Амар Личина
ГРАДОВИ

 

ХЕРАКЛИТ

Ватра се гаси свињским изметом.
То нам рече путник
Којег нијесмо препознали кад се вратио
Обишао је цели свет
Од Машрика до Магриба
Окупао се у свим рекама света
И крај свих заложио ватру
Ишао је сам по шумама,
Виђао је он дан и ноћ, воду и ватру…
И био је сам.
Кад би он попио чашу воде
Дулум земље би умро.
Кад је дошао у своје родно село
Реке није било, само много људи.
Уместо у реци, окупао се у свињском измету.
Био је путник, отицао је.
Путовао је горе и доле, на исто ходио
(истим путем којим ми сви идемо, путујемо, течемо)

Ми јесмо бебе
И то је правда
Ничег нема вечног и ненасталог
Само је кретња у току сигурна.

 

ОСЕЋАЈ У ОПАДАЊУ

По Томасу Хобсу

Видео сам.
Предивни врхови планине Јахорине белели су се тог јануарског јутра.
Видео сам.
Превртљива и лажљива мајка Нена оставила је у снегу своје младо дете Зану.

Видео сам.
Предивни врхови планине Јахорине белели су се тог јутра.
Видео сам.
Превртљива и лажљива мајка оставила је у снегу своје младо дете.

Видео сам.
Предивни врхови планине Јахорине белели су се.
Видео сам.
Превртљива мајка оставила је у снегу своје младо дете.

Видео сам.
Предивни врхови планине белели су се.
Видео сам
Мајка је оставила у снегу своје дете.

Видео сам.
Врхови планине белели су се.
Видео сам.
Мајка је оставила своје дете

Видео сам.
Врхови планине.
Видео сам.
Неко је неког оставио.

Видео сам.
Планина.
Видео сам.
Два људска бића.

Видео сам.
Кунем се да јесам.

 

ГРАДОВИ

Данас у овом,
туђем,
јуче у оном,
свом,
сутра у вишем,
свачијем.

Вагабунд насред трга
стоји, не зна где даље,
нити како даље.

Али једну ствар
вагабунд са сигурношћу зна.
Зна да тражи
по градовима силним
оно што у себи не нађе.

 

НАДА

Очи склопих.
Усне свезах.
Уши напуних својим церуменом.

Моје око упало у мене дубоко
Моја уста остала су пуста
Од свих гласова
Које нисам чуо
Постао сам глув

Држим беседу,
Причам лепе приче
А у рукама држим
Своју вештачку вилицу.

Из друге руке
Ми једе народ.

 

ТРАЧ КОМЕ ЈЕ ФАЛИЛА ПАЖЊА

Освануо сам
На фотографији
Једне даме из Финске.

На фотографији
Остаци древног Ефеса
И испред тих остатака
У кадру ‒ ја,
Који идем у даље разгледање.

Мами је послата слика
Уз текст
„Пуно пољубаца са меденог месеца.”

Срећом, мајка није ни гледала те рушевине
Већ само фотографије на којима су младенци,
Па стога није дошло до забуне.

Тако сам се мањком интересовања за један трач
Спасао од титуле љубавника.

 

РЕМИНИСЦЕНЦИЈЕ

Сунчева светлост је пуна месечине.
Седим.
Слушам.
Од све воде, церумен оде
Набубреле уши ми немају бране.
Чујем.
Јауци жене
Чији човек бије плод ребра свог.
Јецаји
Гладне сирочади.
Урлици,
спаљених вештица.
Кркљање човека,
који у свом мамурлуку
нагој жени рачун плаћа.
Одјеци у главама,
Очевих речи
Које неком буде године
препуне псовки.

Данас, о, Аnnа О.
Ја чистим димњак.

 

АКО СРЕТНЕШ ЗЛАТНУ ПТИЦУ

Ако сретнеш златну птицу
остани крај ње
пронађи њено гнездо,
дом, пород њен.

Ако сретнеш златну птицу
Отргни се, одрекни
Онда похрли, похрли

Ако сретнеш златну птицу
Остани наг
Да јој ништа не можеш дати.

Ако сретнеш златну птицу
Тргова се одрекни, одрекни
Исто тако и града
Кулоара, позоришта
Књига, мисли

Ако сретнеш златну птицу
Застани на тренутак
Срцу своме
За чим искаш кажи
Ако се тада побојати знадеш
Даље иди
Ходај,
Чисти себе прљавог

Ако ти ипак
Срце не устукне
Ако ти се душа не зна побојати
Онда остани до златне птице
Те јој живот и гнездо оскрнави

Ако сретнеш златну птицу
Остани наг
Да јој ништа не можеш дати

Ако сретнеш златну птицу
Бежи!
Или јој отми, отми, отми
и јаја и гнездо

Ако сретнеш златну птицу
Најбоље иди даље
Или се укаљај.

Ако сретнеш златну птицу
Сети ме се.