Дејан Ацовић
ВАРИЈАЦИЈА НА ТЕМУ ЗАГРОБНОГ ЖИВОТА

 

          Речи су уредно сложене, упокојене, у својим одредницама, као у гробницама. Покушавам да их оживим, подигнем; како кад, успем и не успем. Са страница овог речника подиже се воњ, нимало пријатан.

У реду. Почео сам да булазним. Време је за паузу, и за одлазак по цигарете. Једна, друга, трећа паклица. Још ексера за мој ковчег.

И овим степеништем разлеже се чудан мирис. Добар дан, комшинице, како сте? (О, како не подносим њен урокљиви поглед.) Добро је, радим, завршавам књигу, да, да, биће ускоро; има ту доста посла, знате. (Јесте, напорна работа – ти ћеш да ми кажеш!)

Не, хвала, не желим; толико тога није ми потребно. (Сирота девојка, ђаво да носи два енергетска пића плус чоколадицу!) Само три паклице лакија, да у меком паковању. Хвала. И ментол бомбоне. Оне најобичније. Хвала, пријатно.

Поново тај мирис. И неко необично светло, некако интензивније. Све је тако прозрачно и чисто, као стерилисано. Никада се нисам овако лако и брзо успињао степеништем; увек идем пешице, због кондиције. Али овако лако…

Врата су отворена! Да ли је могуће да сам доспео до овог степена расејаности? Скоро да сам сигуран у то да сам два пута окренуо кључ. Скоро да сам сигуран… Да провирим, опрезно, шта ли се могло догодити за овако кратко време? Само што сам отрчао до трафике…

Неко пере судове у кухињи?

Врата не шкрипе? Шарке нису подмазане деценијама. Матори са другог спрата постојано региструје сваки мој излазак и улазак. Професионална деформација, што се каже.

Мајка! Мајка је у кухињи, као и обично, покрај гомиле судова, са препуном пепељаром на ивици судопере, са цигаретом која јој виси са угла усана. Стари је увек беснео због тога. Кајгана са сланином и пепелом од цигарете; увек га је имала довољно за посипање у цвеће; и оно је мирисало на никотин и катран.

– Мајко!?

– Где је мој инжењер? Одеш по цигарете и нема те два сата! Једеш ли ти шта, види на шта личиш!

– Али, овај, како, како…

– Шта како, малени?

– Немој тако да ме… Мислим, откуд ти, зар ниси, ти си…

Дубоко је уздахнула. „Баци поглед на вести, у данашњим новинама… страна петнаеста, не обраћај пажњу на датум, само полако, не узбуђуј се…”

Ништа нисам могао. Човек је напросто излетео пред мој трамвај. Знате, овакву машину није могуће зауставити тек тако (као да сам зачуо пуцкање прстима), њен зауставни пут је дуг. А човек се само створио на шинама. Звонио сам бесомучно.

Новинска фотографија. Нешто почива на трамвајским шинама, покривено; униформисана особа са фото-апаратом; људи стоје около, ужаснути и радознали; једна од оних сцена у којој обично учествују неки други, потпуни клише.

– Да си лепо учио за инжењера, као што сам ти говорила, имао би оштрију памет, боље би видео, био би сконцентрисанији и обазривији, не би ми скончао овако, ко псето, покривен цирадом, опрости ми… што овако говорим, али и поред свега, нисам те још очекивала – овде, на овом месту…

– Овде? Шта је то овде? Ја сам, дакле, хоћеш да кажеш…

– Не мораш то да изговориш… Јеси. Знаш, мало је другачије од оног у твојим књижуринама, са Одисејем и оним, како оно беше, Офрејем…

– Одисејем, Орфејем, мајко. Oткуд ти то сада?

– Вирила сам кришом у твоје књиге, да видим шта те је то одвукло од машинства, правих ствари, практичних, корисних…

– То машинство била је ваша замисао, и амбиција, не знам због чега ми то стално помињеш; просто нисам могао…

– Де, де, не љути се, сада је, како бих рекла – сасвим свеједно.

– Сада, шта значи сада?

– Сада, сада ће ти бити вечно. После неког времена, навикнеш се. Углавном, рутина – посао, кућа, кухиња, радни сто, твоји текстови. Рођаци, пријатељи, они који су овамо доспели, знани и незнани, има их прилично, има и занимљивог света.

– Али, где смо то?

– Свуда, свуда нас има. У неком смо нашем простору, тик покрај вашег; ево, и после толико година не могу да му одредим размере; не мешамо се са онима тамо, углавном, са живима и са онима што мисле да су живи. Понекад западнемо у неко плаветнило, као кад усниш. Некада смо сви на окупу, свађамо се, миримо, играмо карте. Нико нас не може видети, мада, може се десити да се понекад очешемо о неког живог, у заједничим просторијама; тада га подиђе необјашњива језа и изненадна. Само нас они мачји злотвори могу видети.

– Мој мачак знао је да гледа негде преко мог десног рамена; скоро увек морао сам да се окренем, да видим у шта то пиљи.

– То сам била ја. Само да видим да ли си неуредан, као и обично. Да, пре неки дан стигао је и отац Петар, тежак инфаркт. Увек ме је питао за тебе, када би дошао да свети водицу; нисам могла да му кажем да се кријеш у купатилу. Срећа те није морао да иде поради себе, веома брзо завршавао би свој обред. (Овде се насмешила, скоро враголасто; за овај „обред” било је неопходно још једно одсуствовање, очево. Попове није подносио, Петра нарочито.)

Ниси ни упола збуњен као он; и поред силних жена које је имао и вазда препуног стомака, мора да је у њему тињала замисао о ономе што је учио и проповедао народу. Отказала је његова божја воља – то је био одговор када сам отишла код њега, слуђена и очајна, након оне пресуде која ми је изречена, неопозиво, онако оштро, латински. Carcinoma pulmonarium. Још се није навикао, јадничак.

– Навикао?

– Па да, навикао; на ово наше вечно сада.

– Уморан сам. Све ме боли.

– Проћи ће те. Све ће ишчилети. Нећеш осећати ништа, само повремено осетићеш потмуло пробадање, слабашно сећање на претходно постојање. То донекле зависи и од начина на који се овамо доспе; ја понекад осећам болове, а ти, с обзиром на то да те је прегазио трамвај…

– Добро, трамвај! Осетио сам, и то жестоко. А матори, то јест, отац?

– Отац? Ту је он негде, тумара по цео дан, као што је увек чинио, нарочито кад су га пензионисали, кад је остао без своје љубљене униформе. Знаш оно: ако га човек пошаље по смрт, наживеће се. (Нешто као благи осмех прешло је преко њеног лица, у позним четрдесетим, као на фотографијама из картонске кутије; израз њеног лица био је необичан, када бих успео да га ухватим, као да је неко начинио живи колаж.)

– Смотан, несналажљив, мисли да је много паметан, интендантски заставник прве класе. Много си на њега повукао, на несрећу – опрости. Волео ме је, на свој начин, ја сам волела њега, колико сам могла, и кад сам могла. Брзо је дошао за мном, на срећу, од чисте туге. Ко зна како бисте се вас двојица снашли, тамо, у оном животу. Једино је твоја девојка, бивша девојка, имала мало памети; и била је тако уредна, и организована.

– Да, акценат је на бивша; то ти се највише код ње допада. У овоме што ми се догађа, стварно је одлично то што је бивша; вероватно неће ни приметити кратку вест у новинама.

Не знам колико дуго је трајао овај разговор, време је овде врло неодређена категорија. Осетио сам како болови попуштају, како постајем лак и све лакши. Светлост је била постојано плава, није се ни незнатно променила откако сам овде доспео. Неколико корака, неколико залудних мисли у глави, возач трамваја и његова скаламерија од десетак тона; обична дневна светлост која ме је за тренутак заслепела, сасвим довољан тренутак за прелазак у другу димензију. Уобичајени снови о вечности – које сам поседовао у сасвим занемарљивој мери – окончали су се у истој просторији у којој сам као дете бауљао, играо се, учио, свађао са оцем, и слушао мајчине придике. И подносио њену љубав коју је немилице изливала на мене, као растопљено олово.

– Ево га; његове кораке и кашљуцање могу да разазнам на километар; приставићу кафу, па можете да наставите са препиркама. Да све буде као некад.

Звук трамваја који пролази надјачао је све остале у метежном вртлогу града. Кроз отворени прозор допирали су жамор људи и смрад, тако постојан и познат. Укоченог врата и утрнуле руке полако сам долазио себи; у гомили књига и хартија на радном столу уздизало се плаво светло монитора, са карактерима у Word-овом документу који су деловали претеће; одавно препуњене пепељаре и шољице са талогом од кафе, у којима су се спонтано одвијали биохемијски експерименти, употпуњавали су призор, још један од клишеа. Мој жути мачак, ђавољи сој, строго ме је опомињао да је време ручку одавно прошло и да су му посудице недопустиво празне. Помно је гледао негде преко мог десног рамена.