Драшко Сикимић
ВРЕЛИНА ЗВИЈЕЗДЕ

 

СЕДАМ СМРТНИХ КОНТИНЕНАТА

Родио сам се без коже:
ово на мени ваздух је
који се наслања на живо месо.
Оно прљавштине свијета што не удахнем
наслојава се и,
попут леда на Сјеверном полу
који штити Земљу од Сунца,
чува ову крв коју храним.
Али човјек сам
коме врелина Звијезде пријети изнутра.

 

ПОСЉЕДЊА БРИГА

На Институту за здравље Звијезда питао сам
могу ли ја овакав безбједно да умрем,
смијем ли несрећан да се изручим у небо
и коме да се пријавим за непроливене сузе?

 

УДОБНА РАНА

Убодна ријеч,
крв сачувана у пјесми.
Тек стота може да буде
удобна рана.
Од поезије уморан,
проклињем:
радо бих престао да крварим.
И како то
да никад нема те стоте пјесме?
Циљ: постати сасвим блијед
и онда, ипак,
пуцњем провјерити.
Ако се ваздух зацрвени,
значи била је остала
још нека пјесма у мени.

 

ИЗМЕЂУ ДВА ЈАНУАРА

Ријека се заледила.
Питали су Тома Хардија
која је најмања ствар коју је видио у животу:
људска доброта.
Попио сам кафу и фотографисао Мјесец.
Комшија је отишао у затвор,
а ми смо молили да не посијеку велики кестен.
Цитирао сам Хесеа,
а онда су ми у Београду одштампане пјесме.
Брат је отишао у Шведску и
тамо доручковао њихово јаје на око.
Ђанго је сломио ногу,
ја сам попио тамно пиво.
А онда сам имао тумор.
Нас четворица смо испод стола ухватили змију;
било је вруће, тада, пекло је у 14:23.
Увече је дошао Табашевић.
Затим, опет Мјесец; фотографисао сам га,
овај пут кроз прозор аутобуса.
Загрлио сам је и остао без руке.
Два дана сам посматрао бол
па заспао.
Здрав.
Тог дана када се Буковски уселио
умро је Хари Дин Стентон.
Видио сам Ника Кејва;
и она је била ту, са моје лијеве стране,
загрљена.
Затим сам почео да пазим шта једем.
Тридесет првог децембра око подне
шетао сам
и тачно на скретању код гробља успорио
па рекао ‒ јеботе,
затим поновио ту ријеч још једном
гласније
и наставио даље.

 

СЛИКА ГРАДА

Пас луталица чита нечије ријечи:
„Једино што ремети слику града
јесу пси луталице…”
Пас луталица не разумије написано;
гледа у мене,
а ја ћутим јер разумијем,
али радије бих да немам људског
мозга који ме одваја од стварне природе.
Луталица још једном чита ријечи,
у инат мени као да учи слова,
а ја помислим како није могуће да
његове очи не познају све језике свијета.
Гледам у њега и
задивим се из све снаге
његовој слободи.
Слика града:
пас луталица се враћа у ноћ
и у њој се заувијек сакрива.
Завидим му чак и на томе
јер овај град лаже да воли човјека,
лаже и да воли Бога.

 

ПАТИ ЛИ КИША?

Да ли у њеном паду има наде,
или само одустајање?
„Не могу бити облак
и зато бићу море. Или ријека
да се земљина стабла са мном боре.
Чак и птице ће заустављати свој лет,
само да мени кажу, да ме обавијесте,
да ће ме неко ипак слушати доље.”
Тако говори киша.