Лудвиг Тик
ПЛАВИ ЕКБЕРТ

 

У једној од области планине Харц живео је витез којег су обично звали само Плави Екберт. Имао је отприлике четрдесет година, био је једва осредње висине, а кратка, светлоплава коса прибијала се уз његово бледо, потонуло лице. Живео је повучено и никада није залазио у расправе својих суседа, а и уосталом, ретко су га виђали ван спољашњих зидова његовог малог замка. Екбертова супруга је подједнако уживала у самоћи и чинило се да се истински воле, једино су се повремено жалили што Небеса нису благословила њихов брак децом.
Екберта би ретко посећивали гости, а и кад би се то десило, због присуства гостију се ништа не би променило у његовом уобичајеном начину живота. У Екбертовом дому владала је умереност, а све се управљало према штедљивости. У оваквим приликама би увек био весео и живахан, једино кад је био сам могла се на њему приметити извесна затвореност, мирна, повучена меланхолија.
Нико није долазио толико често у замак као Филип Валтер, мушкарац коме је Екберт био наклоњен, јер је у њему проналазио сличан начин размишљања коме је и сам био склон. Валтер је заправо живео у Франконији, али се у близини Екбертовог замка задржавао често и дуже од пола године, сакупљајући биље и камење, које би потом разврставао. Живео је од малог имућства и није зависио ни од кога. Екберт је имао обичај да му се придружи током усамљеничких шетњи и с годинама се између њих двојице развило дубље пријатељство.
Постоје часови кад човека узнемирава то што од пријатеља мора скривати тајну, коју је до тада веома брижно тајио. Душа тада осећа неодољиву жељу да се разоткрије, да пред пријатељем покаже своје најунутрашњије садржаје, како би потом још више постао наш пријатељ. У оваквим моментима се нежне душе отварају једна пред другом и истовремено се дешава и да се једна уплаши од упознавања друге.
Била је већ јесен кад је Екберт једне магловите вечери седео пред ватром камина с пријатељем и са супругом Бертом. Пламен је кроз собу бацао светли одсјај који је играо по плафону, ноћ је кроз прозоре деловала црно, а стабла су се тресла на влажној хладноћи. Валтер се жалио због дугог пута натраг који му предстоји и Екберт му је предложио да остане код њега, да половину ноћи проведу у пријатељским разговорима, а да потом преспава у једној од просторија у замку, док не дође јутро. Прихватио је предлог и убрзо су донели вино и вечеру, додата су дрва у ватру, а разговор пријатеља постао је веселији и поверљивији.
Кад су слуге однеле вечеру и удаљиле се, Екберт је ухватио Валтера за руку и рекао: „Пријатељу, морате чути причу моје супруге о њеној младости која је веома необична”. „Радо”, одговорио је Валтер и поново су сели пред камин.
Била је већ поноћ, светлост месеца се повремено пробијала кроз пролазеће облаке. „Немојте мислити да сам превише брбљива”, почела је Берта. „Мој муж каже да су Ваше мисли толико племените да би било неправедно било шта тајити од Вас. Иако моја прича звучи невероватно, немојте мислити да је бајка.
Рођена сам у селу, мој отац је био сиромашни пастир. Услови нису били најбољи за живот, родитељи често нису знали како да набаве хлеб. Али највише ме је погађало што су се отац и мајка расправљали око свог сиромаштва и једно другом то горко пребацивали. Сем тога сам често имала прилику да чујем о себи како сам припросто, глупо дете које не уме да одради ни најједноставнији посао и заиста сам и била веома неспретна и беспомоћна, све ми је испадало из руку, нисам научила ни да шијем, ни да ткам, нисам могла да помогнем око послова родитељима, једино сам веома добро разумела њихову беду. Често бих онда седела у углу и замишљала како ћу им помоћи када изненада постанем богата, како ћу их обасути сребром и златом и уживати у њиховом одушевљењу; а онда би се у мојим мислима појавили духови који би ми показивали закопано благо или би ми поклонили мале каменчиће који би се претворили у драго камење, укратко, обузимале би ме најдивније фантазије, а кад бих морала да устанем, како бих помогла или нешто однела, била бих још неспретнија јер би ми се завртело у глави од необичних замисли.
Мој отац је увек био веома љут на мене што сам потпуно бескорисни терет у кући. Односио се стога према мени често поприлично окрутно и ретко се дешавало да ми упути пријатељску реч. Напунила сам тако скоро осам година и сада сам озбиљно морала да почнем да радим или да учим нешто. Отац је и даље сматрао да се ради само о мом хиру или лењој жељи да своје дане проведем у доколици; у складу с тим ми је бесно претио, а како претње нису уродиле плодом, једног дана ме је окрутно казнио и додао да ће се исто дешавати сваког наредног дана јер сам бескорисна ленштина.
Целе ноћи сам неутешно плакала, осећала сам се посебно напуштено, толико сам сажаљевала саму себе да сам пожелела да умрем. Плашила сам се новог дана, нисам знала шта да радим или да испробам. Желела сам из дубине срца да будем спретна и нисам могла да схватим зашто сам гора од друге деце коју познајем. Била сам на ивици очајања.
Кад је свануло, устала сам и отворила, скоро несвесно, врата наше мале колибе. Стајала сам на пољу на отвореном, а убрзо сам била у шуми до које још увек није допирала светлост дана. Трчала сам даље и даље, без окретања, нисам се осећала уморно јер сам веровала у то да ће ме сустићи отац и да ће ме онда, бесан због мог бекства, казнити још суровије.
Кад сам изашла из шуме, сунце се налазило већ високо на небу и видела сам како нешто мрачно лежи преда мном, прекривено густом маглом. Морала сам час да се пењем узбрдо, час да идем лелујавом стазом између камења, те сам претпоставила да се сада већ налазим у суседним планинама, због чега сам почела да страхујем јер сам била сама. Пошто сам живела у равници, нисам још увек видела планине, а кад бих чула реч „планина”, мом дечјем уху зазвучала би застрашујуће. Нисам имала храбрости да се вратим, страх ме је гонио даље; често бих се престрављено окретала док је ветар нада мном дувао кроз дрвеће или док је кроз мирно јутро одзвањао звук сече дрвећа из даљине. Напокон, срела сам раднике из рудника, чула њихов страни нагласак и од језе сам скоро пала у несвест.
Прошла сам кроз неколико села и просила, јер сам осећала глад и жеђ и сналазила сам се с одговорима како сам знала и умела кад би ми постављали питања. Тако сам лутала отприлике четири дана кад сам наишла на малу стазу за пешачење која ме је водила све даље од главне улице. Камење око мене придобило је сада другачији, чуднији облик. Били су то клифови тако збијени да је деловало као да ће их оборити први удар ветра. Нисам знала да ли да наставим даље. Ноћу сам увек спавала у шуми јер је било најлепше годишње доба или у изолованим пастирским колибама; нисам пак наилазила на настањене домове и нисам могла ни да претпоставим да би у овој дивљини тако нешто било могуће. Камење је деловало све страшније, морала сам да прођем тик уз језиве провалије и напослетку је чак нестала и стаза под мојим ногама. Била сам неутешна. Плакала сам и вриштала, а мој глас је одјекивао кроз долине на начин који ме је плашио. Пала је ноћ и потражила сам место прекривено маховином како бих легла. Нисам могла да заспим; у ноћи сам чула најчудније звуке, час ми се чинило да су дивље животиње, час ветар који завија кроз камење, час непознате птице. Помолила сам се и заспала тек касно ујутру.
Пробудила сам се кад ми је светлост обасјала лице. Преда мном се налазио стрми камен; попела сам се у нади да ћу открити излаз из дивљине и можда угледати куће или људе. Али док сам стајала горе, све је било – докле год је досезао мој поглед – исто као и око мене, све је било обавијено маглом, дан је био сив и туробан, а моје око није видело ниједно дрво, ниједну ливаду, ниједан жбун, осим неколико појединачних жбунова који су усамљено штрчали у уским прорезима између камења. Осетила сам неописиву чежњу да угледам барем једног човека, па макар га се и бојала. Истовремено сам осећала дубоку глад, села сам и одлучила да умрем. Али након извесног времена победила је ипак жеља за животом. Устала сам и наставила даље, целог дана у сузама и с изломљеним јецајима. На крају сам једва била при свести, била сам уморна и исцрпљена, једва да сам имала жељу за животом, а плашила сам се смрти.
Предвече ми је околина деловала наклоњеније, моје мисли, моје жеље су поново оживеле, а жеља за животом се пробудила у мојим венама. Чинило ми се сада да чујем звуке воденице у даљини, убрзала сам кораке и осећала сам се добро, лакнуло ми је кад сам напокон доспела до границе пустог камењара. Поново сам пред собом видела шуме и ливаде и удаљене планине пријатног изгледа. Деловало ми је као да сам иступила из пакла у рај, усамљеност и беспомоћност више ми нису деловале тако застрашујуће.
Уместо воденице којој сам се надала угледала сам водопад, који је значајно умањио моју радост. Пила сам из руке воду из потока кад ми се учинило да чујем удаљени, тихи кашаљ. Никада се нисам тако пријатно изненадила као у овом трену, приближила сам се и угледала на рубу шуме старицу која се одмарала. Била је скоро потпуно обучена у црно, црна капа прекривала је њену главу и велики део лица, а у руци је држала штаку.
Пришла сам јој и замолила је за помоћ; рекла ми је да седнем поред ње и пружила ми је хлеб и мало вина. Док сам јела, певала је крештећим гласом духовну песму. Кад је завршила с певањем, рекла је да могу кренути с њом.
Овој понуди сам се веома обрадовала, иако су њен глас и изглед били зачуђујући. Уз помоћ штаке кретала се брзо, а сваким кораком направила би такав израз лица да сам се на почетку смејала. Дивље камење остајало је све даље и даље иза нас, ходале смо преко пријатне ливаде, а потом веома дуго кроз шуму. Кад смо изашле из шуме, сунце је управо залазило и никада нећу заборавити изглед те вечери нити своја осећања. Све се стопило у најнежније црвено и златно, врхови крошњи дрвећа стајали су на светлу сумрака, по пољима се могао видети благи одсјај, шуме и лишће на дрвећу су мировали, ведро небо изгледало је као отворени рај и жубор потока, с времена на време и шуштање дрвећа, одјекивали су кроз благи мир као у носталгичној радости. Моја млада душа добила је тада први наговештај света и дешавања на овоме свету. Заборавила сам на себе и своју предводницу, мој дух и моје очи лутали су међу облацима обасјаним златном бојом.
Попеле смо се на брдо, на коме су расле брезе, а и одозго се видела зелена долина препуна бреза. Усред дрвећа налазила се мала колиба. Дочекао нас је раздрагани лавеж и ускоро је мали, спретни пас скакутао око старице, радовао јој се. Онда је пришао мени, разгледао ме са свих страна и вратио се с пријатељским погледом старици.
Када смо сишле с брда, чула сам чудесну песму, за коју ми се учинило да долази из колибе, као да је пева птица, а гласила је:

Шумска тишина и осама
Којима се радујем сама
Сутра као и овог трена
И за сва времена.
О како им се радујем сама –
Шумска тишина и осама.

Ових неколико речи понављало се изнова и изнова; ако бих морала да их опишем, звучале су као да се издалека чују звуци рога и шалмаја.
Моја знатижеља била је подстакнута; ушла сам у колибу и без наређења старице. Већ је био сумрак, све је било уредно сређено, неколико чаша стајало је на висећем орману, посуде необичног изгледа биле су на столу, у сјајном кавезу који је висио крај прозора налазила се птица која је заиста певала поменуте речи. Старица је стењала и кашљала. Деловало је као да уопште не може да се опорави. Час је мазила малог пса, час је причала с птицом, која је пружала одговор само својом необичном песмом. А иначе као да није више ни примећивала да сам ту. Док сам је посматрала, обузимала ме је језа јер је њено лице вечито било покретно, а глава јој се тресла од старости, тако да нисам могла ни да знам како заиста изгледа.
Кад се опоравила, упалила је свећу, прекрила један мали сто столњаком и изнела вечеру. Сада ме је тражила унаоколо и замолила ме да седнем на малу столицу од прућа. Тако сам седела близу, насупрот ње, а између нас налазила се свећа. Склопила је кошчате руке и помолила се гласно, извијајући лице тако да сам опет била на ивици смеха; али сам припазила да је не наљутим.
Након вечере помолила се опет и показала ми кревет у ниском, уском собичку; она је спавала у дневној соби. Нисам дуго остала будна јер сам била делимично омамљена, али сам се током ноћи неколико пута будила. Чула сам између снова како старица кашље и разговара с псом и с птицом која је деловала као да снева и пева само поједине речи своје песме. Уз то су и брезе које су шуштале под прозором, као и песма славуја из даљине, представљали тако чудесну мешавину да ми није деловало као да сам будна, већ као да сам утонула у још необичнији сан.
Ујутру ме је пробудила старица и показала ми шта да радим. Морала сам да ткам и убрзо сам научила како, а при томе сам морала да се бринем и о псу и птици. Научила сам брзо и како да обављам кућне послове и сви предмети који су ме окруживали постали су ми познати; тада ми је деловало као да је све баш онако како мора бити. Нисам више размишљала о томе да постоји нешто необично у вези са старицом, да је кућа мистериозна и удаљена од свих људи и да је птица чудна. Њена лепота ме је додуше изнова и изнова фасцинирала јер је имала перје које се пресијавало у свим могућим бојама. Најлепша светлоплава и ватреноцрвена смењивале су се на њеном врату и телу, а кад је певала, нарогушила би се тако да је перје деловало још раскошније.
Старица је често излазила и враћала се тек увече. Ја бих јој ишла у сусрет с псом и називала би ме дететом и ћерком. На крају ми је прирасла к срцу, као што се у детињству лако навикнемо и вежемо за било шта. У вечерњим сатима учила ме је како да читам, лако сам се сналазила и у мојој каснијој усамљености читање је представљало извор неизмерног задовољства јер је поседовала старе, рукописне књиге у којима су се налазиле чудесне приче.
Сећање на мој тадашњи начин живота још увек ми је чудно: ниједно људско биће није нас посећивало, били смо у тако малом породичном кругу јер су пас и птица остављали на мене утисак као да су ми блиски пријатељи. Не могу још увек да се присетим необичног имена пса, иако сам га тада много пута дозивала.
Четири године сам тако живела са старицом и имала сам око дванаест година када ми се напокон поверила и открила ми тајну. Птица би, наиме, сваког дана излегла једно јаје у коме се налазио бисер или драги камен. Раније сам примећивала стално да нешто потајно ради око кавеза, али никада се нисам удубљивала у то. Добила сам обавезу да, кад је одсутна, узмем ова јаја и ставим их пажљиво у посуде необичног изгледа. Оставила ми је храну и била је одсутна дуже, недељама, месецима. Мој разбој је прео, пас је лајао, чудесна птица је певала, а притом је све било тако тихо унаоколо да се из овог периода не сећам ниједног олујног ветра, ниједног невремена. Ниједан човек није никада залутао овуда, дивље животиње се нису приближавале. Била сам задовољна и радила сам из дана у дан. Могао би човек бити срећан кад би могао тако да остане до краја живота без узнемиравања.
На основу онога што сам прочитала изградила сам слику о свету и људима, све је било пак усклађено с мојом дружином: духовите људе замишљала сам попут псића, раскошне даме изгледале су увек попут птице, а све старије жене као моја старица. Читала сам и о љубави и у машти сам одигравала сцене сама са собом. Замишљала сам најлепшег витеза на свету, додељивала му све савршене особине, а да нисам ни знала како заправо изгледа, али могла сам истински да сажаљевам саму себе кад ме не би волео, тада бих у мислима изговарала дуге, потресне говоре, а понекад и полугласно, како бих га опет освојила. Смешите се! Ови младалачки дани су заиста далеко иза нас.
Постало ми је драже што сам сама јер сам самостално управљала домаћинством. Пас ме је обожавао и чинио је све што сам желела, птица ми је у својој песми пружала одговоре на сва питања, разбој је и даље живахно радио и у суштини нисам осећала никакву потребу за променом. Кад би се старица вратила са својих дугих лутања, хвалила би моју посвећеност, рекла је да је, од како ја водим домаћинство, све још уредније, радовала се мом одрастању и здравом изгледу, укратко, односила се према мени као према својој кћери.
„Добро си дете”, рекла ми је једном крештавим тоном. „Ако тако наставиш, увек ће ти бити добро; али нико неће имати среће ако залута с исправног пута, казна ће га сустићи, чак и ако буде каснила”. Док је то говорила, нисам обраћала пуно пажње јер сам била живахна у својим покретима и духу; али кад је пала ноћ, помислила сам како не разумем шта је хтела рећи. Размишљала сам о свакој појединачној речи, а читала сам о богатствима и на крају ми је пало на памет да би бисери и драго камење могли бити драгоцени. Ова мисао постала ми је још јаснија. Али на шта је мислила под исправним путем? Још увек нисам могла да појмим значење њених речи.
Имала сам четрнаест година и несрећа је људска што добије разум само како би изгубио невиност своје душе. Схватила сам, наиме, да је време да у одсуству старице узмем птицу и драгуље и потражим свет о коме сам читала. Истовремено би можда било могуће да ћу сусрести најлепшег витеза који ми се још увек налазио у мислима.
На почетку је ова мисао била попут сваке друге мисли, али док бих седела пред разбојем, враћала ми се против моје воље и толико бих се изгубила у њој да сам видела већ себе раскошно одевену поред витезова и принчева. Тако бих заборавила на то где се налазим и осећала бих се туробно кад бих погледала око себе и угледала изнова кућерак. Иначе, све док сам обављала своје обавезе, старица се није бавила мојим мислима и осећањима.
Једнога дана опет је отишла и том приликом ми је рекла да ће се овог пута задржати дуже него до сада, а ја треба да се строго бринем о свему и да не дозволим да ми време тешко падне. Бојажљиво сам се опростила од ње јер ми је деловало као да је више никад нећу видети. Дуго сам је посматрала како одлази и није ми било јасно зашто сам толико уплашена; као да је моја сврха била преда мном, а да тога нисам била свесна.
Никада се нисам толико марљиво бринула о псу и птици као тада; били су ми блиски, као и иначе. Старица је била одсутна неколико дана, кад сам се пробудила с чврстом одлуком да напустим колибу с птицом и да видим свет о коме сам толико читала. Било ми је тешко при срцу, желела сам да останем, али ми је та помисао била и мрска, у мојој души одвијала се необична борба, попут расправе два неусаглашена духа. У једном трену ми је мирна усамљеност деловала лепо, а онда ме је опет мамила представа о једном новом свету са свим његовим чудима.
Нисам знала шта бих са собом, пас је непрестано скакао на мене, сунчеви зраци обасјавали су поље, зелене брезе су светлуцале: осетила сам да морам хитно нешто да учиним, зграбила сам малог пса, затворила га у собу и понела под руку кавез с птицом. Пас се извијао и цвилио због овог необичног понашања, посматрао ме молећивим погледом, али сам се бојала да га понесем. Узела сам и једно јаје из посуде, у коме се налазило драго камење и понела га са собом, а остало сам оставила.
Птица је окренула главу на чудан начин кад сам с њом изашла из колибе, пас је упорно покушавао да крене за мном, али морао је да остане тамо.
Избегла сам пут кроз дивљи камењар и кренула у супротном смеру. Пас је лајао и цвилио и даље, и то ме је заиста дубоко погађало; птица је неколико пута хтела да запева, али пошто сам је носила, то јој је засигурно било неугодно.
Како сам се удаљавала, чула сам све тише лавеж и напослетку је потпуно утихнуо. Плакала сам и само што се нисам вратила, али жеља да видим нешто ново ме је терала да наставим даље.
Већ сам прешла планине и прошла кроз неколико шума кад је пала ноћ, те сам морала ући у неко село. Било ми је непријатно кад сам ушла у гостионицу, показали су ми собу и кревет. Спавала сам веома мирно, једино што сам сањала старицу како ми прети.
Пут је био прилично монотон, али што сам даље ишла, то ме је више плашила слика старице и малог пса; размишљала сам о томе како ће умрети од глади без моје помоћи, у шуми сам често размишљала о томе како ћу изненада сусрести старицу. Тако сам ходала, плачући и јецајући, а чим бих се зауставила да се одморим и спустила кавез на земљу, птица би певала своју чудесну песму и тада бих се јасно присетила напуштеног, лепог кућерка. Пошто је човек по природи забораван, замишљала сам како моје пређашње путовање, у детињству, није било толико тужно и болно као ово сада и прижељкивала сам да ми буде као и тада.
Продала сам неколико комада драгог камења и приспела сам у неко село после вишедневног пешачења. Већ на улазу у село осећала сам се чудно, плашила сам се, али нисам знала зашто; али убрзо сам схватила да је то село у коме сам рођена. Како сам се изненадила! Од среће су ми сузе текле низ лице због бројних необичних сећања! Пуно тога се променило, изграђене су нове куће, друге, које су тада тек биле изграђене, биле су оронуле и са траговима пожара; све је било мање и збијеније него што сам очекивала. Бескрајно сам се радовала што ћу након толико година видети своје родитеље; пронашла сам малу кућу, познати праг, квака на вратима била је иста, као да сам их јуче затворила. Срце ми је јако лупало, отворила сам их брзо – али у соби су седела скроз непозната лица и зурила у мене. Питала сам за пастира Мартина и рекли су ми да су он и његова жена већ три године мртви. Брзо сам устукнула и у сузама напустила село.
Тако сам лепо замишљала да ћу их изненадити својим богатством; била је то случајност што се сада догодило оно о чему сам сањала у детињству, али било је узалудно, нису се могли радовати са мном, а оно чему сам се највише надала у животу било је за мене заувек изгубљено.
У једном пријатном граду изнајмила сам малу кућу с баштом и унајмила слушкињу. Свет није био тако диван као што сам очекивала, али заборављала сам све више старицу и свој боравак код ње, те сам живела веома задовољно.
Птица већ дуже време није певала, па сам се уплашила кад је једне ноћи изненада запевала и то измењену песму. Певала је:

Шумска тишина и осама!
Остадоше далеко међ горама
И наступиће једног часка
Кајање због одласка!
Ах, једина су радост
Шумска тишина и осама!

Целе ноћи нисам могла да заспим и изнова су ми се вратиле мисли и чинило ми се више него раније да сам починила лоше дело тиме што сам отишла. Кад сам устала, било ми је одбојно да погледам птицу, док ме је она пратила погледом и њено присуство ме је узнемиравало. Није престајала да пева, штавише, певала је све гласније и језивије него иначе. Што сам је дуже посматрала, то ми је било теже. На крају сам отворила кавез, ухватила је руком за врат и свом снагом сам стегла прсте. Гледала ме је молећивим погледом. Пустила сам је, али већ је била мртва. Сахранила сам је у башти.
Након тога почела сам да се плашим слушкиње, мислила сам на себе и на то како би могла да ме опљачка или чак убије. Већ неко време познавала сам младог витеза који ми се допадао. Удала сам се за њега и овде бих, господине Валтере, завршила своју причу.”
– Да сте је само видели тада – додао је брзо Екберт. – Њену младост, њену лепоту и какав неописив шарм се развио у њој услед усамљеничког живота. Деловала је чудесно и волео сам је неизмерно. Нисам поседовао богатство, али захваљујући њеној љубави постао сам добростојећи витез, преселили смо се овде и ниједног трена нисмо зажалили због своје везе.
– Али током нашег брбљања – рекла је Берта – постало је већ веома касно – морамо сада на спавање.
Устала је и кренула ка својој соби. Валтер јој је пољупцем у руку пожелео лаку ноћ и рекао: „Племенита дамо, хвала Вам. Могу Вас јасно замислити с необичном птицом и како храните малог Штромијана”.
Валтер је такође отишао да спава, само је Екберт узнемирено шетао горе-доле по соби.
„… Зар људи нису будале?, изговорио је напокон. „Ја сам уредио да моја супруга исприча ову причу, а сада се кајем због свог превеликог поверења. Да ли ће је злоупотребити? Да ли ће је поделити с другима? Да ли ће можда, пошто је то у људској природи, осетити недуховну похлепу за нашим драгим камењем и стога осмислити план како да их узме?…”
Пало му је на памет како Валтер није отишао претерано срдачно, као што би се очекивало након што му је указано овакво поверење. Душа која је једном постала сумњичава проналази у свакој ситници трагове потврде. Екберт је ипак себи пребацио то што су га обузеле овакве мисли о племенитом пријатељу, али није могао да их одагна. Целе ноћи су га мучиле и спавао је врло мало.
Берта се разболела и није могла сићи на доручак; Валтер није претерано бринуо због тога, а и од витеза се опростио хладнокрвно. Екберт није могао да разуме овакво понашање; посетио је супругу која је лежала у грозници, рекавши да ју је ноћашња прича вероватно узнемирила.
Након ове вечери Валтер је ретко посећивао замак свог пријатеља, а кад би и дошао, изговорио би пар безначајних речи и поново отишао. Екберта је Валтерово понашање поприлично потресло; није то рекао, додуше, пред Бертом и Валтером, али свакоме је било јасно какав га унутрашњи немир мори.
Бертина болест постајала је озбиљнија, лекар се бојао, руменило је нестало с њених образа, а очи су јој биле стакленије. Једног јутра позвала је мужа да дође до њеног кревета и удаљила је слушкиње.
– Драги – рекла је – морам ти нешто открити због чега сам изгубила разум, што ми нарушава здравље, премда делује као ситница. Знаш како се никад нисам могла сетити приликом својих прича о детињству, ма колико се трудила, имена малог пса који је тако дуго био покрај мене; те ноћи ми је Валтер приликом опраштања изненада рекао: ’Могу заиста да замислим како храните малог Штромијана’. Да ли је то случајност? Да ли је погодио име, да ли зна, да ли је то изговорио намерно? И какве везе онда овај човек има с мојом судбином? Понекад се борим сама против себе, питам се да ли сам умислила овај необични детаљ, али сигурно је, сасвим је сигурно. Подишла ме је језа кад ми је непознати човек тако помогао приликом присећања. Шта кажеш, Екберте?
Екберт је, обузет интензивним емоцијама, посматрао своју напаћену жену, ћутао је и размишљао. Онда је изговорио пар утешних речи и отишао. У удаљеној соби корачао је неописиво узнемирено горе-доле. Валтер је годинама био његов једини пријатељ, а сада је био једина особа чије постојање му је причињавало бол. Деловало му је као да ће моћи опет да буде весео и безбрижан једино ако не буде њега. Узео је лук и стреле и отишао да лови како би скренуо мисли.
Била је оштра зима и дан је био олујан, дубок снег прекривао је планине и савијао гране дрвећа. Лутао је унаоколо, знојавог чела, није наилазио на дивљач и то је само повећало његов бес. Изненада је угледао како се нешто помера у даљини, то је био Валтер који је сакупљао маховину с дрвећа. Једва свестан, затегнуо је лук, Валтер се окренуо и припретио му немим покретима, али стрела је већ летела и срушио се погођен.
Екберту је лакнуло и био је миран, али известан страх га је нагнао да се врати у замак. Замак је био поприлично удаљен јер је Екберт залутао дубоко у шуму. Кад је стигао, Берта је већ била мртва; пре смрти причала је пуно о Валтеру и старици.
Екберт је још неко време живео у највећој усамљености; одувек је био меланхоличан јер га је погађала прича супруге и плашио се несрећних случајева који би се могли десити; али сада се потпуно сломио. Убиство пријатеља било му је непрестано пред очима, живео је у хорору вечитог самопрекора.
Како би примирио осећања, преселио се у оближњи велики град, где је пронашао друштво и учествовао у прославама. Желео је да уз помоћ неког пријатеља испуни празнину у души, али кад би се опет сетио Валтера, уплашио се помисли да би могао да пронађе пријатеља јер је био убеђен у то да из пријатељства може произаћи само несрећа. Живео је толико дуго с Бертом у миру, Валтерово пријатељство га је годинама чинило срећним, а сада су обоје изненада умрли, тако да му је живот у појединим тренуцима деловао више као нека необична бајка него као биографија стварне личности.
Млади витез, Хуго, придружио се мирном, меланхоличном Екберту и деловало је као да осећа истинску наклоност према њему. Екберт је био заиста зачуђен, на пријатељство витеза одговорио је спремније него што је то очекивао. Њих двојица су сада често проводили време заједно, Хуго га је обасипао пажњом, на јахање су ретко ишли један без другог, ишли су заједно и међу друго друштво, укратко, били су нераздвојни.
Екберт би се само на кратко радовао јер је јасно осећао да је Хугова наклоност проистекла из заблуде; не познаје га, не зна његову прошлост и осетио је изнова онај порив да све саопшти како би био сигуран да је у питању прави пријатељ. Али суздржао се због размишљања и страха да ће бити презрен. У многим сатима био је толико убеђен у своју безвредност да је веровао у то да му ниједан човек за којег није потпуни странац не може поклонити пажњу. Ипак, није могао да одоли; приликом јахања открио је пријатељу целу своју причу и питао га је да ли му убица може бити драг. Хуго је био дирнут и упутио му је утешне речи; Екберт се вратио у град с лакшим теретом на срцу.
Али био је проклет што је у самоме часу поверљивости пронашао разлога за сумњичавост. Једва да су ушли унутра, а под одсјајем различитих извора осветљења није му се допао пријатељев израз лица. Учинило му се да види злобни смешак и приметио је да Хуго врло мало разговара с њим, да прича с другим присутним људима, али да на њега не обраћа пажњу. Присутан је био и старији витез који је био Екбертов непријатељ, који се необично интересовао за Екбертово богатство и жену. Хуго је разговарао с њим, причали су тајно и бацали погледе у правцу Екберта. Његове сумње биле су наизглед потврђене; осећао се издано и обузео га је несавладиви бес. Док је посматрао Хуга, изненада је видео Валтерово лице, његове изразе лица, цео лик који му је био тако добро познат, још увек је зурио ка њима и био је убеђен у то да са старцем не разговара нико други до самог Валтера. Хорор који га је обузео био је неописив; изашао је напоље потпуно ван себе, напустио је град исте ноћи и вратио се након пуно лутања у свој замак.
Попут узнемирене утваре јурио је из собе у собу, ниједна мисао се није задржавала, страшну идеју смењивале су још страшније и није успео да заспи. Често би помислио да је луд, да је извор његовог страха само његова машта; онда би се опет сетио Валтерових црта лица и све би све више представљало мистерију. Одлучио је да оде на пут како би средио мисли; сада је потпуно одустао од наде у пријатељство и жеље за друштвом. Кренуо је, а да није одредио конкретну руту, посматрао је крајолике кроз које је пролазио веома мало. Након што је, нагнавши коња на брз галоп, неколико дана пожурио, одједном се нашао у лавиринту камења, из којег није видео излаз. Коначно је наишао на неког сељака који му је показао стазу која је водила покрај водопада: желео је да му у знак захвалности поклони неколико новчића, али сељак је то одбио. „Која је сврха?”, запитао се. „Mогао бих се заклети у то да је и овај човек био Валтер.” Кад се још једном окренуо, био је то заиста Валтер. Екберт је натерао коња на најбржи могући галоп, преко ливада и кроз шуме, све док се није срушио преморен под њим. То га није забринуло и наставио је своје путовање пешице.
Као у сну, попео се узбрдо; учинило му се да чује живахни лавеж из близине, брезе су повремено шуштале, а зачуо је и песму необичног звука:

Шумска тишина и осама
Којима се опет радујем сама.
Не осећам више никакву бол,
Завист не станује у кући тој.
Изнова им се радујем сама –
Шумска тишина и осама.

Разум и свест напустили су Екберта; није могао да реши загонетку да ли сања или је раније сањао о жени Берти. Фантастично се помешало са свакодневним; свет око њега био је зачаран, а он је изгубио моћ да мисли и да се сећа.
Шепава, погрбљена старица са штаком успела се уз кашаљ на брдо. „Да ли ми доносиш моју птицу? Моје бисере? Мог пса?”, узвикнула је ка њему. „Видиш, неправда се сама кажњава! Ја сам била твој пријатељ Валтер, твој Хуго.”
– О боже! – рекао је тихо Екберт. – У каквој страшној усамљености сам провео свој живот?
– А Берта је била твоја сестра.
Екберт се срушио на под.
– Зашто ме је напустила, обманувши ме? Иначе би се све завршило добро и лепо, њено време искушења је већ прошло. Била је кћер витеза, који ју је оставио код пастира да је чува, била је кћер твога оца.
– Зашто сам одувек наслућивао ово страшно сазнање?
– Јер си у раној младости чуо оца како прича о томе; није смео због своје супруге да чува кћер јер јој је друга жена била мајка.
Екберт је лежао погубљено и умирао на тлу; тупо и збуњено чуо је старицу како прича, пса како лаје, птицу како изнова пева своју песму.

Извор: Ludwig Tieck, Der blonde Eckbert, Husum/Nordsee: Hamburger Lesehefte Verlag, 2016.

ЛУДВИГ ТИК (LUDWIG TIECK, 1773–1853) је немачки романтичарски писац. Писао је драме, песме, романе, новеле и уметничке бајке. У његова најпознатија дела убрајају се: Прича о господину Вилијаму Ловелу (1795/96), Лутања Франца Штернбалда (1798), Мачак у чизмама (1797), Витез Плавобради (1797) и Плави Екберт (1797). У бајци Плави Екберт повезао је стање страха, празнине и отуђености с питањем у којој мери је уопште могуће одредити шта је стварност. Својим књижевним стваралаштвом, теоријским текстовима, преводима и издавачким активностима значајно је допринео развоју ране фазе немачког романтизма.

Избор, превод са немачког и белешка
Бранка Огњановић