Милица А. Кандић
ХРАМОВИ И СКУЛПТУРЕ У ПОЕЗИЈИ ЛАЗЕ КОСТИЋА

 

У митологији је посебно битан мит о Персеју и Медузи, чиме се наведени мит доводи у везу са феноменом oкамењивања. О Персеју је позната чињеница да је убио Медузу и тиме спасао богове и људе који су бивали усмрћени – окамењени Медузиним погледом. Персеј је уз помоћ богова успео то да учини, посебно захваљујући Атини која му је дала штит. Штит је Персеј искористио као огледало и убио Медузу. Поводом Персеја, Дил је појаснио значење три горгоне, осветлио везу горгона са Персејем и представио шта победа над горгонама означава. Тумачећи мит о три сестре: Медузи, Еуријали и Стени, Пол Дил дефинише три нагона: социјални, сексуални и спиритуални, где посебно издваја за човека најбитнији – спиритуални нагон[1]. Медуза је у миту приказана као жена ванредне лепоте коју је Атина претворила у чудовиште са змијама на глави. Лепота Медузе привлачи Персеја, али јој одолева. Суочење је од великог значаја због поимања сопства и суштине бића које је у себе загледано. Медуза је симбол таштине, самим тим, сусрет са Медузом значио би сусрет и спознање таштине која изазива окамењење као слабост и пад човековог бића[2]. Да би се окамењивање избегло, потребно је да човек спозна истину о свом бићу без искривљујуће слике – лажне представе о себи. Тада ће успети да издржи поглед – суштину човека о себи самом. Дил, дакле, са психолошког аспекта осветљава мит, приказујући начине проналажења и спознавања таштине која усхићује биће, али га и заслепљује, тако да не може јасно да сагледа истину о себи. Одрубљивањем главе, Персеј доказује да може издржати Медузин поглед. Уколико би уобразио да је победа над Медузом коначна, подлегао би таштини и био жртва Медузе[3]. Често се у поезији појављује феномен окамењености погледом. Страх и очараност појавом може довести до окамењивања. Башлар истиче да су слике окамењеног света везане за песнике који су осетљиви на космичке лепоте, не исцрпљујући у потпуности све функције имагинације[4]. Феномен окамењености Башлар назива Медузиним комплексом. Препознаје се по тежњи песника да пејзаж окамени и подвргне статичности. Башлар је желео да истакне присуство „мита о живом кипу” у фолклору. Промишљајући о киповима, Башлар долази до закључка да кипови сажимају у себи живот и смрт, откривајући своју амбивалентност – кип је људски створ кога смрт чини непокретним[5]. Кип је камен који жели да оживи.

Песма Љубавни двори говори о песнику као градитељу који у себи гради двор за драгу. Наравно, то није грађевина коју смо очекивали – налази се у самом песничком субјекту, који објашњава зашто је грађевина интериоризована и како је дошло до осујећења планова о грађевини, те се она мора сакрити и брижљиво градити од најнежнијих осећања. Као и сваки двор, има темељ и стубове од љубави – основе грађевине, а зидове и сводове од туге. Двор је обојен сновима, што отвара метафизичку димензију песме. Субјект себе ставља у позицију творца који, стварајући, размишља о сврси самих ствари и начина на који ће грађевину начинити. И док гради двор, пребива сећање о осујећењу изграђивања претходне грађевине, које и подсећа на опрезност: „Походи ме једанпут, / у мојих дворови’ / да виде своје сунце / љубавни створови”[6]. Ова грађевина без драге не може оживети и зато следи позив драгој на тајни састанак у коме ће се сусрести два бића у пољупцу, све ће оживети и запалити се: „А пољупци што горе / попалиће нам све, / попалиће нам дворе / и душе обадве!”[7] Песнички субјект овде гради имагинарни простор са свешћу о привремености, будући да баш као „неуморна плетисанка” вечно „плете”, те тако подстакнут љубављу, може вечно да гради дворове изнова и изнова.

Насупрот томе, наредна песма Што ми вене… је другачијег карактера, али су теме подударне, с тим што је ова песма везана за храм као грађевину у теологији, а у складу с тим је и поимање драге. Лирски субјект у драгој налази спас и смирење своје душе: „Твоје очи плакајнице, / то су мени двоје двери, / а твоје је сетно лице / иконостас мојој вери”[8]. У песми је чест помен суза чија је улога покајничка, или на трагу душевног прочишћења. Усне драге су олтар – храм вере, љубави и чистоте, а пољубац свето сједињење бића које превазилази трајање у простору и времену: „На усти ти љубав дише, / од усана олтар ствара. / – та пољубац твој мирише / Баш кô тамјан са олтара! –”[9]

Костић је, инспирисан догађајем из националне прошлости и спомеником средњовековне културе, написао поему Ђурђеви Ступови. Манастир је саграђен у кључном тренутку – када Србија покушава да се ослободи византијске власти, разаран је под налетом Турака, али је и обнављан. Важност овог манастира остаје неоспорна, због велике архитектонске и сакралне лепоте[10]. Почетак поеме осликава лепоту и савршенство Ђурђевих ступова, миљеника Бога, издвојених из природе: „Стоје пребели Ђурђеви Ступови, / љубазни знаци Божје љубави, / љубазним лицем на брег се смеше, / а равно поље, студени бреже, / милотом тешком већ обамреше”[11]. Друга строфа наставља са на слику дрвета у молитви за Ђурђеве ступове, али уз молитву следи и најава патње ступова. Ступови стоје, опирући се и пркосећи времену, подносећи све несреће које су их задесиле. Постоје – неоскрвњене лепоте, бели и чисти (од греха заштићени). Стоје на врху брега издвојени и уздигнути изнад свега осталог. Међутим, ступови су много више од манастира – живи су, чува их Свети Ђорђе приказан као ратник у вечитој борби са аждајом: „светитељ Ђорђе на беломе ждралу, / дркће му рука како оштро слуша, / све жешћим гњевом аждају гуша; / (…) / жестоким пламом кандило пали / што су га оци пред икону дали, / кандило свето пламеном пали, / да Бога моли, да Бога хвали!”[12] Чувар ступова се моли, али молитве једва да допиру до људи, што говори о искварености, због које Божје речи људи не могу да чују. Трећи и четврти део поеме битни су због мотива гује која вреба и улива немилосрђе у срце калуђера. Подстакнут гујом, калуђер постаје немилосрдан и не жели да помогне були да се сакрије. Трећи део поеме помиње Светог Ђорђа – чувара ступова кога була среће: „Дуго је тако чекала млада, / кад уједаред отворе се врата, / излети један коњаник из двора, / рекô би трком прегазит је мора”[13]. Појава Светог Ђорђа, који дрхти, од велике је важности за предвиђање наставка радње поеме. Свети Ђорђе као да стрепи пред Турцима, предосећа зло, чак и када пред њим стоји девојка као оличење лепоте и чистоте. У првом делу поеме стоје недодирљиви ступови, у трећем и четвртом делу чини се да постоји предосећање зла, да би у петом уследила потпуна катастрофа. Ђурђеви ступови су на крају поеме спаљени – оскврнављена је једна од највећих српских светиња. Костићев субјект нам говори о почињеном греху – о костима и рушевинама ступова који су само успомена на грех: „Спаљени леже Ђурђеви Ступови, / сведоци негда Божје љубави, / а сад сведоци Божија гњева, / у гаришту им грех се огрева”[14].

Минадир је балада о настанку једне грађевине – гробнице за краљевску породицу. Главни градитељ је Минадир који треба да сазида гробницу. Минадир покреће идеју о Богу творцу – ствараоцу света из хаоса. Слична улога додељена је ваљаоцу земље, који треба да начини кип – имитацију бића. То нас подстиче на размишљање о вајару – уметнику који по својој имагинацији обликује материју и на тај начин, говори понешто о себи и сновима[15]. Међутим, Минадир се помиње као градитељ лавиринта, а то покреће читав низ асоцијација. Прва асоцијација била би везана за митолошку подлогу, тј. за мит о Минотауру који је зазидан у лавиринту, а пратећи песму до краја, увиђамо да је претпоставка оправдана. Друга асоцијација везана је за народно веровање зазиђивања у грађевину како би се одржала, а овај мотив познат нам је из народне књижевности. Зазиђивање може да објасни нестанак и бледило Минадирово. Ако обратимо пажњу на почетак и даљи ток градње, уочићемо да паралелно тече самоузиђивање и приношење жртве каменој грађевини, али и постепено нестајање вајара. Овде се могу извести и претпоставке о комплексу Медузе. Феномен окамењености успоставља се када Минадир гледа у Валадилу. Лепота Валадиле је фатална толико да узима душу, тражи жртву, окамењује Минадира и претвара у кип, делује заслепљујуће. Све ово подстиче на размишљање о Минадировом постепеном поистовећивању са грађевином. Башлар ће нас поводом сањарења обавестити о феномену мајушности и бескрајно малом које добија космички изглед[16]. Откривајући свет и начин размишљања сањара, указује на тежњу сваког сањара да се у сањани свет настани. Валадила сањари о предмету своје среће – Минадиру. Тако вољено биће постаје суштина сањарења о срећи. Грађевина, коју гради Минадир, у себи садржи дубину, уткану интимност градитеља. Грчење сањара и завојито кретање јесу трагови сањарења о лавиринту[17]: „Усами се, не зна шта ће, / косу мрси, рухо кида, / замршаје срца свога / у лавиринт сулуд зида”[18]. Наведени стихови управо говоре о узиђивању у грађевину, зато што је грађење, пре свега, ствар срца. Лавиринт обилује значењима, а једно од њих означава тајну, чување највредније ствари унутар лавиринта[19]. Вајар је своје срце сплео с лавиринтом и узидао себе заједно са љубављу према Валадили. Када је то учинио, нестаје из живота, остају само слика онога што је био и сећање на најлепшу грађевину „од Индуса па до Нила”. Ако разматрамо лавиринт са митолошког аспекта, уочићемо да је краљ Рамсенит, заправо Минотаур, због неодобравања љубави двоје младих, будући да им осмехом уништава сваку наду за остварење љубави[20]. Валадила је, слутећи очево неодобравање љубави са неимаром, себе уткала у свет снова и сањарења о љубави и срећи, чак толико да ће и нестати одмах за Минадиром. У балади је истакнуто Валадилино бледило које сведочи о постепеном напуштању земље. Након Минадирове смрти, касније и Валадилине, песнички субјект укида речи, јер су убиле неимара и Валадилу, па ће до краја песме преовладавати само слике[21].

Будући да је у поеми приказан Дагонов храм, Самсон и Делила дају пример човекове привржености светилишту, Дагон је повезан са Астаротом, богом рата. Судећи по значењу имена, Дагон је оснивач земљорадње и риболова, првобитни бог – давалац хране[24]. Одувек сматран култом, храм је битан део човековог религијског живота и шта год радио, антички човек би се најпре обраћао боговима за помоћ и наклоност: „У храму гори жртвенички плам, / просевкује сумраком сводовским, / осевкује боговска ступила”[25]. У поеми није само Самсон опредељен мотивом храма, већ је то случај и са Делилом. О побожности Делиле говоре следећи стихови: „с постоља, мислиш, Дагон сиђе сам / да освети обесвећен му храм. / Делила цикну, пребледи кô сен, / обнесвешћена паде на камен”[26].

            Самсон има одличја титана, те зато није случајно што се моли Дагону – богу земље и плодности. То указује на везу човека са праисконом, када је било битно ратовање и обрађивање земље. У махнитости, немиру и узрујаности, Делила за свој душевни храм жели да сачува Самсонову косу. Коса Самсонова узнемирава Делилу, то је симбол Самсонове мужевности и њиховог љубавног односа[27]. У поеми је углавном реч о сагледавању храма искључиво као дома богова, али у овом случају налазимо унутрашњи храм: „И окупи косу војну, / ножицама по њој кројну / стаде сећи прам по прам; / (…) / своје среће мали храм; / и већ узе ређат бреме / од љубави преголеме”[28]. Међутим, Делила је изненађена и згрожена призором који види. Сматрајући губитак лепоте казном за оскврнављење Дагоновог храма, Делилин унутрашњи храм бива разорен. Костић нам осликавањем омогућава да сагледамо храм и религију онако како их он разуме, а поред тога упризорава статуе богова унутар храма. Мирча Елијаде истиче важност божанстава која су проналажена у ископавањима, посебно наглашавајући присуство женских божанстава. Као главно божанство, Елијаде издваја не мушко, већ женско – богињу и појаву у три облика: млада жена, мајка и старица[29]. Треба се вратити уназад и размотрити тему древних стваралаца који су од блата стварали, удахњујући живот својим грађевинама и скулптурама, попут бога у Епу о Гилгамешу. Костић за Делилин лик везује женско божанство коме се јунакиња приклања – Астароту. Богиња Астарота позната је и по имену Иштар – богиња љубави, а у поеми је присутна у храму као статуа: „Ал’ храмови сви су мали, / поред оног храма света / у ком главом обитава / Астарота, мати света”[30].

            Астароту слика као мајку света – Мајку земље, уприсутњујући велику моћ коју она поседује. У поеми је приметно гравитирање између статуе и слике: док поема тече песник непрестано осликава слике, те је слика у вези са спољашњошћу поеме, а статуа се везује за храм и јунаке унутар поеме: „У очима слике златне / нека мисô кô да сева / гледајући испод себе / каква ли се слава спрема”[31]. Статуа се претвара у слику – фигуру промишљања догађаја који ће уследити. Астарота је у западносемитској митологији отелотворење планете Венере, богиња љубави и плодности, богиња ратница. У митологији је позната под именом Иштар. Памтили су је као владарку коња, богињу ратова, борбе и повезивали су је са морем и буром[32]. Крај поеме означен је рушењем Астаротине статуе, Делилине заштитнице. Делилино психичко урушавање започето је моментом махнитог сечења Самсонове косе. Рушењем статуе означена је пропаст, али се Костић на овом месту зауставља и до коначне катастрофе не долази.

Приметићемо да и унутрашњи храм има велику важност – то је храм душе, али и храм музике, звука и сазвучја, који поред светлости, у Костићевој поезији заузима важно место. У Свирачици музика је допрла до небеских сфера, очарава лепотом и присуством: „Ал’ нек осл’јепе: док таке руке / небеској свирци подижу храм, / више вриједи слушат им звуке, / но сунца вјечни гледати плам”[33]. Наведени стихови говоре о подизању храма помоћу музике, јер само такав храм достојан је Бога и свега створеног. Музика, којом свирачица ствара храм, није овоземљског порекла, то је најпре оваплоћена космичка музика. Мотив музике кључан је и у песми Гуслар-момче коју је Костић написао инспирисан Муровом песмом Minstrelboy (како је назначено у поднаслову). Ако упоредимо Мурову песму са Костићевом, увидећемо да је мотив храма и земље музике присутан у обема песмама. Земља музике је место инспирације песника, а то може бити било које тло надахњујуће за песму: „Земљо песама, светилиште моје, / нека те цео изневери свет, / једне ће гусле да те опоје, / једне ће груди за тебе мрет!”[34] Храм музике је неухватљив, није приступачан свима – само је за људе који су оличење слободе попут гуслар-момчета. Посматрајући храм, увиђамо његову неуништивост, недоступност чулног опажања и непрепознавање суштинског у поимању храма: „Душо слободе, јуначки друже, / поносе слободном добу, / тебе су чуле чистије душе, / ти никад нећеш певати робу!”[35]

Костићева слика Јеховиног пркоса, истоветна је представама скулптура богова, те нам лирски субјект објашњава откуда слика о скулптури извире – од Микеланђела и алузије на Базилику Светог Петра. Ово наиме, није прва Костићева алузија на Микеланђела и Сикстинску капелу, а сцену Страшног суда наћи ћемо у поеми Прељубница. Пређашњи стихови упућивали су на камен, како би у наредној строфи субјект алудирао на скулптора Микеланђела: „Где видех то? на копну? на мору? / У тучу, ил’ у белу мрамору? / Те руке мах, ту муњу из ока, / љутину ту са чела висока, / је л’ Анџело тај лик предложио / под сводом Светог Петра?”[36] Наведеним стиховима увиђамо изванредност лепоте и неупоредивост уметничких дела са пејзажима природе. Уметничка дела остају недостижна чак и пејзажима природе, што сведочи о јединствености уметничких дела и њиховој лепоти која надмашује природу. Песник посматрајући скулптуру почиње да сањари и промишља о њој, у исти мах скулптура оживљава. Продирући у суштину материје, у скривену унутрашњост материје, уметник је надахнут и наводи нас да сањаримо било да је у питању сањарење над песмом, уметничким делом или скулптуром, подразумевајући другачију врсту сагледавања, одвојену од чисто разумског[37].

У песми Међу јавом и мед сном води се дијалог срца и разума. Разум је код Костића приказан као самодовољан, непољуљан, сигуран у своју стабилност толико да би могао примити срце, које плете сан, у простор између јаве и сна[38]. Међутим, срце ради самовољно и наставља ткање. Срце својим радом узурпира разум и чини га несигурним. Међу јавом и мед сном је песма о конституисању унутрашњег бића лирског субјекта. Конституисање себе као бића које воли, заправо остаје само покушај. Лирски субјект жели да изгради ослонац унутар себе и да прихвати себе као биће љубави, али покушај остаје узалудан, лирски субјект је недовршен, расцепљен и непотпун, губи ослонац: „неуморна плетисанко, / што плетиво плетеш танко / (…) / кô плетиља она стара, / дан што плете, ноћ опара, / међу јавом и мед сном”[39]. Потрага за сигурним ослонцем почиње од тог тренутка, а наставља се сваком следећом песмом (ако у обзир узмемо да песника у животу много тога издаје: Ленкина смрт, живот и српство) и завршава песмом Santa Maria della Salute. Расцепљеност лирског субјекта је толика да кулминира до узалудности самог покушаја да се целовитост мислећег бића и бића љубави успостави.

Песма Santa Maria della Salute инспирисана је црквом Госпа од Спаса у Венецији. Међутим, помен имена Госпе од Спаса, догађа се у песми Дужде се жени која тематизује настанак цркве. Обе песме осликавају градњу цркве и велику жртву Мајке Природе, зарад дома Мајке Божије – Богородице: „стигоше шајке, секира звекну, јауком силним гора одјекну, / дивови горски, вечити дуби / падају у част дуждевој љуби, / падају с брда, падају с дола, / са дубом јела, с бором топола: /гора је гола”[40]. „Опрости, мајко света, опрости, / што наших гора пожалих бор, / На ком се, устук свакоје злости, / Блаженој теби подиже двор”[41]. Тако сазнајемо о начину настанка импозантне грађевине, стубова и свода. У песми Дужде се жени борови, које су Млечани посекли, представљају Србе – све српске јунаке и родољубе, хајдуке и ускоке. Уградили су их у цркву на тај начин што су гинули од Турака[42]. Питањем: „Зар није лепше носит лепоту, / Сводова твојих постати стуб, / Него грејући светску грехоту, / У пепô спалит срце и луб;”[43], Костић отвара безброј претпоставки о симболици цркве и упућује нас да пратимо трансформације овог мотива кроз песму. Песник као располућено биће хита цркви, тражећи спас у идеалу, непролазном тренутку и вечној лепоти, идентификујући себе са посеченим дрвећем[44]. Црква је за песничког субјекта склониште, стуб вере и љубави дубоко укорењен, извор спасења и опроста греха, место сусрета са мртвом драгом, бег од пропадљивости у вечност, Богородица уприсутњена у цркви, лепота сама по себи. Почетак песме Santa Maria della Salute у знаку је жаљења због принете жртве, да би, како песма одмиче, нарастало промишљање о величини жртве и чињеници да жртва није превелика уколико се подноси због лепоте[45]. На крају песме, цркву Госпе од Спаса доживљавамо као апсолут, а свака претпоставка о симболици цркве оправдана је на свој начин. Песма обилује удвајањем: световно-профано, драга-Богородица, мајка-Богородица, те треба указати на земаљску и небеску цркву. Градња земаљске цркве означена је на историјској равни – сечом дрвећа, док на симболичком плану, жртве српских јунака упућују на небески храм. Разматрајући симболизам цркве, говорили смо о лепоти која је у најближој вези са уметношћу и поезијом. Постојање лепоте приказано је као самодовољно, чак толико да постаје апсолут – Бог сам, панестетизам – лепота и Бог представљени су истом сликом[46].

Истражујући слике храмова и статуа, долазимо до закључка да се у Костићевој поезији храмови трансформишу, те смо указали на интериоризованост храма, а исто тако и на постојање храмова у материјаном смислу. Храмови постоје као чувари вере и светиња, представљају неуништивост и стабилност упркос бројним покушајима њиховог уништавања. Храмови су реминисценција на историјске догађаје и саставни су део Костићевог песничког опуса. Поред материјализованог храма, увидели смо и храм љубави и музике који сведоче о неухватљивости и недоступности храма јер је на тај начин храм задобио космолошке размере. Статуе су чувари богова, душа и сањарења, а унутар саме статуе, назиру се антички богови који проматрају људе. Приликом вајања статуа, вајар може уткати своје сањарије и омогућити статуи да буде жива, али и да црпи живот од свог творца.

 

[1] Пол Дил, Симболика у грчкој митологији, Сремски Kарловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића; Нови Сад: Добра вест, 1991, стр. 96.

[2] Исто, стр. 99.

[3] Исто, стр. 103-104.

[4] Гастон Башлар, Земља и сањарије воље, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића Сремски Kарловци, 2004, стр. 149.

[5] Исто, стр. 151.

[6] Лаза Костић, Песме 1, Нови Сад: Матица српска, 1991, стр. 183.

[7] Исто, стр. 184.

[8] Исто, стр. 188.

[9] Исто, стр. 189.

[10] Миомир Милинковић, „Историјска позадина Костићевих поема ’Ђурђеви ступови’ и ’Јадрански Прометеј’”, Липар: лист за књижевност, уметност и културу, год. 4, бр. 13, 2002, стр. 22.

[11] Лаза Костић, Песме 2, Нови Сад: Матица српска, 1991, стр. 55.

[12] Исто, стр. 56.

[13] Исто, стр. 60.

[14] Исто, стр. 66.

[15] Гастон Башлар, Земља и сањарије о починку, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића Сремски Kарловци, 2006, стр. 195.

[16] Исто, стр. 15.

[17] Исто, стр. 146.

[18] Лаза Костић, Песме 2, Нови Сад: Матица српска, 1991, стр. 84.

[19] Жан Шевалије (прир.), Речник симбола: митови, снови, обичаји, поступци, облици, ликови, боје, бројеви, Нови Сад: Стyлос арт: Kиша, 2004, стр. 483-484.

[20] Станислав Винавер, Заноси и пркоси Лазе Kостића, Београд: Дерета, 2005, стр. 286.

[21] Исто, стр. 289.

[22] Лаза Костић, Песме 2, Нови Сад: Матица српска, 1991, стр. 174.

[23] Гастон Башлар, „Тренутак поетски и тренутак метафизички”, Поља: месечник за уметност и културу, год. 23, бр. 224, 1977, стр. 5-6.

[24] С. А. Токарев,  Мифы народов мира: энциклопедия, Москва: Советская Энциклопедия, https://www.indostan.ru/biblioteka/knigi/2730/3412_1_o.pdf, 1980, стр. 286.

[25] Лаза Костић, Песме 2, Нови Сад: Матица српска, 1991, стр. 134.

[26] Исто, стр. 137.

[27] Mиодраг Поповић, Историја српске књижевности, Романтизам, књ. III, Београд: Нолит, 1972, стр. 346.

[28] Лаза Костић, Песме 2, Нови Сад: Матица српска, 1991, стр. 140.

[29] Мирча Елијаде, Историја веровања и религијских идеја I: Од каменог доба до Елеусинских мистерија, Београд: Просвета, 1991, стр. 48.

[30] Лаза Костић, Песме 2, Нови Сад: Матица српска, 1991, стр. 145.

[31] Исто, стр. 145.

[32] С. А. Токарев,  Мифы народов мира: энциклопедия, Москва: Советская Энциклопедия, https://www.indostan.ru/biblioteka/knigi/2730/3412_1_o.pdf, 1980, стр. 96.

[33]Лаза Костић, Песме 3, Нови Сад: Матица српска, 1991, стр. 62.

[34] Исто, стр. 153.

[35] Исто, стр. 153.

[36] Лаза Костић, Песме 2, Нови Сад: Матица српска, 1991, стр. 88.

[37] Марсел Шетел, „Башлар и ликовне уметности”, Поља: месечник за уметност и културу, год. 28, бр. 278, 1982, стр. 196.

[38] Петар Милосављевић, Реч и корелатив, Београд: Нолит, 1983, стр. 187.

[39] Лаза Костић, Песме 2, Нови Сад: Матица српска, 1991, стр. 47.

[40] Лаза Костић, Песме 3, Нови Сад: Матица српска, 1991, стр. 51.

[41] Исто, 107.

[42] Mиодраг Поповић, Историја српске књижевности, Романтизам, књ. III, Београд: Нолит, 1972, стр. 385.

[43] Лаза Костић, Песме 3, Нови Сад: Матица српска, 1991, стр. 107.

[44] Зоран Глушчевић, „Santa Maria della Salute”, у: Епоха романтизма, приредио Зоран Глушчевић, Београд: Нолит, 1972, стр. 438-439.

[45] Станислав Винавер, Заноси и пркоси Лазе Kостића, Београд: Дерета, 2005, стр. 563.

[46] Mиодраг Поповић, Историја српске књижевности, Романтизам, књ. III, Београд: Нолит, 1972, стр. 387.