Дамир Јоцић
ПУЗАВИЦЕ И БРШЉАНИ

 

ЗВОНЦЕ

Са канапа је висило златасто звонце.
Испред човекових очију била је планина.
Готово је руком могао досегнути до ње.
У то да ће ускоро озеленити није било сумње.

Жена му донесе кафу. И ракију.
(Протеза размигољеног сунца клепетала је око њих.
Жар-змија се обавила око планинског врха).

Био је тако стар. Век никако није успевао да се одмакне од њега.

Љуљушкао се на столици.

Ни превише паметан, ни превише глуп.

Човек ко човек.

Свега се сећао док је посматрао планину.
Само је ту постојао.

Онда је подигао штап и њиме протресао звонце
изнад себе.
Звук се испреплетао са зрацима.

Рекао је жени наслоњеној на рукохват степеништа:
„Гле, бабо, како старац мре!”

И учинио је то.

 

И ЗВОНЦЕ

Са канапа, растегнутог између вињаге и крова, висило је златасто звонце.
Испред човекових очију била је планина.
Готово је руком могао досегнути до ње.
У то да ће ускоро озеленити није било сумње.

Жена му донесе кафу. И ракију.
Протеза размигољеног сунца клепетала је око њих.
Жар-змија се обавила око планинског врха.

Био је тако стар. Век никако није успевао да се одмакне од њега.
Љуљушкао се на столици напред-назад, напред-назад.

Ни превише паметан, ни превише глуп.

Човек ко човек.

(Његове мисли и нису биле неке мисли. Када би желео да се начини мудрим, понављао је, посебно незнанцима, то да се законима баве политичари и адвокати, то да свако кроји одело за себе. (Цитиране мисли се докопао давно, испред шалтера, чекајући на исплату). Иначе би о њему, бојао се, мислили да је простак, једноставан, овчар, са шубаром, који више није ни овчар. Кога жена изведе пред кућу и смести на столицу окренуту према планини. Са које посматра свој свет. Свет који је само неколико пута напустио. Једном дуже. Тада је ишао у војску и рат. И неколико пута накратко. Тада је посећивао одсељену децу и завршавао неодложне послове).

Свега се сећао док је посматрао планину.
Само је ту постојао.
Онда је подигао штап и њиме протресао звонце.
Звук се испреплетао са зрацима.

Рекао је жени наслоњеној на рукохват степеништа:
„Гле, бабо, како старац мре!”

И учинио је то.

 

ИСТРАЖНИ ПОСТУПАК

− Тврдите да се то догодило током маја?
(У просторији сто, две столице, клупа крај зида).
− Тврдите да се то догодило током маја?!
(Питање је поновљено. Изнад човекове усне залелуја нит танане, танане паучине).
− Да, био је мај.
− Датум?
− Нисам сигуран. Било је то, свакако, почетком маја. Прешавши преко прага, саплео сам се о змију. Цветале су трешње. (Сетио сам се песме Цвета трешња у планини. Зеленило се пело ка врху планине). Змија је отпузала у угао и стопила се са њим.
− У кући није било никога?
− Никога осим мене.
− Врата су била отворена пре него што сте дошли?
− Јесу.
− А власника, наравно, није било?
− Није.
− Да им нисте учинили нешто нажао?
− Нисам.
− И ништа посебно нисте приметили?
− Ништа… У ствари, када боље размислим, пажњу су ми привукла два савршена низа обуће у ходнику. Обућа је била прекривена дебелим слојем прашине.
− И то је све?
− То је све, али бих напоменуо и ово: када сам напуштао двориште, учинило ми се да се неко накашљао. Окренуо сам се. Иза мене није било никога.
Пузавице и бршљани
прекривали су кућу,
глог је опојно мирисао,
улазна капија се цимнула.

Налакћено на тишину,
време се промешкољило.

 

ТАЧКА ПОЛАСКА

Залазак сунца се
шепаво испречи.
Гледаш и видиш
да нестаје свет.

И то се понавља.

Имаш довољно година да би ово морао да знаш!
(Слика је јасна).

Онда дође месец
и зађе у недра.
Ту је и клисура
изнад које се појавио,
клисура испод извора.
Пуна дрвећа које
се суши, мре.
Свуда унаоколо су распукла дебла.
Испод којих гмижу
водени облаци.
Из којих настају
недоречене речи.

Ту су и копачи блага,
који падају са литица
на којима је био златни град,
и звер, која узмакне
чим штап удари
о кост земље…

… Изгледа да је ова шетња отишла
предалеко
пошто се попела на степеник
између дана и ноћи…

Али немој стати!
Тек ћеш наићи на зиму без снегова.
Којој претходи јесен без киша.
Без које нема извора
чија се вода мигољи дном клисуре.

А без путоказа нема ни повратка.
Без њих се не може стићи
до цркве.

Она је низводно.

Бела,
малена црква,
у мраку,
низ коју месечина капље.

Нити ћеш стићи до ураслих
шљивика.
Нити до шибља
које искри.

Ни до тачке поласка,
изнад које вреба рука
сенке која се накезила.