Алек Дервент Хоуп
ВАГОН ЗА ПОСМАТРАЊЕ

 

 

ВАГОН ЗА ПОСМАТРАЊЕ

 

Одвели би ме на воз, пољубили и опскрбили картом

потом би станица клизила уназад, и продавнице и неонско светло жмиркаво,

возио бих се у пијану замућеност, у џепу с целом једном фунтом

и распустом препуним могућности. Било је веома узбудљиво.

 

Садашњост и прошлост биле су довољне. Није ми сметало што ми леђа чеше

мотор. Седео сам попут паука и испредао

време уназад из свог трбуха – ил’ пре из својих очију – а пруга беше

једно Сада што смањује се у заборав. Баш сам се лепо забављао:

 

Телеграфски стубови сиктали су у крешендо ненадано

Док смо просецали брдо и расејали му на паши овце беле;

Дани беху као котрљајуће бунило што воде бескрајно

у ноћи када смо зарањали у снова урлајуће тунеле.

 

Али сада сам уморан од воза. Открио сам да једно дрво сасвим

личи на друго, једно брдо је као и следеће пљунуто исто

Видео сам траг који остаје иза предела разноразних

Као протраћено време. Досадно ми је и мало сам збуњен притом;

 

И слаб услед напора евакуисања без границе

тог дугог и монотоног Сада, с понављајућом, уредном

званичношћу сваког укрштања, сваке мале станице

зване Понедељак, Уторак – и забога! шта се збило са – Петком?

 

И тај излуђујући начин на који се други путници промене;

Школарка што одлази до женског тоалета на своје место се враћа

као плавуша са лизалицом наводећи те да на њу кренеш

И тек што си јој задигао сукњу до појаса, и ослободио је гаћа

 

А затичеш се како напипаваш кошмарна колена, пун очаја,

ружичастог нилског коња са трајним минивалом

који те шаље по сендвиче и пар шољица чаја,

убрзо с брковима, безуба и једном ногом у гроб упалом.

 

Изгубио сам веру да то куда идемо пише на карти.

Шушка се да је машиновођа луд – све нас одвозе у мраку

негде у неку кланицу – сигнали су закрчени и непознати,

јуримо кроз ноћ пуном брзином ка срушеном надвожњаку.

 

Но ја им не верујем. Будућност је гласина и тлапња;

само је прошлост сигурна. Из вагона за посматрање

Осврћем се и гледам како се предео смањује и мења,

где идемо и где смо сад ког ђавола, постављам себи питање.

 

Сећам се како сам планирао да окончам то путовање, да возим

сопствени вагон једног дана, да избор имам у рукама и да ми стопа на гасу спава,

да кроз сужавајуће грло вртоглаве перспективе могу да видим

моје Сада препуно хитње које се непрестано расцветава,

 

Бити Прождирач Времена, песник а не тај лукави

анус ума, историчар. Било је тако једноставно и просто тек

Живети једино по незајажљивом приливу што око плàви.

Али нешто је с планом пошло наопако: у возу сам још увек.

 

 

ЛУТАЈУЋА ОСТРВА

 

Не граде се мостови између лутајућег острвља;

Разум суседа нема, а срце лош је ђак који

с времена на време своје примирје јавља,

ал’ љубав своју троши да их што више раздвоји.

 

Њих нема на карти, раменима равнодушно слежу

на ловце на острва, она се не боје

Кука и Де Кироса, ни оних што империје дижу;

бискупa мисионарa и туристa што се роје.

 

Не анектирају их; позиција им није одређена;

није им стало до повољне ширине и дужине;

Скупини атола нимало нису привржена

А ни ватрени појас их нарочито не брине.

 

Прибежиште једино за бродоломног морнара;

Он на обали седи и зловољно мастурбира,

Маштајући о избављењу, о блудницама широких бедара

по крчмама и доковима које пловидба одабира.

 

Но лутајућа острва по своме стално скитају

Не марећи пливају ли китови око њих или под њима,

Нимало се не бојећи за опроштај на крају,

Ако се сударе, то је тек обична грмљавина.

 

А ипак пате – јер ти друштвени полипи никад

моралним гребеном не опасују своје обале голе;

Када их ледена санта меље, спознају и лепоту и јад;

И нису поштеђени обичних рана што боле;

 

И затичу их ненадане олује љубавне

као дела Божја – њихов неодољив значај

никад нису правдале лажи прикладне

као део географије или тек обичај.

 

Тренутак срџбе, планина букти и пламен баца,

Сударају се, ртови им се спајају у бесу,

У трену бродоломац дозива бродоломца,

Но звуци се сасвим губе у том земљотресу.

 

И тада, у судару хриди што се руше, у навали

и вртлогу пене, лутајућа острва се растају.

Али све што су икада једно о другом сазнали,

и срца што се из самоће ослобађају,

 

Само трен траје. Тај морнар бродоломник

сопствени очај чита на лицу што је све даље.

Крај њега чује се снажни, једнолични урлик

таласа и ветра: „Спасење нико не шаље.”

 

 

СМРТ ПТИЦЕ

 

Свака птица има своју последњу селидбу;

Још једном јој лето на измаку срце зажари,

Топлим прелетом ка зимском боравишту

љубав уцртава путању светлима по карти.

 

Годину за годином, зрно на мапи од ког је дели

цела полулопта, да му дође је призива јако;

Доба за добом, сигурна путем целим,

Док одлази она се и враћа кући исто тако.

 

А код куће сећање јој пасија постаје,

Њиме храни легло и гнездо своје гради,

Свесна немира у срцу што јој се роје

и изгнане љубави која јој раздире груди.

 

Привид боји пустињу зеленим долинама;

Палма баца сенку што није стварно њена,

Преко дугог архитрава палате или храма

Дува хладни ветар са вресишта и стена.

 

Шапат љубави је гласнији сваког дана;

Тај нежни глас, препун хитње и очаја,

Навиком и страхом више неспутана,

Најзад се диже пут ваздушног бескраја.

 

Нестајућа мрва у тим ништавним пространствима,

Самотна и крхка, несигурна где је заправо,

Усамљена у светлом јату међу својима,

Изгубљена у непријатељству простора у плавом.

 

Осећа да је близу то назначено време,

Невидљива нит док лети јој се кида

Изненада, без повода и без опомене,

Искра водиља инстинкта гаси се и страда.

 

Узалудно се труди, непознат свет је чека.

Без стазе, не зна куда ће светлосном дивљином.

Огромни, сложени обриси брда и река

Исмевају њену ситну мудрост величином.

 

Тама се уздиже са источних крајева

И ветрови је гладним дахом ломе,

а велика земља, без жалости и гнева

Прима њене смрти малено бреме.

 

 

 

АЛЕК ДЕРВЕНТ ХОУП (ALEC DERWENT HOPЕ, 1907-2000) спада у најзначајније аутралијске песнике и есејисте XX века. Студирао је енглески језик и књижевност на Универзитету у Сиднеју и на Универзитету у Оксфорду, где поред енглеског језика изучава још и немачки и нордијске језике. Након студија у Великој Британији враћа се у родну земљу где ради као професор енглеског језика на неколико високошколских институција. Године 1951. постаје први професор енглеског језика новооснованог Универзитета у Канбери (данас Национални универзитет Аустралије), где остаје до краја радног века. Прву збирку песама Лутајућа острва објавио је 1955. године, а њено објављивање је више пута одлагано због присуства еротских и сатиричних стихова на које тадашња аустралијска јавност није гледала благонаклоно. Еротски мотиви и снажна друштвена сатира једне су од главних одлика Хоуповог стваралаштва. Објавио је 15 збирки песама. Уз поезију и есеје, писао је и позоришне комаде, а био је цењен и као књижевни критичар. Добитник је бројних књижевних награда у Аустралији, Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама и носилац је Ордена британске империје и ордена Аустралије.

 

Избор, превод са енглеског и белешка

Никола Петковић