Маријана Јелисавчић
БОГОВИ, ЗОМБИЈИ И ЧИТАОЦИ У КЛОПЦИ

 

Горан Скробоња: Kлопка и друге приче

Лагуна, Београд, 2020.

 

Број дванаест је, према Речнику симбола, битан за устројство света јер реферише на временско-просторне поделе на четири стране и три нивоа света и симболизује универзум у његовој унутрашњој сложености. Последња књига Горана Скробоње збраја дванаест приповести које је аутор у периоду од 2016. до 2019. године објављивао у часописима, антологијама и тематским зборницима. Међутим, ове приче нису значајне само на нивоу обједињавања трогодишњег стваралачког напора једног од најзначајнијих српских прегалаца у домену фантастике. Збирка Клопка и друге приче сагледана као целина јесте рефлексија многозначних варијација универзума и његових, како истражених тако и загонетних могућности.

О делима Горана Скробоње могли бисмо говорити као о пишчевом својеврсном мултиверзуму, будући да крај једне приче не подразумева и дефинитивну судбину њених јунака. Неки од њих се, попут Анке Цукић или Никодија Марића, могу срести у другачијем заплету нове приповести где се њихова природа и(ли) делатност додатно усложњавају. Неустрашива ратница на чије се ангажовање ослањају главешине када је свет у опасности потврђује своје способности у причи Црна тајна белог брда. Сличећи уводу у последњи део Арђентовог филмског триптихона о чудовишним „мајкама”[1], археолошка ископина надомак Београда открива се као пребивалиште моћне Лилит, црне мајке човечанства. Лик Адамове прве апокрифне жене транспонован у многе културе најчешће еманира архетипску слику дијаболичне женскости. У Скробоњиној причи истакнута је њена повезаност са местом где је пронађена таблица за комуникацију са древним злом, сумерским градом Уруком – читаоцима најпознатијем из Епа о Гилгамешу, где једна нит приче прати уручког владара који се сукобљава са сумерском богињом Иштар. Према речима Жака Брила, аутора студије Лилит или мрачна мајка, Иштар је само један од модела чији су атрибути послужили за стварање мита о Лилит. Сумерско-вавилонске приче о непосредном пореклу овог амбивалетног бића, које према епиграфским документима и потиче са поменутог простора, представљају је као женског вампира. Стога је Анка Цукић, с обзиром на њене раније подвиге у спашавању света од крвопија, достојан противник. Делоренс, нечасни делатник који тежи ослобађању демона, таблицу је отео од Хенрија Волтона Џонса који је заслужан за њен проналазак. Интересантно је то што је Скробоња ово име позајмио из франшизе која припада седмој уметности, у чијем филмском колоплету се заплети граде на сличне начине – Хенри Волтон Џонс отац је чувеног авантуристе Индијане Џонса, авантуристе и професора археологије.

Археолошка потка присутна је и у причи Збогом, моја госпо из разигране воде. Најдужи део збирке открива се као егзистенцијална драма пропалог студента и некадашњег саучесника у нелегалним пословима, садашњег сведока-сарадника, Обрада Џигића. Његов живот испуњен је необичним посетиоцима које „обрађује” уз пригодне тактове песама групе „King Crimson”[2]. Осуђен на битисање далеко од колега које је продао да би био поштеђен и саживот са заосталим дететом за чије је стање сâм одговоран, „Оби-Ван-Џигоби” открива портал између два света. „Нехотични путници кроз време” (27) у загонетним одорама из минулих времена израњају из јаруге сваки пут када се дно запени, а њихове ствари артефакти су који на црном тржишту достижу вртоглаве цене. „И колико пута се догодило, у тим изгубљеним вековима, да неко од путника забаса у јаругу на својој страни временског тока, само да би се обрео у другом времену?” (27). Удубљење које је као део окућнице Обрад наследио од деде, премрежава временске и историјске токове, доносећи у Усије залутале утопљенике из различитих петљи. За Џигиће, они су „каобојаги”, носиоци драгоцености за које ће баснословне своте издвојити археолошка мафија, која обделава на просторима Балкана и располаже културним добрима. Све ће се променити доласком девојке неземаљске лепоте, принцезе чију судбину познају легенде о Голубачком граду. Ауторка поговора књиге и један од најбољих тумача и критичара српске књижевне фантастике, професорка Љиљана Пешикан Љуштановић, примећује да се из разигране воде дижу и рађају античке богиње Афродита и Венера, али и бића из словенског и германског фолклора, што сведочи о фаталном дејству женског ероса које се потврђује и у Скробоњиној причи. Једна од повезница ове приче са онима које следе јесте начин комуникације између Голубине и Обрада – они се споразумевају мислима. На исти начин повезаност остварују и јунаци прича Слобода се каже глад и У потрази за украденим временом.

Учесници оваквих дијалога ни у једној причи нису обични људи, те споразумевање мислима можемо приписати начину изванземаљске комуникације, али и као моћ подарену одабранима – учесницима у стварању новог поретка. Слобода се каже глад испричана је из перспективе зомбија Антона, некадашњег научника чија су постигнућа допринела креирању новог поретка заснованог на убризгавању специфичних нанобота који зомбије држе у стању физичке и менталне обамрлости. Ова прича, својеврсно „јеванђеље по гладном”, уклопљена је у Скробоњин мултиверзум. Идеја о касапљењу људи на радост широких народних маса које пренос могу да прате на стриму, тежиште је пишчеве раније приче До последњег из збирке Покладе (2014). Жртва тлачења који робовласништво, апартхејд и етничка чишћења доживљава као дечју игру спрам оног чему су он и њему слични подвргнути, Антон схвата да може да спозна мисли своје сабраће, „оних продатих корпорацијама да се излажу опасностима рударења на далеким астероидима” (138–139). Ова мисао твори директну везу са причом Зелено, волим те, зелено, која би се савршено могла уклопити у Брукеров Black Mirror филмски универзум постсвета изграђеног на темељима технолошке аутократије коју успостављају најбогатији. Јунак ове приче, Борис А., без обзира на марљивост и придржавање драконских мера Корпорације „Марић” које онемогућавају нормалан живот, срља у финансијску пропаст, „због које ће на крају завршити у рударској колонији на неком астероиду” (97). У причи која преплиће ванземаљске лишајеве, покусне пацове и живе лешеве, Борис А. ће схватити да до својих људских успомена може допрети тек када се одрекне усуда да буде човек.

Између корица Клопке место је нашла и помало романтизована теорија завере о распаду Југославије како би се спречило проречено доношење злата са Светског првенства у фудбалу које би још више ујединило хетерогену заједницу (Више од игре). Опстанак народа који је удружен у заједничком циљу описан је и у Каменом врту, где последња чланица Ноћних сенки, покушава да избегне затирање клана који је готово у потпуности збрисала римска легија. Једна од најкраћих прича јесте минијатура Леонардова кутија којом је Загоров помоћник Дон Чико постављен у први план. Он је из Дарквуда залутао у реални свет који ће тек упознати епизоду из које се јунак захваљујући чудотворној направи италијанског мајстора изместио. Предмет који омогућава путовање у будућност окосница је и приче У потрази за украденим временом. Његов нестанак повезан је са доласком божице пролећа у Аркам, којим ведри и облачи Еснаф лопова. Она се открива као нехотични реметилачки фактор планова опсесивног трагача за бесмртношћу, што доводи до сукоба између голема и епског троглавог војводе Балачка. Весна се појављује у још једној, хуморно интонираној причи где се са Стрибогом среће у српској кафани усред Беча, уз музичку пратњу Радета Јоровића и Вере Матовић, а у циљу преговора о будућности човечанства о којој ће одлучити концил који ће бити одржан 28. марта – на пишчев рођендан („Весна, Стрибог и Зов Хомоља”). Један рукавац ове необичне приповести разматра сингуларитет, окосницу приче Катманду која могућност прерастања вештачке интелигенције у праву показује на делу. Интересантна поставка ове теме додатно је онеобичена супериорношћу робота који живо биће хвата у клопку.

Литерарно поигравање временским токовима атрактивна је тема, и код Скробоње је, осим примера на које смо указали, присутно у још једној причи музичког назива – Јуче је био нови дан. Песма групе Џетро Тал насловила је фантазмагорију о заглављеној временској петљи чији заточеници, „пуке сламке у вихору” (214) изнова проживљавају један исти дан – онај који је претходио њиховој погибији. Ова прича пропраћена је ауторовим коментаром – осудом НАТО агресије услед које је пројектилом погођен Клиничко-болнички центар „Др Драгиша Мишовић” у Београду. Том приликом страдало је десет људи, а Скробоњина прича подсетник је на невине жртве кроз идеју о бесмртности у петљи која се може тумачити као сећање оних који су бомбардовање преживели.

Клопку затвара прича истоименог назива, у потпуности усаглашена са цитатом Горана Скробоње из разговора са Љиљаном Пешикан Љуштановић (одржан прошле године у Универзитетској библиотеци у Београду), а који професорка издваја као мото свог текста. „Понекад одлутам ван жанра па напишем нешто у чему нема ничег фантастичног, али можда има понечег чудног, понечег бизарног, понечег забрињавајућег, и то ме у том тренутку задовољава, тако да мислим да ће таквих прича бити све више” (253). Клопка је једина прича у збирци која нема примесе фантастичног и интересантно то је што према њој аутор насловљава целу књигу, упућујући на стваралачки обрт који је цитатом сугерисан. Скробоња је једноставним сведочанством о откривеном браколомству, клопку у којој се нашао радознали муж, довео у везу са клопкама које за своје послушнике стварају богови, корпорације и сиве еминенције које управљају светом. Није нужно да човека спута Корадова директива, убризгани наноботи или одлука коју ће богови донети на концилу – човек је савршено способан да хотимично или не, сâм себе доведе у ситуацију која се чини дефинитивном и после које нема натраг, откривајући да стварност може бити језивија од сваке фантастике.

Нова збирка Горана Скробоње сума је могућности једног света у његовим преплетима различитих временских токова, карактеристичних јунака и невероватних ситуација. Жанровски тешко одредиве приче надрастају своје границе и уливају се једна у другу, потврђујући иницијалну мисао о пишчевом стваралачком мултиверзуму који је до сада написаној грађи придодао и реалистички интонирану приповест а која је ништа друго до – егзистенцијални хорор.

[1] Реч је о филмском циклусу Le Tre Madri: Mater Suspiriorum (Suspiria, 1977), Mater Tenebrarum (Inferno, 1980) и Mater Lachrymarum (La terza Madre, 2007). У последњем филму заплет почива на ископавању древних фигурина које ослобађају вековима заточене мрачне силе која успостављају нови, зли поредак у свету.

[2] Алузије на ову музичку групу омеђавају Скробоњину причу – од наслова који је директно упућивање на назив песме и уводне сцене где Обрад покушава да нађе везу између Рембрантове Ноћне страже и истоимене песме бенда King Crimson, до последње слике где је стена испрскана „тамноцрвеном, краљевски гримизном бојом“ (59).