Воки Ерцег
МАЈКА И КЋЕРКА / КЋЕРКА И МАЈКА

 

МАЈКА И КЋЕРКА

Наизглед нерешиви неспоразум две старије госпође, наше сусетке Ковач, које су се упркос својим годинама добро држале, састојао се у томе да су обадве тврдиле како су мајка једна другој, што је, консеквентно, скончавало препиркама и свађама: мајка, односно кћерка, тврдила је да је она заправо та која је мајка, а кћерка, односно мајка, наравно супротно, услед чега је мајка своју кћерку, и дакле кћерка своју мајку, могла још само да обасипа увредама, а обе су, ипак, увек остајале само при своме, што природно, није могло да задовољи ни мајку, а ни кћерку. Два крајње драга бића, једине сусетке које су с потпуном пажњом и радошћу прихватале да, кадгод нам је било потребно, преузму бригу о нашем сину којег у то време нисмо могли, нити смели да остављамо самог, у свему другом, чинило се, биле су сагласне и како су увек биле заједно, једна спрам друге показивале су необичну нежност и пажњу. Заиста, према мало коме смо имали толико поверења колико смо имали према двема сусеткама; њихова љубав према нашем детету и њихово разумевање према нама, младим родитељима, ишла је дотле да чак и када смо моја супруга и ја долазили да, у уговорено време, преузмемо нашег сина, њих две би обично и све чешће инистирале да наш син код њих остане још неко време а нама би, за, како се чинило услугу коју ми чинимо њима двема, а не оне нама, најчешће спремиле вечеру, што нам је увек пријало и долазило као поручено. У стубишту, испред свог стана, мајка, или је то била кћерка, пружала би нам чинију са вечером и тихо, шапатом, никада не би пропустила прилику да каже да је вечера један специјалитет какав може да смисли само једна једина глава на овом свету, каква је глава њене кћерке, и да је створе само једне једине руке, какве су руке њене кћерке, што је био случај и када би кћерка, или је то била мајка, пружала чинију са вечером која је, дакле, редовно уистину била један специјалитет. Ни она није пропуштала прилику да, наравно, шапатом и у поверењу, нагласи како све заслуге за вечеру припадају не њој, мајци, већ њеној кћерки.

 

КЋЕРКА И МАЈКА

Управо када смо се спремали да се преселимо из тог дела града, и када смо претпостављали један, како то по обичају бива, болан растанак са нама драгим бићима, чега је и наш син, јер је тада већ био пошао у школу, могао бити свестан и који се и дан-данас сећа и мајке и кћерке Ковач, догодило се да је мајка или кћерка, нагло оболела; узрок обољења била је „најобичнија инфлуенца”, што на старије особе, природно, може да делује коначно. Моја супруга која је у тренутку када је кћерка, или мајка, позвала хитну помоћ била у стану са сусеткама Ковач, рекла ми је како је наша сусетка Ковач у телефонску слушалицу говорила да се ради „само и искључиво” о њеној кћерки, која је била у постељи, и којој је „сада” неопходна помоћ, а са своје постеље, кћерка или мајка, имала је снаге још само да својој, како ју је назвала „незахвалној” кћерки, упути прекоре, опомињући је „да не хули”, те да је она њена, не кћерка, већ мајка. Истог дана, због могућних компликација чије последице по старије особе по правилу могу бити кобне, наша је сусетка пребачена прво на одељење интензивне неге, а касније, након што је терапија повољно деловала, на такозвано пулмолошко одељење. Никада себи нећемо опростити што госпођу Ковач нисмо посетили у болници, као што нећемо прежалити што нисмо били на услузи њеној кћерки или мајци, госпођи Ковач, у време када јој је наша помоћ могла бити неопходна. Просто, чинило нам се, да смо једном заувек напустили тај крај и живот нас је незаустављиво одвео на заиста непредвидиве путеве на којима смо се само још пријатно сећали сусетки Ковач, мајке и кћерке. Чули смо, међутим, од других, да је оно уобичајено ведро расположење сусетке Ковач, док се њена мајка или кћерка налазила у болници, нагло спласнуло. До нас су долазиле приче да се ради о „на смрт болесној особи”, сусетки Ковач, која свакодневно одлази на пулмолошко одељење у посету својој, како је говорила, „тврдоглавој кћерки”. Ни о рођеној мајци она не би овако бринула, слаба је и одвећ уморна, не осећа се као некад, говорила је, причали су нам други, али њена јој је кћерка јединица, „све што она има на овом свету”. Кћерка или мајка, која је дуже време провела на такозваном пулмолошком одељењу и која се на пулмолошком одељењу уистину опоравила, управо на дан када је изишла из болнице, по повратку кући, уместо да је обрадује, у свом је стану пронашла своју кћерку (или мајку) како лежи мртва на поду. Пронашла је и опоруку у којој мајка сву своју покретну и непокретну имовину и наводно сву своју уштеђевину оставља својој јединој кћерки, „јединици”. Мајка или кћерка, која је својој кћерки, или мајци, годинама замерала и с којом се годинама препирала о томе „ко је коме мајка”, а „ко је коме кћерка”, сада је, наводно, напокон, прихватила улогу да буде кћерка, иако је родбина која се појавила тек након што је госпођа Ковач преминула, разрешила целу ствар. Па упркос томе, чули смо од других, јер нисмо били у прилици да присуствујемо спроводу, од оних који су, дакле, присуствовали спроводу да је, иако је у питању био један крајње скроман спровод на којем је присуствовало тек неколико пријатеља и чланова уже обитељи, најраскошнији и најлепши, и за такав скроман спровод заиста неуобичајен букет, био онај који се, наводно, завршавао речима „мојој драгој мајци, од њене кћерке”.