Стивен Винсент Бене
КРВ МУЧЕНИКА

 

Човек који је очекивао стрељање лежао је отворених очију, зурећи у горњи леви угао своје ћелије. Доста је времена прошло откако су га последњи пут пребили и могли би сваког часа да дођу по њега. У углу ћелије близу плафона беше жута мрља; испрва му се допала, а потом му се више није допадала; сада поново почиње да му се допада.
Могао је јасније да је види са наочарима, али сада је наочари стављао само у посебним приликама – одмах ујутру, и кад су му доносили храну, и за разговоре са генералом. Стакла наочара су му напрсла током једног батинања пре који месец, па му је било напорно за очи када би их предуго носио. Срећом, тренутно је у животу имао јако мало прилика које су захтевале да јасно види. Свеједно, незгода са наочарима га је бринула, као што брине се кратковиде људе. Чим се устане стављају се наочари и свет ускочи у праве размере; ако до тога не дође, нешто са светом није како треба.
Човек није нарочито веровао у симболе, али је последњих дана његов највећи кошмар био онај који се бекрајно понављао, у коме, изненада и без упозорења, велики комад стакла испада са једног од сочива, а он га тражи пипајући по ћелији. Пипао би у тами сатима и натенане, али је крај увек био исти – једва чујно, непогрешиво крцкање незамењивог стакла испод његове пете или колена. Тада би се будио у зноју и хладних дланова. Овај сан смењивао је онај у коме су га стрељали, али му та промена ништа више није одговарала.
Док је тако лежао, могло се приметити да има главу интелектуалца – главу мислиоца или учењака, стар и ћелав са великим истуреним челом. Била је то, заправо, добро позната глава: често се појављивала у стубцима новина и часописа, понекад окружена текстом на језику који професор Малцијус није умео да прочита. Тело, иако повијено и изморено, и даље беше снажно тело сељака и способно да преживи значајно малтретирање, као што су његови заробљивачи открили. Имао је мање зуба него пре доласка у затвор, а и ребра и колено били су му лоше намештени. Али, то су биле ситнице. Такође му је пало на памет да му је крвна слика вероватно слаба. Међутим, ако би икада успео да изађе и стигне до првокласне болнице, вероватно би био спреман за још најмање десет година рада. Али, наравно, не би успео да побегне. Стрељали би га пре тога и све би било готово. Понекад је чежњиво прижељкивао да се све заврши – ноћас – овог трена; у другим приликама био би до темеља уздрман чистим страхом од смрти. Ово друго је покушавао да подноси као што би подносио напад маларије, знајући да је то напад, али не увек с успехом. Требало би да се са тим носи боље од већине – он је Грегор Малцијус, научник – али то није увек помагало. Страх од смрти је опстајао, чак и када би га човек запазио и уврстио га у чисто физичку реакцију. Када би се нашао на слободи, могао би да напише веома поучан мали рад о страху о смрти. Могао би га чак написати и овде да има материјал за писање, али није било сврхе тражити то. Једном су му то дали и провео је два дана прилично весело. Али су му поцепали рад и пљунули га пред његовим очима. Била је то детињарија, али је обесхрабрила човека да настави да ради.
Чинило се чудним то што никада није видео да је неко стрељан, али заиста никада није. Због његове репутације и лошег вида, током рата је изузет из активне војне службе. Пар пута је бомбардован, када је његов резервни батаљон чувао железнички мост; али то беше доста другачије. Ниси био везан за стуб, а и авион није покушавао да убије тебе као појединца. Наравно, знао је где је то место овде где се то обавља. Али затвореници нису гледали погубљења, само су могли да чују, ако је ветар допирао из одговарајућег правца.
Изнова и изнова је покушавао да у глави направи представу како би то изгледало, али ју је стално мешао са старом гравуром у челику коју је видео кад је био дечак – погубљење Вилијема Вокера, америчког разбојника, у Хондурасу. Вилијем Вокер беше низак човек белог лица донекле налик на Наполеона. Стајао је, врло пристојно одевен, испред ископане раке, а пред њим беху веома живописни домороци уперених мускета. Након стрељања би истог трена и прецизно пао у гроб, као какав човек који упада у замку; та изузетна прецизност призора је веома импресионирала Грегора Малцијуса као дечака. Иза зида су биле палме, а нешто даље надесно, плаво и топло Карипско море. Уопште неће бити тако, то његово сопствено погубљење; а ипак, кад год би о томе размишљао, замишљао га је на такав начин.
Па, сам је себи крив. Могао је да прихвати нову власт; неки уважени људи су то учинили. Могао је да побегне из земље; многи часни људи су то учинили. Један научник би требало да се бави оним што је вечно, не пролазним политичким феноменима; и један научник би требало да може било где да живи. Али тридесет година на универзитету биле су тридесет година, и ипак је он био Малцијус, један од првих биохемичара на свету. На крају крајева, није ни веровао да ће га дирати. Е па, ту се преварио.
Истина је, наравно, била истина. Или си је подржавао, или ниси. Ако ниси, тешко да је било битно чиме си се бавио. Али он није био у сукобу са било којом влашћу; био је вољан да диже заставу сваког уторка, док год га остављају на миру. Већина људи су биле будале и свака им је власт била добра – требало им је двадесет година да прихвате његову теорију о мутацији ћелија. Сад, да је био попут свог пријатеља Бонарда – колеге који је потписивао протесте, присуствовао састанцима за мир у свету и, уопште, глумио будалу у јавности – имали би некакав разлог да се жале. Бонард је био одличан научник у својој области – није било бољег – али, ван тога, жалосно налик на глумца, са његовом кратком седом брадом, руменкастим образима и импулсивном полетношћу! Свака влада би могла да неког попут Бонарда стрпа у затвор – иако би то била штета за науку и, стога, погрешно. У том случају, мрачно је размишљао, Бонард би уживао у улози мученика. Грациозно би дошетао до места погубљења са измољеном цигаретом у устима и неком театралном последњом подругљивом досетком. Али, био је безбедан у својој земљи – несумњиво пишући вреле и изобилне чланке о Случају Професора Малцијуса – а он, Малцијус, је био човек кога ће стрељати. И он би желео цигарету, на путу до губилишта; није запалио ниједну пет месеци. Али свакако није намераваао да тражи једну, а они се не би сетили да му је понуде. То је била разлика између њега и Бонарда.
Мислима се чежњиво вратио у мемљиву лабораторију и још мемљивију предаваоницу на универзитету; стопала су му жудела за оронулим степеницама којима се пењао и спуштао хиљаду пута, а очи за дугим мирним погледом кроз истинољубиво сечиво у светове сувише сићушне за ненавикнуто око. Називали су га – Медвед“ и – Старо закерало“, али су се најбољи међу младима борили да раде под његовим менторством. Говорили су да би умео да објасни Страшни суд на ћелијском нивоу и предавања су му била масовно посећена. Енглез Вилијамс је био тај који је измислио легенду о томе да је носио чоколадни еклер и сет неприличних разгледница у похабаној атктенташни. Наравно, потпуно нетачно – од чоколаде би се увек разболео, а неприличну разгледницу никада у животу није ни погледао. А Вилијамс никада не би ни сазнао да и он сам зна за ту легенду; јер је Вилијамс поодавно погинуо у рату. На тренутак, професор Малцијус осети слепу мржњу на помисао да је једна научна машина попут Вилијамса разорена у рату. Али слепа мржња није била пригодно осећање за научника, па ју је одбацио. Поново се мрачно насмешио; нису успели да му прекину предавања – срећом је био Медвед! Видео је како је једног колегу за катедром извиждала банда одлучних младих силеџија – штета, али ако човек не може да одржи ред у сопственој учионици, боље му је да оде. И његову су лабораторију растурили, али не док је он био тамо.
Било је то тако бесмислено, тако глупо. – За име Божје,“ рекао је разумно, никоме, – какав сам ја то завереник? Човек мојих година и навика! Мене занимају ћелијски феномени!“ А ипак су га тукли јер није желео да прича о момцима. Као да је уопште обраћао пажњу на половину тих бесмислица! Било је извесних лозинки и поздрава – пар прозвиждуканих нота при уласку у ресторан; са адресом фирме тобоже специјализоване за усисиваче. Али то није била његова замисао. То су смислили млади људи који су веровали Медведу. Он није ни знао шта половина од њих значи, а онај једини пут када је отишао на састанак, осећао се као будала. Јер они су били будаласти и детињасти – играли су се дечијих игара завере у којима су људи попут Бонарда уживали. Да ли су заиста могли да створе бољи свет од садашњег? У то је веома сумњао. А ипак, није могао да их изда; они су њему пришли осврћући се преко рамена, са тамом у очима.
Страшна је то и ужасна ствар – добити поверење. Он није желео да буде водич и саветник младих. Желео је да се бави својим радом. Па и да јесу били сиромашни и одрпани у угњетани; и он је сељачки син, и он је јео хлеб од мекиња. Сопственим трудом је постао Професор Малцијус. Није желео поверење момака попут Грегополуса и осталих – јер, на крају крајева, шта је био Грегополус? Одличан и неуморан лабораторијски асистент – и остао би то до краја живота. Шпартао је по лабораторији као фокстеријер, са теријерски брзим, бистрим очима. Као верни пас је начинио бога од професора Малцијуса. – Не желим ја твоје проблеме човече. Не желим да знам чиме се бавиш изван лабораторије.” Али Грегополус је своје проблеме и своје ужасно поверење свеједно донео, смерно и поносно, као што би фокстеријер коску. Нако тога – па, шта је човек могао да ради?
Понадао се да ће завршити с тим и то брзо. Свет би требало да је као хемијска формула, пун резона и логике. Уместо тога, ту су били сви ти млади људи и њихове очи. Безнадежно и детињасто су ковали завере ради нечега што су звали слобода против нове власти. Зими нису носили шињеле и често су их ловили и убијали. Чак и да нису ковали завере, имали су бедне ситне љубавне афере и јели погрешну храну – да, чак и пре, и на универзитету су били исти. Зашто, доврага, нису хтели да прихвате? Онда би могли да се баве својим послом. Наравно, многима од њих не би било дозвољено да прихвате – имали су прогрешне идеје и водили погрешну политику – али могли су да побегну. Да је Малцијус са 20 година могао да помогне из своје земље, сада би и даље био научник. Говорити о слободном свету била је заблуда; људи нису слободни на овом свету. Они који су то желели добијали су део времена да обаве свој посао. То је било све. А опет, ни он то није прихватио – није знао зашто.
Сада је чуо бат корака ходником. Тело је почело да му дрхти, а претучена места су га болела. Опазио је то као интересантан рефлекс. Понекад су само на трен палили светло у ћелији и одлазили даље. С друге стране, то би могла бити и смрт. Било је тешко разлучити шта је сада у питању. Брава зашкрипа и врата се отворише.
– Устај Малцијусе! – зачу се снажни, јасни глас стражара. Грегор Малцијус, мало укочено, али брзо устаде.
– Стави наочари, матора будало! – рече стражар смејући се. – Идеш код генерала.
Професор Малцијус откри да је камени под у ходнику нераван, иако га је довољно добро познавао. Стражар га је ударио пар пута, благо и незлобиво, као кад човек удари старог коња корбачем. Ударци су били познати и нису допирали до свести професора Малцијуса; само је био поносан јер није посрнуо. Био је склон посртању након што је повредио колено. Учинило му се да је приметио неуобичајену напетост и званичност код стражара. Једном је чак стражар кренуо да га удари у једном врло осветљеном ходнику, али се суздржао. Међутим, и то се повремено дешавало с овим или оним стражаром, па је професор Малцијус једва примећивао ту чињеницу. То је била мала, али ипак значајна ствар у околностима у којима је живео.

Али није било сумње да се нешто неуобичајено дешавало у замку. Било је много више стражара него обично од којих су многи били непознати. Опрезно је размишљао док је корачао, да није можда у питању један од оних нових националних празника. Било их је тешко све попамтити. Генерал је можда добро расположен. У том случају ће само имти разговор, попут игре мачке и миша, пола сата и ништа претерано лоше се неће догодити. Једном је чак ту била и цигара. Професор Малцијус се облизну помисливши на то. Затим га предадоше одреду других стражара, уз салутирање. то је било стварно необично; професор Малцијус се неприметно угризе за усну. Гајио је проницљиво неповерење монаха или старог затвореника према сваком прекиду рутине. Стари затвореници су вам прави конзервативци; једино што захтевају да све око њих остане потпуно исто. То га је уземирило једнако као и то што му се нови стражари нису смејали. Нови стражари су му се готово увек смејали када би га видели по први пут. Био је навикао на тај подсмех и недостајао му је – грло му се осушило. Волео би, макар још само једном, да једе у универзитетском ресторану пре него што умре. Била је то лоша храна, бедно кувана и брашнаста, храна довољно добра за сиромашне студенте и професоре, али он би волео да је тамо, у тој великој задимљеној просторији што се осећала на бакарне котлове и купус, са шољицом горке кафе и јефтином цигаретом испред себе. Није тражио свог пса или своје бележнице, старе фотографије из његове спаваће собе, своје недовршене експерименте или своју слободу. Само да још једом руча у универзитетском ресторану где би људи показивали на Медведа. Чинило се да је тражити тако нешто ситница, али наравно, то је било сасвим немогуће.
– Стој! – узвикну глас и он стаде. По трећи пут се догодише салутирања. Потом се отворише врата генералове канцеларије и рекоше му да уђе.
Стајао је одмах поред прага у ставу пуне приправности, како му је показано. Напрслина на левом сочиву наочара преламала је читаву просторију, па су га очи већ болеле, али на то није обраћао пажњу. Беше ту позната фигура генерала која је одавала утисак добро ухрањеног и изузетно здравог мачка, а ту је био још један човек који је седео за генераловим столом. Тог другог човека није могао јасно да види – због напрслине је изгледао натечено и трепераво – али није му се допадало што је ту.
– Па, професоре… – рече генерал опуштеним, предећим гласом.
Малцијусу задрхта читаво тело. Направио је страшан, неопростив попуст. Мора сместа то да исправи. – Живела држава!“ узвикнуо је дубоким гласом и салутирао. Огорчено је знао да му је салутирање било смешно и да је деловао смешно док је то чинио. Али можда ће се генерал насмејати – то је раније чинио. Онда би све било у реду пошто није било тако једноставно претући човека након што си му се насмејао. Генерал се није смејао. Уместо тога, направио је полуокрет према човеку за столом. Покрет је говорио: – Видите, добро је дресиран.“ То је био гест световног човека, навикнутог да се бави непослушним сељацима и животињама – гест човека коме стоји да буде генерал.
Човек за столом није обратио пажњу на генералов покрет. Подигао је главу, па га Малцијус јасније виде и би потпуно затечен. То није био човек, већ слика која је оживела. Професор Малцијус је ту слику видео стотину пута; терали су га салутира и скида шешир пред њом, док је још имао шешир. Слика је у ствари председавала неговим батинама. Сам човек је био нешто ситнији али је слика била верна. Било је много диктатора на свету, а овај је био један један од таквих. Лице му беше бело, дугоносо и полунаполеонско; мршаво војничко тело седело је усправљено у столици. Очи су доминирале над лицем, а уста су била стиснута. Подсећа ме на хипнотизера и жену које ми је Шарко показао на својој клиници у Паризу, помисли професор Малцијус. Али очигледно је да постоји ендокрина неравнотежа. Потом се прену из размишљања.
– Реците човеку да се приближи – рече човек за столом. – Да ли ме чује? Је ли глув?
– Није, Ваша екселенцијо – рече генерал, предећим гласом пуним поштовања. – Али мало је стар, мада савршено здрав… Зар није тако професоре Малцијусе?“
– Јесте, савршено сам здрав. Према мени се овде опходе јако добро – каза професор Малцијус јасно и гласно. Неће га ухватити у такве замке, чак ни ако преруше некога да буде налик на Диктатора. Приковао је поглед за велику старинску мастионицу на генераловом столу – то је барем било сасвим здраворазумски.
– Приђите ближе – рече човек за столом професору Малцијусу, а овај се приближи све док није био довољно близу да је могао да додирне мастионицу прстима. Онда се уз дрхтај заустави у нади да је исправно поступио. Кретање је уклонило човека за столом из напрслине у његовим наочарима и професор Малцијус изненада схвати да је истина. Ово је, заиста, Диктатор, човек са стегнутим устима. Поче да говори.
– Јако добро поступају према мени овде и генерал се понаша са највећим уважавањем – рече. – Али, ја сам професор Грегор Малцијус, професор биохемије. Тридесет година сам предавао на универзитету; ја сам члан Краљевског друштва, дописни члан Академија наука у Берлину, у Риму, у Бостону, у Паризу и Стокхолму. Примио сам Нотингемски орден, Ламарову медаљу, медаљу Реда Светог Јована од Португала и Нобелову награду. Мислим да ми је крвна слика лоша, али имам толико диплома и моји експерименти са миграторним ћелијама нису завршени. Не желим да се жалим на мој третман, али морам да наставим са експериментима.
Зауставио се, као да му је истекло време, изненађен што чује сопствени глас. Крајичком ума је приметио да је генерал кренуо да га ућутка, али је и сам ућуткан од стране Диктатора.
– Да, професор Малцијус – рече човек за столом безличним гласом. – Дошло је до жалосне грешке. Круто лице зурило је у професора Малцијуса. Професор Малцијус узврати поглед. Ништа није рекао. – У овим данима – рече Диктатор, појачавајући тон – нација захтева покорност сваког грађанина. Окружена љубоморним непријатељима, наша поноворођена земља ипак корача напред према својој величанственој судбини. Речи су још мало потрајале, глас се дизао и спуштао. Професор Малцијус је учтиво слушао; чуо је те речи већ толико пута и престале су да за њега имају икакав значај. Размишљао је о одређеним ћелијама тела које се дижу на устанак против сложених процеса природе и стварају сопствено ратоборно стање. Несумњиво да и оне имају судбину, размишљао је, али у медицини се то назива канцер.
– Љубоморни и пакосни језици у другим земљама изјавили су да је наш циљ да обришемо учење и науку – закључио је Диктатор. – То није наш циљ. Након прочишћења долази ново рођење. Намеравамо да се окренемо највећој науци на свету – нашој сопственој науци, заснованој на трајним принципима наше националности. Нагло је замукао са очима утонулим у сопствена сањарења. Баш као она девојка са којом ме је Шарко упознао у млађим данима, помисли професор Малцијус; прво је постојало узбуђење, а потом мир.
– Ја сам био део тог прочишћења? Нисте намеравали да ме повредите? – стидљиво је упитао.
– Да, професоре Малцијусе – рече генерал смешећи се. – Ви сте били део прочишћења. Сада је са тим завршено. Његова екселенција је то обзнанила.“
– Не разумем – рече професор Малцијус, зурећи у непомично лице човека с друге стране стола.
– Веома је једноставно – каза Генерал. Говорио је успореним, пажљивим гласом, као када се човек обраћа глувом човеку или детету. – Ви сте истакнути научник – примили сте Нобелову награду. То је била услуга за државу. Међутим, постали сте инфицирани погрешним политичким идејама. То је била издаја за државу. Стога сте морали, као што је Његова екселенција прописала, да прођете кроз одређени период испитивања и рехабилитације. Али то је, верујемо, готово.
– Више не желите да знате имена оних младића? – упита професор Малцијус. – Не желите адресе?
– То више није важно – рече генерал стрпљиво. – Више нема опозиције. Вође су похватане и погубљене пре три недеље.
– Више нема опозиције – понови професор Малцијус.
– На суђењу нисте били чак ни споменути.
– Нисам био чак ни споменут – рече професор Малцијус.
– Сада – рече генерал упутивши поглед Диктатору – долазимо до будућности. Бићу искрен – нова држава је искрена према својим грађанима.
– Тако је – рече Диктатор, са још увек сањалачким погледом.
– Било је, да кажемо, извесне агитације у страним земљама по питању професора Малцијуса – каза генерал очију и даље прикованих за Диктатора. – То наравно не значи ништа. Свеједно, ваш познаник, професор Бонар и други су се петљали у ствари које их се не тичу.
– Распитивали су се о мени? – упита професор Малцијус изненађено. – Истина је, моји експерименти су достизали тачку када…
– Никакав страни утицај нас не може одвратити од нашег циља – рече Диктатор. –Али наша чврста намера је да нашу нацију прикажемо као прву у науци и култури као што смо је већ приказали као прву по одважности и државности. Због тог разлога сте ви овде професоре Малцијусе.
Насмешио се.
Професор Малцијус је зурио. Образи почеше да му дрхте.
– Не разумем – каза професор Малцијус. – Вратићете ми моју лабораторију?
– Да – потврди Диктатор, а генерал климну главом као када човек клима неразумном детету.
Професор Малцијус пређе шаком преко чела.
– А моје место на универзитету? – упита. – Моји експерименти?
– Сврха нашег режима је да понуди највеће охрабрење нашим оданим синовима науке – рече Диктатор.
– Пре свега – каза професор Малцијус – морам у болницу. Крвна слика ми је лоша. Али то неће дуго трајати. Глас му је постао нестрпљив и очи су му заблистале. – Потом, моје бележнице су, претпостављам, спаљене. То је било бесмислено, али можемо почети изнова. Имам јако добро памћење, одлично памћење. Теорије су у мојој глави, знате – и потапша је. – Наравно, морам да имам и асистенте; мали Грегопулос ми је био најбољи…
– Грегопулос је погубљен – рече генерал одлучно. – Боље заборавите на њега.
– Ох – уздахну професор Малцијус. – Па, онда морам да имам неког другог. Знате, то су важни експерименти. Сигурно има још младића – паметних – не могу сви бити мртви. Препознаћу их. Насмејао се кратко, нервозно. – Медвед увек први бира најбоље воћке – рече. – Некада су ме звали Медвед, знате. Застао је и упутио им грозничави поглед на трен. – Не погравате се са мном? – упита. Заплакао је.
Када је дошао себи био је сам са генералом у просторији. Генерал га је посматрао погледом којим је и сам некада посматрао чудне облике живота под микроскопом, без гађења или привлачности, само са великим интересовањем.
– Његова екселенција ти опрашта твој недостојни предлог – рече му. – Зна да си узрујан.
– Да – каза професор Малцијус. Још једном је уздахнуо и осушио наочари.
– Де, де – рече генерал, с извесном лажном срдачношћу. – Наш нови председник Академије наука не сме да плаче. То би лоше изгледало на фотографијама.
– Председник Академије наука? – брзо рече професор Малцијус. – О не, ја то не могу да будем. Они држе говоре, баве се администрацијом. Али ја сам научник, учитељ.
– Бојим се да не можеш то да избегнеш – одврати генерал, још увек срдачно, мада пажљиво проматрајући професора Малцијуса. – Твоје проглашење ће бити права свечаност. Лично Његова екселенција ће председавати. А ти ћеш говорити о новим успесима наше науке. Биће то величанствени одговор на ситничаве и завидне критике наших суседа. О, не треба да бринеш због говора – додао је брзо. – Биће унапред припремљен; твоје ће бити само да га прочиташ. Екселенција мисли на све.
– У реду – рече професор Малцијус. – Могу ли онда после тога да се вратим свом послу?
– О, не брини за то – каза генерал осмехујући се. – Ја сам само прости војник; не знам ништа о тим стварима. Али имаћеш после колико ти воља.
– Што више то боље – жељно узврати Малцијус. – Још увек имам десет добрих година.
Отворио је уста да се насмеје и сенка неодобравања прелете преко генераловог лица.
– Да – рече, тобоже самом себи. – Зуби се морају довести у ред. Сместа. И одмор, без сумње, пре фотографисања. Као млеко. Да ли се осећаш довољно добро, професоре Малцијусе?
– Веома сам срећан – изјави професор Малцијус. – Веома се добро опходе према мени и сељачког сам кова.
– Добро је – каза генерал. Застао је на трен, па проговори званичнијим тоном. – Наравно, јасно вам је, професоре Малцијусе…
– Да? – каза професор Малцијус. – Извињавам се. Мало сам се замислио.
– Јасно вам је професоре Малцијусе – понови генерал –да је ваша… овај… рехабилитација у служби државе трајна. Природно, бићете под присмотром, али и поред тога, не сме бити грешке.
–Ја сам научник – рече професор Малцијус нестрпљиво. – Какве ја везе имам с политиком? Ако желите да се закунем на верност, заклећу се колико год пута да тражите.
– Драго ми је што имате такав став – каза генерал, иако је љубопитљиво посматрао Малцијуса. – Могу вам рећи да жалим због непријатне стране наших разговора. Верујем да нисте озлојеђени.
– Зашто бих био љут? – каза професор Малцијус. – Речено вам је да радите једну ствар. Сад вам је речено да радите другу. То је све.
– Није баш то тако једноставно – рече генерал прилично круто. Погледао је професора Малцијуса трећи пут.
– А заклео бих се да сте један од тврдокорнијих,“ рече. – Па, добро, ваљда сваки човек има своју тачку пуцања. За пар тренутака добићете коначна наређења Његове екселенције. Вечерас ћете отићи у председништво и обратићете се путем радија. То вам неће бити тешко – говор је већ написан. Али то ће зауставити активности нашег пријатеља Бонара и комешања у Британском парламенту. Онда пар недеља одмора на мору и стоматолошке интервенције, а онда, драги мој председниче Академије наука, бићете спремни да прихватите своје нове дужности. Честитам вам и надам се да ћемо се често сретати у пријатним околностима.
Благо се поклонио Малцијусу наклоном светског човека, мада је и даље било нечег мачећег у његовим брковима. Онда је стао мирно, као и Малцијус, јер је Диктатор ушао у просторију.
– Је ли све решено? – упита Диктатор. – Добро. Грегоре Малцијусе, добро дошли у службу нове државе. Одбацили сте своје грешке и сада сте део наше судбине.
– Да – рече професор Малцијус – Сада ћу моћи да се бавим својим радом.
Дитатор се благо намршти.
– Не само да ћете моћи да наставите са својим непроцењивим истраживањима – рече– већ ћете такође моћи – а то ће бити и једна од ваших дужности – да унапредите наше националне идеале. Наша поноворођена нација мора владати светом, за његову добробит. У нама постоји пламен којег нема у другим народима. Наша цивилизација мора се проширити свуда. Будућност то захтева. Биће то тема вашег првог предавања као председника Академије.
– Али – рече професор Малцијус једва чујно – ја нисам војник. Ја сам биохемичар. Нема искуства са стварима о којима говорите.
Диктатор климну главом.
– Ви сте истакнути научник. Доказаћете да наше жене морају да рађају војнике, да наши људи напусте бесмислене републике и демократије и верују онима који су рођени да владају. Доказаћете путем науке да су одређене расе – конкретно наша – судбински одређене да владају светом. Доказаћете да су оне судбински предодређене да владају ратним својствима и да је рат део нашег наслеђа.
– Али – рече професор Малцијус, – то не иде тако. Мислим, треба да се посматра и испитује у лабораторији. Треба дуго да се чека. То је дуг процес, веома дуг. А онда, ако се теорија не докаже, она се одбацује. То се тако ради. Вероватно нисам то добро објаснио. Али, ја сам биохемичар; ја не знам како да истражујем предности једне расе над другом, и не могу ништа да докажем о рату, осим да убија. Ако бих рекао било шта друго читав свет би ми се смејао.
– Нико из овог народа вам се не би смејао – рече Диктатор.
– Али ако ми се не смеју када нисам у праву, онда то није наука,“ рече професор Малцијус намрштивши се. Застао је.
– Да ме не схватите погрешно – искрено рече. – Имам још десет година за рад; желим да се вратим у своју лабораторију. Али, знате, има оних младих људи – ако ћу предавати младим људима.
Поново је застао, док су му се пред очима појављивала њихова лица. Било их је много. Био је ту Енглез Вилијамс, који је погинуо у рату и мали Грегопулос са очима теријера. Беху ту сви који у прошли кроз његову учионицу, од најглупљег до најбољег. Малог Грегопулоса су стрељали због издаје, али то ништа није мењало. Са свих страна света у долазили – сетио се индијског студента и оног из Кине. Носили су јефтине капуте, били су гладни знања, јели су лошу, скробасту храну из лоших ресторана, имали су бедне мале љубавне афере и играли се детињастих политичких игара, уместо да се баве својим послом. Свеједно, било је пар обећавајућих међу њима – свима им се дугује истина. Није важно да ли су мртви, али мора им се дати истина. Иначе не може бити континуитета ни науке.
Посматрао је Диктатора пред собом – да, лице му је било хистерично. Знао би како да се обрачуна с њим у својој учионици – али таква лица не би требало да владају над земљама младих људи. Човек би могао да прихвати много бесмислених церемонија како би могао да се бави својим послом – да носи униформу и салутира или да буде председник Академије. То није било важно; то је био део дуга према Цезару. Али не сме говорити лажи младим људима из сопственог поља истраживања. На крају крајева, звали су га Медвед и говорили да носи непристојне разгледнице у актовки. Указали су му њихово ужасно поверење – не због љубави или усрдности, већ зато што су сматрали да је поштен. Било је прекасно да се промени.
Диктатор је оштро гледао генерала. – Мислио сам да је ово професору Малцијусу било објашњено.
– Па, да – каза професор Малцијус. – Потписаћу све папире. Уверавам вас да ме политика не занима – човека попут мене, никако! Свака ми је држава добра. И фали ми мој дуван – нисам запалио пет месеци. Али, знате, човек не може да буде научник и да лаже.
Погледао је ту двојицу људи.
– Шта ће бити ако не пристанем? – рече тихим гласом. Али је посматрајући Диктатора већ схватио одговор. Беше то лице фанатика.
– Па, онда ћемо наставити наше разговоре професоре Малцијусе – рече генерал усиљено.
– Онда ће ме поново тући – каза професор Малцијус. Нагласио је оно за шта је знао да је чињеница.
– Процес рехабилитације очигледно није потпуно завршен – рече генерал. – Али, можда ће временом…
– То неће бити неопходно – каза професор Малцијус. – Више ме не могу тући. Бацио је уморни поглед преко просторије. Рамена су му се исправила – тако је изгледао у учионици када су га називали Медвед.
– Позовите остале официре – рече јасним гласом. – Треба да потпишем папире. Требало би да сви томе присуствују.
– Зашто… – каза генерал. – Зашто… Сумњичаво је погледао Диктатора.
Израз захвалности појави се на усуканом, полунаполеонском лицу. Бела шака, изненађујуће слабашна, додирну шаку професора Малцијуса.
– Биће ти много боље Грегоре – рече промукли, напети глас. – Тако ми је драго што си се предао.
– Па наравно да се предајем – рече Грегор Малцијус. – Зар нисте ви Диктатор? Сем тога, ако то не учиним, поново ће ме тући. А ја не могу, разумете ли? Не могу поново да дозволим да ме туку.
Застао је, мало задихан. Али просторија је већ била препуна других лица. Добро их је знао, строга лица новог режима. Али нека од њих су била младолика.
Диктатор је причао нешто о прихватању истакнутог научника, професора Грегора Малцијуса у службу државе.
– Узмите перо – рече генерал једва чујно. – Мастионица је овде професоре Малцијусе. Сада можете да потпишете.
Професор Малцијус је стајао, прсти му дохватише велику старомондну мастионицу. Била је пуна мастила – Диктаторове слуге биле су веома ефикасне. Могли су да стрељају мале људе са очима теријера због издаје, али су њихови возови стизали на време, а мастионице су им биле непресушне.
– Држава – рече, тешко дишући. –Да. Али наука не познаје државе. А ти си мали човек – мали, безначајни човек.
Онда је, пре него што генерал стиже да га заустави, подигао мастионицу и бацио је Диктатору у лице. У следећем трену генералова песница га докачи по слепоочници и он паде на под иза стола. Али лежећи тако, могао је да кроз своје напукле наочари види гротескне мрље од мастила на Диктаторовом лицу и униформи и малу посекотину изнад ока где се крв накупљала. Нису пуцали; помислио је да мора да је био преблизу Диктатору да би могли то да учине на време.
– Изведите овог човека напоје и стрељајте га. Сместа – каза Диктатор сувим гласом. Није почео да брише мрље са униформе – и због тога му се професор Малцијус дивио. Онда су насрнули, сваки нестрпљив да буде први у томе. Али професор Малцијус се није опирао. Док су га гурали низ ходнике падао би ту и тамо. Након другог пада наочари су му се потпуно разбиле, али то му није било важно. Веома им се журило, помислио је, али још боље – не мораш да размишљаш ако не видиш. Ту и тамо би чуо себе како испушта звуке нелагоде, али његов глас му више није припадао. Беше ту мали Грегопулос, могао је јасно да га види; и Вилијамс, са својим свежим енглеским колоритом; и сви остали људи којима је предавао.
Пружио им је једино рад и истину; а они су њему даровали своје ужасно поверење. Можда би их издао да су га опет претукли. Али, избегао је. Осетио је последњу слабост – жељу да је неко знао. Сазнало би се, наравно; умро би од тифуса у замку, а у новинама би осванули изрази жаљења. А онда би био заборављен, осим његовог дела, а тако је и требало да буде. Никада није много размишљао о мученицима – то су углавном били хистерични људи. Помисли да би волео да је Бонард знао за мастило; ствар је била у грубој дози хумора коју Бонард није ценио. Али опет, био је сељак; Бонард му је то често говорио. Стизали су до дворишта; осећао је свежи ваздух напољу.
– Полако – рече – успорите мало. Чему журба? Али они су га већ везивали за стуб. Неко га је ударио по лицу и очи му засузише.
– Школарац умазан мастилом – промрмљао је кроз сломљене зубе. – И то хистерични школарац. – Али не можеш да убијеш истину.
Нису то биле добре последње речи и знао је да нису. Мора да покуша да смисли неке боље, да не постиди Бонарда. Али сада су му зачепили уста; и то је добро, поштедели су га смишљања.
Тело га је болело тако везано за стуб, али су му вид и ум били бистрији. Могао је да разазна вечерње небо, сиво од магле, небо које није припадало ниједној земљи, већ читавом свету.
Могао је да разазна високе, сиве зидине замка. Претворили су га у затвор, али неће то увек бити затвор. Можда у будућности неће чак ни постојати. Али ако се сачува макар мало истине, то ће увек постојати, док год има људи да је памте и поново је открију. Једино су лажљивци и окрутни увек пропадали.
Пре шездесет година био је дечак у сиромашном дому, јео је црни хлеб и ретку супу од купуса. Имао је горак живот, али није могао да се жали. Имао је неке добре учитеље и назвали су га Медвед.
Платно му је секло уста – сада су били спремни. Била је једном једна девојка по имену Ана; готово да ју је заборавио. Његове просторије су имале неки одређени мирис и имао је пса. Није важно шта су урадили са његовим одликовањима. Подигао је главу и још једном погледао сиво замагљено небо. За трен неће више бити мисли, али док год их има, човек треба да памти и бележи. Срце му је било мирније него што је очекивао, а дисање неочекивано уједначено; али то нису биле важне ствари. Важна ствар је била негде изнад, на сивом небу без земље, у каменовима земље и слабашном људском духу. Та важна ствар је истина.
– Спреми се! – викну официр. – Нишани! Пали! Али професор Малцијус није чуо три официрове заповести. Мислио је не оне младе људе.

СТИВЕН ВИНСЕНТ БЕНЕ (STEPHEN VINCENT BENÉT, 1898-1943) је амерички песник, приповедач и романсијер, најпознатији по делима која се тичу историје Сједињених Америчких Држава. Најзначајније књижевно дело му је поема Тело Џона Брауна (1928) за коју је добио Пулицерову награду. Писао је и позоришне комаде и филмске сценарије све до своје преране смрти у 44. години. Остала важнија дела су му Почеци мудрости (1921) Ђаво и Данијел Вебстер (1936), Крај вода Вавилона (1937), Западна звезда (обављена постхумно 1943).

Избор, превод са енглеског и белешка
Никола Петковић