали богатство наше породице за неких десетак пута. За мога оца и његову браћу, то су ови овде, говорили су да су стигли на готово. Ни прстом обарач нису морали да мрдну, а камо ли да носе гајбице, препакују шећер, гаје салату или лију пијуке. Ма, ни цигарете нису морали да шверцују! Но, нама је свима стварање новца у крви, те су и они допринели знатном порасту породичног капитала. За њих ти је још интересантно да су на ову фамилијарну слику стигли након што су, по причама сведока, урађени фото роботи сваког од њих. Ево мог рођеног брата и мене! Јесмо ошишани до главе али таква ти је сада мода. По кајлама око врата можеш видети да нам добро иде. Наше смо слике позајмили из полицијског досијеа. Изашли су нам у сусрет за ову прилику јер смо и ми њима учинили кад је требало. А пази га, овај мали ћелавац за воланом џипа. То ти је мој син. Скинули смо то са интернета, мали је већ стигао на интерполов пејџ. Млад је још и намргођен вазда, али је радан. Ништа од школе нема, таман толико колико му је довољно да буде успешан.

И то ти је то! Сви смо ти ми овде, а највише нас је оних којих више нема. Кажем ти, техника је то велика која спаја време, простор и покољења. Права је срећа да живимо у време када су такве ствари могуће, направити такву фотографију и сачувати је. То је битно за генерације које долазе, да виде ту силу од људи, ту снагу и одлучност која је неопходна свакој српској породици да постане моћна, успешна и утицајна.

 

ИЗВЕСТАН ПОГЛЕД 

‒ Види што је леп онај мост! – показује госпођа Терезија руком у даљину десно од пута којим су се возили. А господин Александар не окреће главу, већ, како то налажу правила о понашању возача када је возило у покрету, гледа право испред себе. Наравно да госпођа Терезија не види на том мосту једног сликара који живи у облацима, а још мање једног малог пса који се врзма око ногу поменутог уметника, а који живи једноставно тако како живи. Исто тако, она не види иза леђа сликара једну таблу на којој пише: „Забрањено задржавање!“, а одмах испод једну мању таблу на којој пише да је такође забрањено сликање и осматрање.

                Да госпођа Терезија то зна она би нашла начина да на неки мање упадљив начин детаљно изанализира тај мост и тако задовољи своју евентуалну радозналост. Уједно, она би тада апсолутно разумела дотичног сликара и његовог малог пса, јер живо биће воли да застане и размисли пред тајном чак и онда када нема никаквих шанси да је реши.

            Она такође не може видети да на мост управо улази камион пун униформисаних људи који стаје и из кога они искачу и трче ка човеку који се преплашено осврће. Нити може приметити пса који режи и лаје што не слути на добро. И док госпођа Терезија сањалачки замишља некакву плаву реку са белим лабудовима и лађама, дивљим паткама у приобалном зеленилу, онај сликар се у паници пење на ивицу моста и, не остављајући себи времена да се предомисли, одмах се баца доле. Далеко од тога да је госпођа Терезија то могла уочити, као и да оно куче не знајући куда ће и шта да чини, хвата најближег униформисаног за ногавицу. Од њеног погледа остало је скривено да је испод тог моста само некакав железнички чвор, дакле, сплет челика и камена и ништа више, те не може претпоставити да ће уместо оних обавезних концентричних кругова који се шире када неко тело падне у воду, на шинама остати само беживотно тело.

‒ Човече, чу ли ти шта сам ти рекла? Погледај онај лепи мост! – опет ће госпођа Терезија нешто гласније и са извесном дозом нестрпљивости.

‒ Да – прозборио је господин Александар врло одсутно задржавајући поглед на друму и размишљајући где ли су му наочаре. Вероватно негде у касети. А можда их уопште није ни понео.

 

КРАТКА ИСПОСВЕСТ ГУТАЧА МАЧЕВА 

            Мислите копљаник Жгрљ је луд па не зна шта је добро за јело! Као, немам ја појма да је лепше смазати испечено прасеће дупенце или бубрег у лоју некакве овчице од какве гвоздене скаламерије са примесама згрушане крви. Голема невоља ме је натерала да постанем гутач мачева. Наиме, када су хтели да ме натакну на колац сетио сам се оне старе народне мудрости. Да се клин клином избија.

 

СКОК

            Седимо један поред другог на клупи. Авион бруји, дрма се и тресе. Пун ми је авион патриотизма! – каже другар са моје десне стране. Патриотизам је када нас се у злу сете па нас понуде за давање крви, глава илити комплетних живота – каже саборац са моје леве стране. Отаџбина је нешто узвишено и високо, често је изнад свих наших очекивања – размишља ортак преко пута са којим ми се додирују врхови чизама. Имаћу то на уму! – довикујем му и искачем из авиона који је претходно мало успорио. Летим и баш имам среће, закључујем. Моја земља је ипак знатно ниже. Након пет-шест секунди повлачим ручицу падобрана али он се не отвара. Добро, све је то нормално, мислим, догађа се. После пар секунди притискам дугме за помоћни падобран. И ништа.

Знам, има и таквих случајева када скокови падобраном апсолутно личе на слободни пад. Ако је такав случај онда ћу морати да се зближим са земљом набрзака. Но, у овој ситуацији теши ме чињеница да сам ја, када је љубав према земљи у питањеу, врло умерен патриота. Не падам ја на то!

 

ГРАДСКА ПРИЧА

            Баш када је господин Симат застао у својој уобичајеној шетњи да прочита оно упозорење за пешаке које је знао напамет, на супротној страни улице с треском су се отворила врата неке радње и један маскирани човек је истрчао држећи пиштољ у руци, те је одмах припуцао преко улице.

            Иза жардињере, крај самог господина Симата, запуцала су двојица према маскираном човеку. И гле, један не много, али довољно залутали метак, погодио је господина Симата тачно посред чела, а овај се истог тренутка срушио без гласа. Могао би човек посумњати да се овде ради о типичној, врло испољеној реакцији страха потенцираној додатним фактором изненађења шокираног човека. Јер и до сада господину Симату свашта је пролазило кроз главу, али ово са дотичним метком догодило му се заиста последњи пут.