Били Колинс
ЈА САМ ЗВУК КИШЕ НА КРОВУ

 

ЈОШ ЈЕДАН РАЗЛОГ ЗАШТО НЕ ДРЖИМ ПИШТОЉ У КУЋИ

Суседов пас не престаје да лаје.
Лаје тим истим високим, ритмичним лавежом
Којим лаје сваки пут кад изађу.
Мора да га укључе кад полазе.

Суседов пас не престаје да лаје.
Затварам све прозоре на кући
и до даске одврнем Бетовенову симфонију
али и даље га чујем пригушено испод музике како
лаје, лаје, лаје,

а сад могу и да га видим како седи у оркестру
уздигнуте главе као да је Бетовен
уврстио и ноте за пса који лаје.

Кад се плоча коначно заврши он још увек лаје,
седи тамо међу обоама лајући,
не скида очи с диригента
који га моли својом палицом

док остали музичари слушају у побожној тишини
чувени соло пса који лаје,
то бескрајно финале које је Бетовена прво
представило као генија.

 

ЗАБОРАВНОСТ

Прво нестане име писца
а за њим послушно крену наслов, заплет,
срцепарајући закључак, читав роман
који изненада постане један који ниси прочитао,
чак ниси за њега ни чуо,

као да су, једно по једно, укотвљена сећања
одлучила да се повуку на јужну полулопту мозга,
у мало рибарско село без телефона.

Давно си се опростио од имена девет муза
и посматрао квадратну једначину како пакује кофере,
и ево сада док учиш напамет планете по реду,

нешто друго се губи, можда име државног цвета,
адреса једног ујака, главни град Парагваја.

Чега год покушаваш да се сетиш,
то ти не стоји на врх језика,
чак ни не вреба из забаченог кутка слезине.

Отпливало је низ мрачну митолошку реку
чије име почиње на Л, колико те сећање служи,
и тебе, одмаклог на путу до заборава, где ћеш се придружити онима
који су заборавили чак и да пливају или да возе бицикл.

Не чуди што устајеш у сред ноћи
да потражиш датум чувене битке у књизи о рату.
Не чуди што ти се чини да је месец у прозорском окну испловио
из једне љубавне песме коју си некад знао напамет.

 

УТЕХА

Колико је добро што не идемо у Италију овог лета,
да лутамо њеним градовима и пењемо се по усијаним утврдама.
Колико је боље крстарити овим локалним, познатим улицама,
схватајући дубоко значење сваког саобраћајног знака и огласне табле
и сваког изненадног геста рукама мојих сународника.

Нема овде манастира ни оронулих фресака или славних
купола и нема потребе памтити цео низ
краљева нити обилазити влажне углове тамница.
Нема потребе да се стоји око саркофага, види Наполеонов
мали кревет на Елби, или да се разгледају мошти свеца под стаклом.

Колико је боље командовати простом облашћу дома
него бити патуљаст под стубом, луком или базиликом.
Зашто да кријем главу у речницима и набораним мапама?
Зашто пејзажима хранити гладну једнооку камеру
која би да цео свет поједе споменик за спомеником?

Уместо да се грчим у кафеу не знајући реч за лед,
отићи ћу доле до кафане и келнерице
коју зову Дот. Склизнућу у поток јутарњих
новина, без и једне језичке препреке,
реке идиома ће тећи неспутано, јаје на око долази.

А после доручка нећу морати да тражим неког
расположеног да ме слика како грлим власницу.
Нећу проучавати рачун нити записати у дневнику
шта сам појео нити како је сунце ушло у прозор.
Довољно је попети се назад у кола

као да је то велика лимузина енглеског језика
и трубећи гласно својим нагласком одјурити
низ пут који никада неће водити у Рим, чак ни у Мортаделу .

 

ДОК ЧИСТИМ СНЕГ СА БУДОМ

У уобичајеној иконографији храма или локалног Вока
никада га не би видели да ради тако нешто,
да баца снег преко планине
свог голог, облог рамена,
косе везане у чвор,
слика и прилика концентрације.

Седење је више његов ритам, ако је то права реч
за оно што ради или не ради.

Чак је и годишње доба погрешно за њега.
Зар није свуда где се појави топла, или помало влажна клима?
Зар на то не указује његов смирени израз,
осмех тако широк да опаше струк свемира?

Но, ево нас, полако пртимо низ дворишну стазу,
једна по једна лопата.
Бацамо лагани прах у чист ваздух.
Осећамо влажну хладноћу на лицима.
И са сваким замахом нестајемо
и губимо један другог
у овим изненадним облацима, које сами правимо,
овој експлозији снежних фонтана.

Ово је много боље него проповед у цркви,
кажем на глас, али Буда наставља да чисти снег.
Ово је права религија, религија снега,
и сунчевог светла и зимских гусака које лају небом,
кажем ја, али он је превише заузет да би ме чуо.

Бацио се на чишћење снега
као да је то сврха постојања,
као да је знак савршеног живота чиста дворишна стаза
из које лако можеш да истераш ауто
и да се одвезеш у тричарије света
с грејањем које не ради и песмом на радију.

Читавог јутра радимо један уз другог,
ја коментаришући
а он у свом великом џепу тишине,
готово до поднева
док снег није набацан високо свуда око нас;
и тек онда, он проговара.

После кад завршимо, пита,
Је л’ можемо да уђемо унутра да играмо карте?

Наравно, одговарам, и загрејаћу млеко
и донећу шоље топле чоколаде
док ти мешаш карте,
а чизме нам се цеде у предсобљу.

Аххх, каже Буда, подижући поглед
и ослања се на тренутак на лопату
па онда поново зарони танку оштрицу
дубоко у светлуцави бели снег.

 

НАЈБОЉА ЦИГАРЕТА

Многе ми недостају
откад сам послао своју последњу кроз прозор кола
разбацујући варнице дуж пута једне ноћи, пре много година.

Славна, наравно:
после секса, два жарећа врха
сада светла једног истог брода;
на крају дуге вечере
са још вина у изгледу
и колутом дима набаченим на лустер;
или на белој плажи,
држећи једну прстима још влажним од пливања.

Како су горкослатке ове ускличнице
од ватре и геста;
али најбоље су биле у она јутра
када бих имао нешто зачето
у писаћој машини,
сунце јасно у прозорима,
можда неки Берлиоз у позадини.
Отишао бих у кухињу по кафу
а на путу натраг до странице,
смотане око ваљка,
припалио бих једну и осетио
њен суви удар како се меша са укусом кафе.

Онда бих био сопствена локомотива
која оставља за собом мале облаке дима
док се враћам раду,
показатеље напретка,
знаке марљивости и мисли,
исти сигнал који је деветнаестом веку јавио
да је кренуо напред.
То је била најбоља цигарета,
кад сам испуштао пару у радној соби
пун магловите наде
и стајао тако,
велики фар мога лица
уперен доле на речи у паралелним линијама.

 

УМЕТНОСТ УТАПАЊА

Питам се како је све то почело, то кад видите
свој живот у једном бљеску пред вашим очима
док се давите, као да паника, или акт потапања,
могу да зграну време у такав грч да
згужва декаде у загрљају ваших очајничких, последњих секунди.

Након што паднете са пароброда или вас однесе
бујица поплаве, зар се не бисте надали
лежернијем прегледу, невидљива рука
окреће странице албума фотографија ‒
ви на понију или дувате свећице у шареном шеширу.

А рецимо кратки анимирани филм, презентација слајдова?
Ваш живот изражен кроз есеј или на једној фотографији са моделом?
Зар не би било која форма била боља од овог изненадног бљеска?
Ваше читаво постојање пукне вам у лице
у експлозији биографије која вам осмуди обрве ‒
ништа од она три велика тома која сте замишљали.

Преживели би желели да верујемо у бљесак,
нека муња истине рачва се преко воде,
врхунско Светло пре него што сва светла оду,
свиће на вас у својој мегалитској тонажи.
Али ако вам нешто бљесне пред очима
док потањате, биће то риба,

брзи одсјај закривљеног сребра које се удаљава,
јер нема никакве везе са вашим животом или смрћу.
Плима ће вас понети или ће језеро све прихватити
док тонете према укоровљеном нереду на дну,
остављајући за собом оно што сте већ заборавили,
површину, сада прегажену високим путевима облака.

 

ЕКТЕНИЈА

Ти си хлеб и нож,
Кристални пехар и вино…
‒ Жак Крикијон

Ти си хлеб и нож,
кристални пехар и вино.
Ти си роса на јутарњој трави
и ужарени точак сунца.
Ти си бела кецеља пекара,
и мочварске птице у изненадном лету.

А опет, ти ниси ветар у воћњацима,
шљиве на каси,
или кула од карата.
И сигурно ниси боровима натопљен ваздух.
Нема шансе да си ти боровима натопљен ваздух.

Могуће је да си риба испод моста,
можда чак и голуб на глави генерала,
али ниси ни близу
да будеш поље различака у сумрак.

А брзи поглед у огледало показаће
да нити си чизма у углу
нити брод заспао у кућици за бродове.

Можда ће те занимати да знаш,
кад већ говоримо о мноштву слика у свету,
да сам ја звук кише на крову.

Ја сам случајно такође звезда падалица,
вечерње новине које ветар котрља низ улицу,
и корпа кестена на кухињском столу.

Ја сам такође месец у крошњама
и шоља чаја једне слепе жене.
Али не брини, ја нисам хлеб и нож.
Ти си и даље хлеб и нож.
Ти ћеш увек бити хлеб и нож,
да не помињемо кристални пехар и ‒ некако ‒ вино.

 

МАРГИНАЛИЈЕ

Понекад су белешке ватрене,
туче са аутором
дивљају на границама сваке од страница
у ситном црном рукопису.
Кад бих те се дочепао,
Кјеркегоре, или Коноре Крузе О’Брајену,
као да кажу,
замандалио бих врата и млатио бих те док се не опаметиш.

Други коментари су више необавезни, презриви ‒
„Глупости.” „Ма хајде!” „ХА!!” ‒
такве ствари.
Сећам се да сам једном подигао поглед са читања,
палац на месту где сам стао,
пробајући да замислим како мора да изгледа особа
која је написала „Не буди шоња”
поред параграфа у књизи Живот Емили Дикинсон.

Студенти су смернији
и само желе да оставе разигране стопе
дуж обале стране.
Један пише „метафора” поред Елиотове строфе.
Други запажа присуство „ироније”
педесет пута поред параграфа Једног скромног предлога.
Или су навијачи који вичу са празних трибина,
руке скупљене око њихових уста.
„Апсолутно”, вичу
Дансу Скотусу и Џејмсу Болдвину .
„Да.” „У сриду.” „То!”
Штиклирање, звездице, ускличници
пљуште по маргинама.

А ако сте успели да дипломирате
а да ниједном не напишете „Човек против Природе“
на маргини, можда би сада
био тренутак да иступите.
Сви смо ми зграбили белу границу као своју
и за пером посегнули макар да само покажемо
нисмо само ленчарили у фотељи преврћући странице;
утиснули смо знакове крај пута,
посадили утиске на банкинама.

Чак су и ирски калуђери у својим хладним писарницама
жврљали по ивицама Јеванђеља
кратке примедбе о мукама преписивања,
док птице певају крај њиних прозора,
или док сунце украшава њихову страницу ‒
анонимни мушкарци стопирају вожњу ка будућности
возилом дуговечнијим од њих самих.
А ниси ни читао Џошуу Рејнолдса ,
кажу, док га ниси прочитао
крунисаног Блејковим бесним жврљотинама.

А она на коју ја мислим врло често,
она која са мене виси као медаљон,
била је написана у примерку Ловца у житу
коју сам позајмио из локалне библиотеке
једнога спорог, врелог лета.
Тек сам био почео школу,
читајући књиге на софи у дневној соби мојих родитеља,
и не могу вам објаснити
колико је моја усамљеност била продубљена,
колико су дубоко и појачано речи преда мном изгледале,
када сам на једној страни нашао
неколико масних мрља
и поред њих, меком оловком написано,
руком неке лепе девојке, рекао бих,
коју никада нећу срести ‒
„Извините за мрље од салате од јаја, али ја сам заљубљена.”

 

УВОД У ПОЕЗИЈУ

Кажем им да узму песму
и усправе је ка светлу
као слајд у боји
или да приљубе ухо уз њену кошницу.
Кажем, убаците миша у песму
и гледајте како се пробија до излаза,
или ходајте кроз простор песме
напипавајући на зидовима прекидач за светло.
Ја хоћу да скијају на води
површином песме
машући имену аутора на обали.
А све што они хоће је
да конопцем вежу песму за столицу
и да јој мучењем измаме признање.
Цревом почну да је туку не би ли
открили њено право значење.

 

ОСВЕТНИК

Ја сам онај пас којег си успавао,
како ти кажеш за иглу заборава,
враћам се да ти кажем нешто једноставно:
никада те нисам волео ‒ нимало.

Кад сам ти лизао лице
мислио сам да ти одгризем нос.
Кад сам те гледао док се бришеш пешкиром
хтео сам да скочим и размушким те једним прецизним гризом.

Презирао сам како се крећеш,
твој недостатак животињске грациозности,
како си седао да једеш,
салвета преко крила, нож у твојој руци.

Био бих побегао, али сам био преслаб,
трик којем си ме ти научио
док си ме учио седи и к нози
и ‒ увреда над увредама ‒ да се рукујем без руке.

Признајем да ме је поглед на поводац
узбуђивао,
али само зато што ћу оњушити ствари
које ти никада ниси такао.

Не желиш да верујеш у ово,
али ја немам разлога да лажем.
Мрзео сам кола, гумене играчке,
твоје пријатеље и родбину још више.

Звецкање моје огрлице ме је излуђивало.
Увек си ме чешкао на погрешном месту.
Све што сам икада желео од тебе
били су храна и вода у мојим металним чинијама.

Кад си спавао гледао сам како дишеш
док се месец дизао на небу.
Требала ми је сва моја снага
да не подигнем главу у урлик.

Сада сам слободан од огрлице,
жутог мантила, џемпера с монограмом,
апсурдности твог травњака,
и то је све што треба да знаш о овом месту

изузев онога што си већ претпостављао
и за шта си срећан да се није већ раније збило ‒
да овде свако зна да чита и пише,
пси поезију, мачке и остали прозу.

 

АРИСТОТЕЛ

Ово је почетак.
Скоро да било шта може да се деси.
Овде ћеш наћи
стварање светла, рибу која се мигољи на обалу,
прву реч Изгубљеног раја на празној страници.
Замисли јаје, слово А,
жена пегла на празној позорници
док се тешка завеса диже.
Ово је сам почетак.
Наратор се представља у првом лицу једнине,
говори нам о своме пореклу.
Мецо-сопран стоји са стране.
Овде планинари консултују мапу
или навлаче дуге вунене чарапе.
Ово је рано, годинама пре Барке, зора.
Профил животиње се утрљава
на зид неке пећине,
и још ниси научио да пузиш.
Ово је отварање, гамбит,
напред пешак креће за поље.
Ово је твоја прва ноћ са њом,
твоја прва ноћ без ње.
Ово је први део
где точкови почну да се врте,
где лифт почне да се диже,
пре него што се врата разјапе.

Ово је средина.
Ствари су имале времена да се закомпликују,
збрка једна. Ништа више није једноставно.
Градови су изникли поред река
препуни људи с различитим сврхама ‒
милион шема, милион дивљих погледа.
Разочарање спушта своју врећу
овде и подиже свој похабани шатор.
Ово је лепљиви део где се прича згусне,
где заплет изненада крене уназад
или скрене у ужасном смеру.
Овде наратор посвети дугачак параграф
објашњењу зашто Миријам не жели дете са Едвардом.
Неко сакрива писмо под јастуком.
Овде се арија диже до врхунца,
песма издаје, слана од освете.
А она група планинара је заглављена на ободу
на пола планине.
Ово је мост, болна промена тона.
Ово је где је густо.
Толико тога је натрпано у средину ‒
гитаре Шпаније, гомиле зрелих авокада,
руске униформе, бучне забаве,
пољупци крај језера, свађе које се кроз зид чују ‒
превише да се наброји, превише да се мисли.

А ово је крај,
ауто слеће с пута,
река губи име у океану,
дуга њушка фотографисаног коња
додирује белу електронску црту.
Ово је колофон, последњи слон на паради,
празна инвалидска столица,
и голубови који слећу у сумрак.
Овде је сцена затрпана телима,
наратор одводи ликове у њине ћелије,
а планинари су у гробовима.
То ја ударам тачку
а ти затвараш књигу.
Силвија Плат је у кухињи
а Свети Климент са сидром око врата.
Ово је последњи део
који се тањи до ништавила.
Ово је крај, по Аристотелу,
оно на шта смо сви чекали,
оно на шта све спадне,
одредница коју не можемо а да не замислимо,
зрак светла преко неба,
шешир на чивилуку, и напољу, изван колибе, лишће које пада.

 

МОЈОЈ НАЈДРАЖОЈ СЕДАМНАЕСТОГОДИШЊОЈ СРЕДЊОШКОЛКИ

Да ли је теби јасно да да си почела
да градиш Партенон на дан када си се родила
завршила би га за још само годину дана?
Наравно, не би то могла сама да урадиш,
па нема везе, добра си нам и овако.
Волимо те баш такву каква јеси.
Само, не знам да ли знаш да је у твојим годинама Џуди Гарланд
зарађивала 150000 долара по филму,
Јованка Орлеанка предводила француску војску до победе,
а Блез Паскал средио своју собу?
Не, чекај, мислим, изумео је дигитрон.
Наравно, биће времена за све те ствари у твом животу, касније,
кад изађеш из своје собе
и кад процветаш, или макар покупиш све своје чарапе.
Из неког разлога, стално ми је на памети да је леди Џејн Греј
била краљица Енглеске са само петнаест година,
али њој су после одрубили главу, тако да није неки узор.
Неколико векова касније, када је био твојих година,
Франц Шуберт је прао судове после породичног обеда
што то га није спречило да искомпонује две симфоније,
четири опере, и две целе мисе, све као клинац.
Али наравно, то се дешавало у Аустрији на врхунцу
лирског романтизма, не овде у предградју Кливенда.
Искрено, шта нас брига што је Ен Окли била одличан стрелац у петнаестој
или што је Марија Калас свој деби као Тоска имала са седамнаест?

Ти си нама посебна баш таква каква јеси
док се развлачиш са јелом и замишљено зуриш у празно.
Узгред, слагао сам да је Шуберт прао судове,
али то не значи да никад није помагао у кући.

 

ПОПОДНЕ СА ИРСКИМ КРАВАМА

Било их је неколико туцета у том пољу
преко пута куће у којој смо живели,
корачајући цели дан од бусена до бусена,
њихове велике главе ниско у мекој трави,
мада бих понекад прошао крај прозора
и видео поље изненада пусто
као да су узеле крила и одлетеле у другу земљу.
А онда, касније, отворио бих плава улазна врата,
и опет би поље било пуно њиховог мљацкања
или би лежале
на црно белим мапама својих бокова,
гледајући у свим правцима, чекајући кишу.
Како мистериозно, како стрпљиво и збуњено
делују оне у дугој тишини поподнева.
Али свако мало, једна од њих
испустила би звук тако феноменалан
да бих спустио папир
или нож којим сам секао јабуку
и одшетао преко пута до каменог зида
да видим која је то бивала спаљена
или кроз бок прободена неким дугим копљем.
Да, звучало је болно, док нисам спазио
ту бучну, усидрену на све четири тамо,
врат истегнут, њена ричућа глава
окренута небу, док је давала глас
успињућем крику целог тела
зачетом у тами њеног трбуха
док је одзвањао кроз њена закривљена ребра у широм отворена уста.
Онда сам знао да је само објављивала
огромну, неукаљану кравост сопствену,
лијући прастару одбрану своје врсте
преко свих зелених пољâ и сивих облака,
до белих брегова и увалице плавога залива,
док је посматрала моју главу и врат
изнад зида једним дивљим, шокантним оком.

 

ВИЛИЈЕМ ЏЕЈМС КОЛИНС (WILLIAM BILLY COLLINS, 1941) је амерички песник, професор, есејиста и антологиста, који је био званични „Поет лауреат САД” од 2001. до 2003. Докторирао је на теми романтичне поезије на Универзитету Калифорније у Риверсајду. Од 1968. до пензионисања 2016. предавао је поезију на Леман Колеџу при Градском Универзитету Њујорка. Јавна библиотека Њујорка доделила му је титулу Литерарни лав. Члан је Америчке академије уметности и књижевности. Од 2020. предаје на мастер програму на колеџу Стони Брук Саутемптон. Колинсова популарност је без преседана у свету поезије а и шире. Његова јавна читања су редовно распродата, а крајем деведесетих, када је напустио свог старог универзитетског издавача и прешао код „Рендом Хаус”, највеће светске издавачке куће, за три наредне књиге ‒ на колико га је уговор обавезивао ‒ добио је шестоцифрени хонорар, нешто што никада ни пре ни касније није забележено у поезији. Избор својих јавних читања објавио је на ЦД-у Најбоља цигарета, који је постао бестселер и распродат у целости. Албум је био толико популаран, да је 2005. поново објављен, овога пута без ауторских права, тако да је свако могао да га несметано набави. Објавио је осамнаест књига поезије и добитник је преко двадесет угледних књижевних награда. Сматра се песником који је виртуоз у коришћењу хумора. Његове песме су писане као нежне интервенције мудрог и духовитог посматрача, али неприметно улазе у добоке и филозофске опсервације, тако да се могу читати на неколико нивоа. Избор који је овде понуђен настао је као покушај да се направи скроман али репрезентативан пресек његовог рада.

Избор, превод са енглеског и белешка
Драган Тодоровић и Сунчица Гетер