Војин Васовић
JUST FOR THE RECORD

 

Последњих година стижу нам вести о анимираним филмовима српског редитеља Војина Васовића који нижу успехе на фестивалима широм света. Дечачко искушавање глумачких потенцијала при Дечјој позоришној радионици и Драмском студију Дома омладине, и знатижеља за тајне редитељског заната и упијање знања Славице Урошевић о сценским уметностима одвели су га на студије филмске и телевизијске режије на Академији уметности у Београду. Са пријатељима из Крагујевца основао је Студио „To Blink Animation“ (2010); касније се мрежа његових сарадника развила до Канаде, где је дошла и друга академска диплома – мастер експерименталне позоришне режије у Центру за студије драме и позоришта Универзитета у Торонту. Уметнички је директор и редитељ трупе Ars Mechanica, експерименталне компаније која успешно изводи представе у Европи и Канади, и продуцент и редитељ студија „To Blink Animation“ у коме су настали бројни филмови.

 

КОРАЦИ: Прва тачка Ваше филмографије је дипломски филм ДАШАК (2008). Младост и стечено знање одмах су се фокусирали на полемичку тему малог човека и његових фрустрација у средини ограниченој на разне начине. Тај деминутив од речи „дах“ указивао је на немоћ. Како бисте данас обрадили ту тему?

 

ВОЈИН ВАСОВИЋ: Дашак ми je изузетно драг и важан филм; то је био онај локалпатриотски пројекат ради којег смо ангажовали сва удружења у граду, од пензионера до љубитеља фића, и за који су нам сви могући уметници, који су тада били у граду или боравили на летњем одмору у граду, помагали. Имали смо преко 200 чланова екипе; памтим ту предивну премијеру у дворани „Шумадија“, буквално 15 дана пре него што су је затворили. То је био последњи пут када је напуњена сала, чак и балкон. Премијера Дашка је баш била догађај који се памти, а лично посматрано – симбол периода мог наглог одрастања. Читав процес причинио ми је велико задовољство јер сам се осећао ушушкано у свом граду и са свим људима који су помагали, а са друге стране – биле су гомиле проблема и опструкција о којима су и новине писале: различите пријаве, попут оне за бесправну градњу (сценографија је прављена од стиропора и ригипс плоча). Мислим да тај филм не бих могао да снимим нигде другде него у Крагујевцу; он прича о фрустрацијама нас из малих средина, али све то кроз магични реализам, бајку о моћи, најпре над својим животом. Када погледам уназад, у својим тадашњим очима видим велики, скоро дечји страх од моћи. Можда бих управо зато тај филм могао опет да снимим, тако разиграно и уплашено – само у Крагујевцу. Једино ту ћу увек бити дечак.

 

Осим по Дашку, јавност Вас у Крагујевцу зна и по мјузиклу ЏАСТ МЕРИД. До године короне (2020), у Књажевско-српском театру било тешко доћи до улазнице за ову хит-представу. У оба ова пројекта Ваш главни сарадник је Дуња Петровић, сценаристкиња. Која је везивна нит у сарадњи са Дуњом?

 

Дуња је мој велики пријатељ, заједно смо били код Слаје и дан данас коментаришемо тај пут који смо прошли, заправо колико смо мало знали о драматургији и сценарију, када смо се упустили у сва ова путешествија… и колико и даље учимо. И даље имамо своје супервизоре, и даље смо посвећени учењу и професионалном развоју. Те године донеле су толико тога на поимању средине и менталитета из којег смо потекли. Такође, и даље се трудимо да одржимо чврсте везе са старим, и стварамо нове сараднике у Крагујевцу, не само кроз Дом омладине – већ и кроз различите радионице, као што су својевремено биле КГ маратон ‘Чуј – види –покрени’ или Фрка. Дуња је сарадник каквог можете само пожелети. Сваког дана од ње научим нешто ново и сасвим сам сигуран да ће њене приче обићи свет.

 

У филмском „импресуму“ читамо имена бројних сарадника из Крагујевца. Неки су још увек овде, а неки су се, као и Ви, у неком тренутку винули у свет, отишли у Канаду, Америку… Међутим, та физичка раздвојеност која се мери хиљадама километара и временским зонама – није прекинула контакте, и даље сарађујете.

 

Неке везе настале су док смо били клинци, највише у тинејџерском добу, када смо код Слаје почели да се бавимо уметношћу, када смо остваривали контакте кроз различите манифестације у граду: преко Гимназијске драмске секције и Позоришних сусрета, до Позоришта за децу. Уз те манифестације смо расли и повезивали се, имали своје групе сарадника, и кад смо одлазили, могли смо лако да се препознамо по томе на чему смо расли, наше искуство је се развија на сличним почецима. У Студију, рецимо, имамо сараднике широког образовног спектра, из Србије и из иностранства, али ипак – већином су то моји пријатељи које познајем од своје 12-13. године. Рецимо, са Николом Степковићем сарађујем, ево, већ 20 година. Дуже сазревам и растем уз њега, него да сам сабрао године свих школе кроз које сам прошао. Наше познанство је кренуло из Гимназије и не верујем да ће да се прекине из било ког другог разлога, сем да једног од нас двојице нема. У том узрасту се стварају невероватно чврсте везе, вероватно зато што смо неке ,,дечје болести” прегрмели заједно. И данас је он за мене најпроактивнији, најкреативнији и опште узев највреднији мизантроп кога знам. Ту је и Стеван Митровић, Крагујевчанин који живи у Торонту. Живећи тамо заједно постали смо најбољи пријатељи; кренули смо да продуцирамо филмове један другом и сада, иако нас опет дели океан – и даље смо заједно.

 

Краткометражни анимирани филм СВАКИХ 5 МИНУТА (Five Minutes Each)настао је 2010. г. Откуд позоришни и филмски редитељ у анимираном филму?

 

Анимација је одувек била моја љубав и ма колико да сам желео њоме да се бавим, никада нисам пре тога – једноставно, не умем да цртам. Сваких пет минута је настао када смо основали студио To Blink Animation. Од њега је кренула цела прича у Крагујевцу, у кући мог оца, где смо малтене без спавања дан и ноћ радили на анимацији. Правили смо филм и паралелно учили анимацију, јер je нико од нас није студирао. Поменути Никола Степковић је завршио архитектуру и имао мастер из дигиталне анимације – али нико није био аниматор. Гледали смо туторијале на интернету и учили кроз рад, тако да нам је тај филм доста помогао. Ако обратите пажњу, како филм одмиче – анимација је све боља, уходали смо се. Срећом да га нисмо анимирали уназад. Међутим, на наше велико изненађење – на локалним фестивалима у Србији уопште није био прихваћен, нико га није приказао. Чувени Мартовски фестивал (у који смо полагали велику наду) такође нас није позвао, ни у селекцију. Били смо убеђени да смо дебело подбацили, чим нисмо прошли „код куће”. А онда је следеће године филм освојио 30 награда свуда по свету и дао нам ветар у леђа. Тај филм је подржао град Крагујевац, али је највећа подршка опет стигла од наших фамилија и пријатеља који су нам доносили сарме и колаче – док смо надахнуто радили, не примећујући да теку ситни ноћни сати.

 

Да ли се пет минута односе на пет минута славе? Црвени тепих међу црно-белим цртежима врло је сугестиван у том смислу.

Интересантно је да тек кад смо већ одмакли са дистрибуцијом филма, сазнао сам да Енглези заправо кажу „петнаест минута славе“ (fifteen minutes of fame). Код нас је та чувена Ворхолова изрека преведена као пет минута славе, односно „мојих пет минута“. Међутим, било је касно да мењамо назив, а на међународном терену ипак су схватили идеју – да није толика потреба за славом, колики је страх од пада, од тога да нас на крају чека нека смрт; дилема је како да се опустимо, како да се препустимо животу; да бисмо летели, морамо прво да кренемо да падамо. И тако је настала цела та прича о слави, где је јунак сам себи био окидач. Он сам покреће и тај црвени тепих, и то клепетање, све ради сам. Међународна публика је потпуно разумела ту, донекле песимистичну премису да смо увек сами на том путу; поистоветила се са нашом патњом и јасно схватила поруку да мора да се пада да би се летело.

 

Врло је занимљиво код анимираних филмова да немају сви текст. Неки немају ни звук, па је само покрет оно на основу чега пратимо фабулу, схватамо идеју и изводимо закључак. Не мора, дакле, анимирани филм да буде праћен текстом?

 

Анимирани и кратки играни филм су форме које се сматрају најуниверзалнијим. Уколико правите филм који је таквог трајања, да је углавном фестивалски, да је специфичан за одређене уметничке кругове или који једноставно желите да пустите на интернету а да се не бринете око тога да ли ће га неко разумети, да ли ће нешто бити изгубљено у преводу – онда се потрудите да што више кажете сликом; зато та форма најбоље прелази границе. Посебно је волим због тога што је најближа поезији. Уколико такви филмови остваре комуникацију са публиком – то је знак да смо пронашли универзалну тему и нешто за шта људи могу да се вежу, иако нема додатних објашњења, информација.

 

Има ли актуелних тема у анимираном филму? Чини ми се да концизност и сугестивност анимације, поготово када је без текста, подразумева да се теме баве стањима, емоцијама, карактерима, крећући се кроз социопсихолошку раван?

 

Мислим да је ово златно доба анимације, јер је аутора много и продукција је у великој експанзији. Ево, на пример, у доба короне, сви су одгледали све филмове и серије, па је настала велика потражња за садржајем. Мислим да ту постоје многобројни одговори, у зависности од постављених циљних група. Доста је добар постотак лаганих гег-анимација на нивоу фора, неких једноставнијих комичних жанрова. Са друге стране, постоји и велико интересовање за психологију јер је анимација пре свега надреализам, а управо на том терену настају нови светови. И сами надреалисти су доста били везани за психологе и псхиотерапеуте. Мислим да у томе има много повезаности, али анимација ипак остаје у јако широкој области. Има доста и експерименталних форми и доста поигравања (у форми тзв. „хибрида“) са документарним и играним филмом, где постоји доста анимације која је додатак раду са глумцима. Другим речима, снимите глумца, и преко тога користите различите анимацијске технике, или ефекте које га мало деформишу. Али, у суштини, глумац је одглумио ту сцену – није аниматор. Данас се доста полемише на тему хибрида, али ја мислим да је све то заиста лепо, јер шири поглед делања анимације. Рецимо, у документарном филму нађете неку дирљиву причу – а на њу додате поетичност слике. Све је то ширење начина на који можемо да поделимо емоцију с публиком.

 

Технички, како настаје анимирани филм? Да ли се прво нацртају ликови, или сиже имплицира цртеж? Или је тај однос двосмеран?

 

У праву сте, јесте двосмеран; чак и када се изричито крене са неке стране, у неком тренутку постане тај „тениски меч“, јер је анимација баш јак визуелни медиј. Иако је ту прича јако битна и ми у Студију инсистирамо да се дуго ради на причама, имамо доста такозваних „скрипт доктора“ (консултаната на сценарију) и доста радимо са драматурзима који су објективно око у пројекту. У документарном и играном филму углавном се не ради са толиким бројем писаца. Овде, баш због тога што се ради са великим бројем визуелаца, инсистирамо да се ради и са већим бројем писаца, како би тај баланс на крају био добар. Некад цртеж заврти све, као у случају нашег Великог робота, а некада године прођу у потрази за ликовима за сценарио. То је, рецимо, случај у нашем тренутном пројекту – дугометражном филму Био двапут један краљ.

 

БИО ДВАПУТ ЈЕДАН КРАЉ (Twice Upon a Time, 2017) сажима поетику слике и поетику речи. Сам назив неизоставно вуче на реченицу којом почињу бајке: „Био једном – један краљ“. Да ли се краљевска личност појављује у два лика, или је то ипак само један краљ, у себи подељен?

 

То је питање које ме мучи више година. и то се у овој причи посебно осећа. У тренутку кад сам кренуо да пишем сценарио за кратки филм, већ сам живео у Канади; тачније, на релацији Србија–Канада. Радио сам филмове и представе и у Србији и тамо, и често сам упадао у сукоб менталитета, пролазио кроз тзв. „splitting“, па ми је та подељеност донекле постала блиска. Наслов филма није оригиналан. Прочитао сам га, највероватније, у Политикином забавнику и прибележио га у некој свешчици; онда сам пронашао пар година касније – и схватио да то може да буде интересантан наслов за филм о подвојеној личности. И тако је све кренуло: прича о унутрашњем сукобу, о томе да сви у себи водимо борбу са тежњама које вуку на различите стране; како сви имамо у себи нежност и грубост, поларитете, екстреме о којима стално причамо и у које сами себе гурамо, уколико то околина не чини. Хтео сам да причам о томе како сами са собом можемо да се боримо и да покажем да то ауто-цепање некад може да буде врло драстично, а да се споља и не назире. Зато смо узели лик краља, како би се то односило и видело у целом краљевству.

 

Бројне су награде овог филма, учешћа на фестивалима на готово свим континентима. Можете ли да нам дочарате колики је био фокус пажње филмске публике и стручне јавности у свету и код нас?

 

Филм је освојио 26-27 награда, био је приказан од Азије до Америке и постигао лепе успехе. Имали смо срећу да је приказан на једном од највећих фестивала анимације у Отави, а највећа награда коју нам је донео је могућност да се кроз дугометражну форму поиграмо са том темом. Иако траје 15 минута, има мноштво и сценаристичких и визуелних идеја које смо желели да убацимо јер је прича о подвојеној личности, сама по себи, јако потентна. Схватио сам да нам је потребан већи простор за њену разраду, па сам позвао Дуњу Петровић да заједнички развијемо ту тему. То нас је довело то тога да, где год да смо аплицирали са дугометражним, сви су препознавали важност теме јер је кратки филм већ био нека врста доказа концепта који има капацитет да порасте. Ова прича се већ дуго развија и то још увек траје, али се и крај назире – надамо се да ће у продукцију ући ове године. Не само да постоји тај краљ који има своје две стране, ратничку и песничку – сада је ту и његова ћерка, Ника. У том дугометражном филму она је главни јунак. Ника помаже оцу да прође кроз своју подвојеност, а он њој помаже да савлада последице размажености и других проблема који је муче. Дакле, бавимо се односом ћерке и оца, а прича о подвојености, иако секундарна, и даље је у сржи.

 

Двојезични називи твојих филмова јасно говоре да се обраћају широком аудиторијуму. Али, и теме им нису омеђене социјалним, географским или историјским контекстом. Да ли назив Just For the Record („да се зна“, енгл.) наговештава ауторски узвичник, извесни опомињући осврт на конфликт хуманог и технолошког аспекта данашњице?

 

Идеја за енглески наслов је потекла од Дуње Петровић након одгледане прве руке монтаже. Колоквијални превод био би „да се зна”, али када се погледа филм, будући да је главни јунак диктафон, из његове перспективе, могло би буквално да се преведе „само да се сними” или „само да се има снимљено” – што је још ближе идеји филма. Велики робот је кренуо од једне салвете. Никола Степковић и ја седели смо у кафићу, причали о потенцијалном јунаку и онда је он кренуо на салвети да цртка. Пошто он воли роботе, а ја нисам неки велики фан, рекао сам – може, али да тај робот има неку функцију, да не буде само робот. Онда сам смислио да он буде диктафон, да уместо очију има то дугменце за снимање и пуштање звука. Није изгледао баш овако како сад изгледа, али то је иницијална идеја од које се кренуло даље: шта ће сад да ради тај диктафон, шта би он био, шта би желео и шта би његове контрадикторности биле… Некад се подударе и неке друге ствари; рецимо, колегиница која је уписала мастер из продукције, обратила нам се са жељом да ради мастер рад из анимације – и онда и као продуцент мало „погурала“ цео тај пројекат. Некад идеја крене из продукционих разлога, рецимо да је студију потребно да одржава својe капацитете, па су потребни нови пројекти… али чешће сe крене спонтанo. „“

 

Колико су нове технологије промениле комуникативну снагу анимираног филма у односу на гледаоца? Да ли софтвери и дигитални системи диктирају ток фабуле и развијање теме, или је то и даље флуктуирајући однос?

 

Има ту тога што помаже анимацији и много тога што се у њој самој мeњa. До тога је довела компјутерска анимација, јер она тај аспект доста убрзава, софтвери су све бољи и флексибилнији. Ипак, анимација одузима три до пет пута више времена од свих других форми филма. И даље је то доста спор процес. Можете да радите недељу дана на пар секунди, кад се помера сличица по сличица како би се анимирао простор. Али, технологија сигурно није нешто што ће појести анимацију. Роботи неће моћи да анимирају – то је као кад бисмо се плашили да ће роботи да крену да глуме. У основи анимације је дељење емоција. Сигуран сам да ће и роботика и развој технологије и софтвера доста убрзати све што нас тишти у датом тренутку, што је наша тема – али публика смо ми. Ако роботи буду глумили за роботе, сигуран сам да ће бити успешни – али, све док се то не деси,и даље ће људи радити за друге људе.

 

У 2020. и почетком 2021. Велики робот је овенчан бројним наградама: на фестивалу Canada Shorts четвороструко је награђен ран при и наградaма за најбољу режију, најбољи канадски филм и најбољи анимирани филм); у Мумбају, у Индији – за најбољу анимацију; на Аљасци је освојио 2. награду публике и 3. место у категорији анимираних филмова из целог света; на 30. Flickerfest-у у Сиднеју на интернационалном фестивалу кратког филма. To Blink Animation Studio потписао je уговор о приказивању на каналу HBO Europe, a 1. јануара 2021. могли смо да га видимо као премијеру „Мини филма“ у оквиру маратона филмова о Џејмсу Бонду; HBO Cinemax канали ће га приказивати између дугометражних филмова, почев од јануара о. г. до средине наредне, а Magnetfilm из Берлина (заступник за светска права) објавио је да су права на приказивање откупили и канали Shot TV и Estet TV, за подручје Русије и балтичких земаља. Да ли су награде терет на плећима младог уметника?

 

Управо Слаја коју смо поменули имала је обичај да каже, кад освојимо неку награду: ,,Није то до нас, питање је колико је била добра конкуренција.“ Увек се скромно односила према наградама и ја то, некако, покушавам да следим. Награде су битне, наравно, дају вам кредите за нека нова путешествија, за неке нове пројекте. Кад завршимо филм, па одахнемо након завршеног посла – наравно да се надамо да ће филм бити прихваћен од публике, да ће га људи волети, да ће стизати повољни коментари… У том тренутку наш удео је готов, па остаје само да видимо да ли то што смо хтели са другима да поделимо – добро, да ли „ради или не ради“. Иако је кратки метар углавном намењен фестивалској публици, увек нас највише обрадују награде широке публике. И сутра, када се буде појавио дугометражни – знам да ће ми бити драже да филм буде гледан у биоскопима него награђиван на фестивалима. Уметност ради уметности путује у затвореном кругу.

 

Ваши сарадници и пријатељи из струке налазе се на разним меридијанима. Има ли започетих пројеката, што имплицира и уобичајено питање уметнику о плановима…

 

За време мастер студија у Канади, бавио сам се позориштем. Режирао сам представе истовремено у три позоришне трупе и заправо од позоришта сам живео, паралелно развијајући и неке филмске пројекте, што дугометражне што анимиране филмове, па и игране. Али, анимација је остала најјача сила у свему томе. Паралелно, док смо радили филм Био двапут један краљ, кратки филм који је обишао фестивале и имао доста успеха – кренули смо и са развојем дугометражног анимираног филма. Све се то догађало у исто време. Кад смо већ основали ту компанију за анимирани филм, схватио сам да бих итекако волео да у њу укључим још колега, да се укључим у пројекте које не морам да пишем и режирам, али да могу да помогнем продуцентским знањем које сам у међувремену стекао. Имали смо и срећу, мада је дошла након доста година упорности и аплицирања на различите фондове који су нам дуго били недоступни. А онда смо их полако „освајали“, стекли смо њихово поверење. Тако да сада имамо већ три филма у копродукцији са Канадом и са Мађарском. Са Бугарском у овом тренутку имамо два потврђена. Иза нас је доста лепих сарадњи, па сад већ могу да кажем да смо и продуценти и редитељи анимације. Тај опус је скроман, односи се тек на 5-6 кратких филмова. И дугометражни имају подршку Филмског центра Србије и Медиа фонда Европске уније, а надамо се и подршци Канаде. У свему томе трудио сам се да нађем баланс. Када сам пре четири године одлучио да се вратим у Србију, кренуо сам у максимално проширење капацитетета студија за анимацију. Сада у студију раде четири редитеља: један је Крагујевчанин, Стеван Митровић (он ради филм Рубен и папагај); други, Дамир Романов кратки анимирани филм Ја сам Акико, по књизи Стефана Тићмија, за коју сте чули и по наградама и великој читаности код нас; започели смо сарадњу на филму Прекидач, са српско-бугарским редитељем Далибором Рајнингером, који ће бити нов на нашој сцени. Он је отишао одавде и већ неко време ради у Бугарској, тако да сада успоставља конекцију са нечим што му је блиско. Тако да имамо доста тих пројеката које поносно продуцентски водим, а „дугометражна звер“ – мој првенац – надам се да ће за једно три године угледати светлост дана.

 

Град Крагујевац годинама већ развија конкурсно финансирање пројеката у култури. До сада сте већ добијали ту подршку за ДАШАК, СВАКИХ 5 МИНУТА и ВЕЛИКИ РОБОТ.

 

Подршку Града Крагујевца добили смо за филм Сваких 5 минута, a у оквиру конкурса за културу и за филм Велики робот, и јако смо захвални на томе. Док сам био у Канади та сарадња је прекинута, али сам одлучио да је обновим: будући да је седиштe студија у Крагујевцу, желео бих да једног дана „To Blink Animation Studio“ буде препознатљив крагујевачки бренд на чије уметничке домете ће Крагујевац бити поносан.

 

У том смислу, можемо ли да очекујемо да се, Вашом заслугом, Крагујевац нађе на мапи значајних филмских фестивала анимираног филма? Или, барем да на Вашој мапи блинка као место у којем бисте пожелели премијеру свог првог дугометражног филма?

 

До сада је тако било са сваким филмом, закључно са Великим роботом који је премијеру имао у Дому Омладине у Крагујевцу – па тек потом кренуо у свет. Не могу са сигурношћу да тврдим где ће бити светска, званична, премијера филма. За сада знам да ће још барем три земље – копродукције о томе да одлучују. Оно што је сигурно је да ће за мене светска премијера бити у Крагујевцу.

 

 

Разговор водила

Виолета Јовичинац Петровић