Година LV · свеска 4-6 · 2021

 

МИЛЕН АЛЕМПИЈЕВИЋ (1965) је аутор десетак књига из области књижевне белетристике (последња је збирка прича Kоњске ширине, 2019). Аутор књиге есеја о анимираном филму Уметност претеривања: Белешке једног гледаоца (2014) и огледа Дан кад је нестао Мајсл Еванс: Џез и филмска нарација (2016). Мултимедијално предавање Џез и анимирани филм одржао на неколико европских међународних фестивала анимације. Приредио двоброј часописа за уметност и културу Градац, посвећен џезу (183-184 / 2012). Пише о филму, џезу и анимацији за дневне листове и културну периодику. Ради у Дому културе у Чачку на месту уредника филмског и видео програма и као уметнички директор међународног фестивала анимације Аниманима.

ЈЕЛЕНА АНГЕЛОВСКИ (1980, Панчево) дипломирала је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на Катедри за српску књижевност. Магистрирала је 2009. г., а докторску дисертацију Прозни опус Александра Тишме одбранила је на истом факултету, 2014. Радила је као библиотекар у Градској библиотеци у Панчеву, а потом као наставник српског језика у Основној школи Јован Јовановић Змај у Панчеву. Била је ментор је и наставник у Групи за креативно писање и српски језик Регионалног центра за таленте,,Михајло Пупин у Панчеву. Објавила је две заједничке књиге у оквиру групе за Креативно писање Центра за стваралаштво младих, Задаци из марљивости (2000) и Дневник 2000 (2001). Учествовала је у приређивању Сабраних песама Душана Вукајловића. Више година уређивала је Зборник поезије и прозе младих са простора бивше Југославије Рукописи, и учествовала у изради три уџбеника за српски језик у издању Едуке из Београда. Објављује есеје, приказе и критике у књижевним часописима. Од 2018. живи у Швајцарској, где предаје матерњи језик и културу деци српског порекла. Краће прозне белешке о својим имигрантским искуствима објављује на блогу stelovanjeglave.com.

БЕРИСЛАВ БЛАГОЈЕВИЋ (1979, Славонски Брод), магистар географских наука, од 2017. запослен у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске. Пише прозу и поезију. Објавио је неколико књига и више од двадесет научних и стручних радова из области географије и библиотекарства. Добитник је стипендије Фонда Борислав Пекић за роман у настајању (2012), а његов роман Бумеранг је 2017. године награђен Годишњом наградом Удружења књижевника Републике Српске. Поезија и проза су му превођени на девет језика.

ГОРДАНА ВЛАХОВИЋ (1946) пише кратке приче, записе, књижевне приказе. Објавила следеће књиге: На ивици сна (2002), Пронађи праву реч, коаутор (2003), На лицима очи (2003), Истина кад вам кажем (2006), О чему год, о животу је… (2008), Са Саром уз књигу (2010), Читанка за VII разред основне школе, коаутор (2010), А возови су пролазили, давно… (2012), А књига о(п)стаје, есеји, прикази (2014), Разодевање, роман (2016), Возови, снови и сећања, приче-есеји (2017), Читам и записујем, есеји и прикази (2018), Куд нестаде небо Росуље, приповетке (2020). Објављује у књижевној периодици (Књижевне новине, Багдала, Сент, Траг, Ковине, Бдења, Луча). Приче и есеји су јој преведене на македонски и словачки. Члан је редакције часописа Багдала, жирија за награду Милан Ракић и великог жирија за награду Меша Селимовић. Живи и ради у Крушевцу.

РАДМИЛА ГИКИЋ ПЕТРОВИЋ (1951, Врбас), прозни писац. Објављене књиге: Отворите Јеленине прозоре (1978), Намасте, Индијо (1984), У Фрушкој гори 1854 (1985), Милица-Вук-Мина (1987); Разговори о Индији (1989), Преписка Милице Стојадиновић Српкиње са савременицима (1991), Искуства прозе, разговори са прозним писцима (1993), Токови савремене прозе (2002), У потрази за главним јунаком, приче (2003), Српкињин круг кредом (2006); Библиографија радова о Милици Стојадиновић Српкињи (2007), Дневник Анке Обреновић (2007), Ликови у Дневнику Анке Обреновић (2007), Здраво, Индијо (2008), Живот и књижевно дело Милице Стојадиновић Српкиње (2010), Стара прича (2013), Коreja, post scriptum (2014), Вијетнам и девет змајева (2016), А где је Чехов? (2016). Превођена је на русински језик. Приредила седам књига Стевана Пешића и шест књига Светозара Петровића. Добитник je наградa: Слободна Војводина (2007), Искра културе (2007), Повељe за вишегодишњи стваралачки и научни допринос (2011), Медаљe културе за очување културног наслеђа (2012) и Љубомир П. Ненадовић (2015).

ЛИДИЈА ДЕДУШ (1977) објавила је три збирке поезије: Апатриди и остале чудне личности (Београд, 2018), Ништа од најављиваног краја свијета (Београд, 2019) и Разгледнице из прашњаве републике (Загреб, 2020). Добитница је награде Трећег Трга за најбољи пјеснички првенац (2018), награде Post Scriptumза књижевност на друштвеним мрежама (2019) и награде Slavitude Удружења студената славистике на Сорбони (2020). Песме су јој уврштаване у антологије, објављиване на порталима и у часописима у регији, превођене на енглески и грчки језик, читане на Хрватском радију и Радио Београду, извођене у поетском перформансу Не читаш жене Хрватског народног казалишта у сценској поставци Ивице Буљана, те читане у музичко-сценском програму ХНК Крај љета. Осим поезије, пише и кратку прозу, а тренутно ради на првом роману. Живи, ради и пише у Вараждину.

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је Историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ је рођен у Крегујевцу. Завршио је општу књижевност са теоријом на Филолошком фагултету у Београду. Објавио је збирке песама Алеја часовника (са Александром Шаранцем, 1998), Нарцисове љубавне песме (1999), Астапово (2009), Carmina Galli (2014), 22 (2019), Песме и поеме : избор 2009–2019 (2019), Песме и поеме : избор 2009–2019 (2020), Ђулићи и увеоци (2020).

ДИЈАНА ЈЕЛЕНКОВ (1988, Пирот), већи део живота провела је у Димитровграду, а тренутно живи у Јагодини. Завршила је основне студије Србистике на Филозофском факултету у Нишу и мастер студије (студијски програм Српска филологија: српски језик и лингвистика) на Филозофском факултету у Новом Саду. Бави се писањем поезије и прозе, лектуром, као и превођењем са бугарског језика на српски. Њени текстови објављивани су у низу зборника (Црте и резе 6, Ван ограде, Синђелићеве чегарске ватре, Гарави сокак, Млади долазе) и књижевних часописа (Недогледи, Траг, Мајдан). Коаутор је поетско-прозне збирке Додир (2015), аутор књиге из области дијалектологије Из лексике Димитровграда (2017), а 2019. објавила је своју прву самосталну збирку прича Иза зидова.
Носилац је више књижевних награда и признања, међу којима су најзначајније трећа награда за кратку сатиричну причу Кавези на конкурсу Нушићијаде у Ивањици (2015) и награда за причу Смрти у инат на конкурсу Приче о телу магазина Црна овца (blacksheep.rs) исте године.

МАРИЈАНА ЈЕЛИСАВЧИЋ (1992, Перућац), основне и мастер академске студије српске књижевности завршила на Филозофском факултету у Новом Саду, где је 2016. г. одбранила мастер рад на тему Елементи хорор фантастике у роману српског предромантизма, за који је одликована Бранковом наградом Матице српске. Добитница је годишње награде Филозофског факултета у Новом Саду за најбољег младог истраживача из области хуманистичких наука за 2020. Заједно са Миленом Зорић транскрибовала је и приредила роман Јована Чокрљана Огледало добродетељи и верности или жалосна прикљученија Драгољуба и Љубице из 1829. Учествовала је на више домаћих и међународних скупова, објављује у периодици. Области интересовања: хорор, фантастика, хорор-фантастика, српска књижевност XIX века, филм. Тренутно је на докторским студијама српске књижевности у Новом Саду.

ИВАНА КОЧЕВСКИ (1976, Београд) дипломирала је на Филолошком факултету у Београду на групи за Чешки језик и књижевност (2001). Постдипломске студије завршила одбраном магистарског рада Егзистенцијализам у делима Милана Куnдере (2008), а докторску дисертацију Тумачење простора у прози Михала Ајваза одбранила је 2016. г. Преводи чешку постмодерну поезију, кратке текстове и приповетке, објављене у пољском електронском часопису Pobocza, и у крагујевачким Корацима. Бави се чешком средњовековном књижевношћу и истраживањем савремених облика приповедања у чешкој књижевности с краја двадесетог, и почетка двадесет првог века на текстовима прозних састава Михала Ајваза, Данијеле Ходрове, Милоша Урбана, Јиржија Кратохвила и других. Чланке и студије објављује у Славистици, Филолошком прегледу, Зборнику Матице српске за славистику. Од 2003. ради на Катедри за славистику, сада на месту доцента за чешку књижевност.

АЛЕКСАНДАР Б. ЛАКОВИЋ (1955, Пећ), песник, критичар, есејиста и антологичар. Објавио десет збирки песама, десет књига критика и есеја, књигу путописа Хиландарски путокази, роман Кад куће нисмо закључавали и путописну фото-монографију Хиландар и Света Гора, између мита и историје. Приредио антологију песама о Хиландару XII-XX в. Хиландарје: песничко ходочашће, Кодеров Митолошки речник Божа Вукадиновића и зборник Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уредио две књиге тематских есеја: Његош – ријеч скупља два вијека: зборник радова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша 1813-2013. и Бранко Миљковић – моћ речи: зборник радова о песништву Бранка Миљковића 1934-1961. Књига песама Повратак у Хиландар је преведена на енглески језик и објављена у Торонту, док је књига изабраних песама преведена на македонски и објављена у Скопљу. За песништво је награђен Кондиром Косовке девојке; за књижевну критику – наградама Јован Скерлић (2014) и Милан Богдановић (2014); за прозу – наградом Григорије Божовић (2017), а за путопис Хиландар и Света Гора: између мита и историје наградом Љубомир П. Ненадовић. Живи у Крагујевцу и Љутој.

НЕВА ЛУКИЋ (1982, Загреб) магистрирала је историју уметности/археологију на Филозофском факултету у Загребу и историју уметности на универзитету у Лајдену (Холандија). Песме и приче објављене су јој у разним часописима, зборницима и на радио-телевизији, а преведене су и на македонски и енглески језик. Учествовала је на читањима и фестивалима кратке приче, поезије и филма. Објавила је: Јежења (поезија, 2020), Травка преко облака (сликовница, 2018), Море и заустављене приче (приче, 2016), Сјене сјеменки (поезија, 2015), Haljina Obscura (поезија, 2011, награда за младе пјеснике Здравко Пуцак), Људи без парка (приче, 2009). Књига Море и заустављене приче објављена је у Београду 2018, а исте године у Лајдену под насловом Endless Еndings. Сарађује с другим уметницима – коауторка је кратког експерименталног филма The Motel in the Well (2016), са Саром Рајаеи.

ЈЕЛЕНА МАРИЋЕВИЋ БАЛАЋ (1988, Кладово), радила је као лектор за српски језик на Јагелонском универзитету у Кракову. Тренутно је асистент на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Добитник је награде Боривоје Маринковић за 2014. Од 2011. до 2015. била је у уредништву студентског часописа за књижевност и уметност – Међутим, а сада је члан редакције Летописа Матице српске. Објавила је књиге Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (2016), Трагом бисерних минђуша српске књижевности (2018) и Без длаке на срцу (2020).

МИЛИЦА МАРКИЋ (1966, Београд) преводи пољску прозу, поезију и есејистику. Назјзначајнији преводи су јој из опуса Олге Токарчук, Кшиштофа Варге, Анджеја Стасјука, Витолда Гомбровича. Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије.

ЖАРКО МИЛЕНКОВИЋ (1988, Приштина) докторанд на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Песник, књижевни критичар, проучавалац књижевности. Објавио збирке песама: Кенотаф (2011) и Крхотине лета (2019). Уредник је књижевних програма и издања Дома културе „Грачаница“. Живи у Преоцу код Приштине.

МИЛИЦА С. МИЛОШЕВИЋ (1997, Требиње, Босна и Херцеговина) дипломирала је на катедри за Компаративну књижевност са теоријом књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду (2020), где тренутно похађа мастер академске студије. Објављује у периодици у часописима и интернет магазинима. Пише прозу и есеје. Области интересовања: области старе књижевности, фолклористика, историја уметности.

ЖЕЉКО МЛАДИЋЕВИЋ (1977, Крагујевац) дипломирао је на Технолошком факултету у Београду. Ретко кад пише, још ређе објављује. Воли књижевност, боемију и глас других писаца.

ИВАНА НИКОЛИЋ (1996, Шабац) основне и мастер студије завршила је на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Као студент, била је стипендиста града Шапца, Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Министарства омладине и спорта. Објављивала је поезију и истраживачке радове у часопису Култ. На мастер студијама се посветила истраживању савремене српске прозе и српског постмодернизма. Ради као професор српског језика и књижевности у Основној школи „Звездобројци“ у Београду. Занима се за дечју књижевност и методику наставе српског језика.

УРОШ ПАПЕШ (1989, Крагујевац), дипломирани конзерватор и рестауратор на Aкадемији СПЦ.

ЕМИЛИЈА ПОПОВИЋ (1996, Лозница) основну и средњу школу завршила је у Лозници. На Филозофском факултету у Новом Саду, на Одсеку за српску књижевност и језик завршила је основне (2019) и мастер академске студије (2020). До сада је објављивала научне радове и поезију у часописима Култ, Кораци, Летопис Матице српске и Зборник за језике и књижевности Филозофског факултета у Новом Саду. Добитница је Бранкове награде Матице српске за свој мастер рад на тему Мотив инцеста у драмском стваралаштву Момчила Настасијевића. Тренутно је запослена у Центру за културу „Вук Караџић“ у Лозници.

ЉУБИША РАДОВАНОВИЋ (1985, Сарајево) дипломирао је и мастерирао на Филолошком факултету у Београду. Бави се књижевном критиком и есејистиком, објављује у књижевним часописима. Живи и ради у Лозници.

РАДОСАВ СТОЈАНОВИЋ (1950, Крушевац) пише поезију, прозу, драме, књижевну критику и публицистику, бави се лексикографијом, а приредио је неколико књига. Живео је у Приштини, до изгона 1999. Сада живи у Нишу.

СТЕВАН ТОНТИЋ (1946), песник, прозаист, есејист, антологичар, преводилац с немачког. Завршио је студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Објавио је више поетских збирки. Саставио је антологије Новије пјесништво Босне и Херцеговине (1990) и Модерно српско пјесништво – велика књига модерне српске поезије од Костића и Илића до данас (1991). Добитник је домаћих и међународних награда (Шантићеве, Змајеве, Кочићеве, Антићеве, Жичке хрисовуље, награда Душан Васиљев и Љубомир Ненадовић, Баварске академије лепих уметности, града Хајделберга Књижевност у егзилу, Рајнер Кунце, Велике базјашке повеље и др.) Пре рата био је уредник у издаваштву; након егзила 1993 – 2001. у Немачкој, вратио се у Сарајево, а од 2014. настањен је у Новом Саду.

АЛЕКСАНДРА В. ЧЕБАШЕК (1995, Косовска Митровица) основне и мастер академске студије завршила је на Катедри за Српски језик и књижевност одбраном мастер рада Мотив самоубиства у новели Кротка Ф.М. Достојевског (2020). На истом факултету похађа докторске студије (модул: Српска књижевност) и запослена је као истраживач-приправник у Центру за проучавање језика и књижевности на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Поље њеног тренутног научног интересовања је књижевност XX и XXI века, књижевне теорије XX века и студије културе.

ИВАН ШТЕРЛЕМАН (1990, Сремска Митровица), песник, прозни писац и есејиста. Објављивао je у Летопису Матице српске, Корацима, Савременику, Књижевним новинама, зборницима Столеће сигнализма (2014), Магија сигнализма (2016), Венац од трња за Данила Киша (2017) и Визије сигнализма (2017). Живи у Новом Саду.