Александра Димитријевић
ИМПУЛСИВНА ЛИНИЈА КАМЕНА

 

Кристина Панајотов се одлучује за зооморфне теме. Могло би се рећи да се ова традиционална тема у њеној изведби више него икада бави композицијом, формом, контрастима, и свим осталим чиниоцима ликовног дела. Стил којим уметница гради своје мозаике је умерено експресиван, у појединим сегментима на граници читљивости, али у служби интерпретирања круцијалне садржине. У оваквим наративним везама, уметница настоји да помоћу мозаика произведе висок степен осећања онеобичене стварности, што се може појачати интеракцијом црних и белих секвенци на радовима. Кристина на тај начин постиже нову слободу, која тече импулсивном линијом камена и спонтаним рукописом.

Уметност мозаика подразумева врсно познавање облика и боја, њихових односа и ефеката. Кристина Панајотов хармонично слаже у мозаик обојене површине камена, које је претходно пажљиво осмислила и јукстапозиционирала. Уз помоћ комплементарних боја, уметница остварује печат променљиве обојености, чиме показује мајсторство у изведби. Сами мотиви животиња стварају специфичну ауру, коју техника мозаика уметнички крунише. Једноставним и једнозначним деловањем бојених комадића камена Кристинине животиње егзистирају у јединственом царству њених мозаика.

Особен, делимично загасит колорит на радовима не делује само као збир локалних боја. Ту су тонови које сликарка користи у складу са захтевима теме и идејом о њеном психолошком аспекту. Представљене животиње немају само пуку категорију припадности, већ су организоване у чисту емотивну и сликарску полифонију. Снага мозаика којом је изражен психолошки садржај, његова симболична веродостојност и реалистично поимање – чине специфично тројство које неразлучивим јединством продубљује значење.

У појединим сегментима мозаици се подударају са културом стварања уметности, као унутрашње, искуствене спреге. Задирући у суштину форме мозаика, Кристина овим радовима анализира садржај који представља креативни и проблемски део праксе, теорије, талента, залагања и идеје, а који је ослобођен од материјалистичких набоја. Стварајући у духу модерне културе, уметница се осврће на уметничке околности, на развојне процесе који се одигравају у самој идеологији за коју се залаже.

Њен циљ је не само лична сатисфакција, већ и упознавање реципијената са једном посебном пиктуралном поетиком која се бави фауном. Ови мозаици не представљају затворени монолит, попут скулптуре. На њима однос простор – облик садржи прожимање ритма пуног и празног, и алудира на аутономију облика. Такав приступ открива јединствену промену уметничког онтолошког статуса.