Ана Вучковић
МЛЕЧИКЕ

 

Некад заспимо у четири ока, помислим, кад се он успава, само ћу да се искрадем испод покривача топлог од тела, али ме лажно склапање очију да би и он учинио то исто, превари и одем у простор иза капака. Помислим, сад кад он заспи, можда ћу и остати поред њега у кревету, али ћу читати, на пола стране гутљај кафе, лепота живота, с времена на време погледати румене усне свог детета и трепавице које личе на четкице за сликање, оштре, како само изненада израстају из мекоће лица. Волим кад се играмо онако како сам и ја кад сам била мала, да се завучем испод покривача, у нешто што сам ја тад звала подводним светом, иако је био врло често бордо или розе због боје фротира. Сад се увлачим унутра, грлим њега, двадесет килограма моје љубави, унутра је топло, заједно зарањамо у море, не изгледа да је овај талас велики, али свакако ће ме оборити и ево, обара ме. Лежим на плажи. Насукана сам, талас ме је изнедрио. Глава ми се у песку, моје тело прави у њему траг, као модла за колаче, остављам облик. Отварам очи и видим њега, он је већ устао, весео и растрчан. И не плашим се, као што то иначе можда бих, јер је свуда око нас хомогено поље песка, у коме му се ништа не може догодити, може да трчи свуда, па чак и да се одаљи прилично од мене, да постане тачкица на пешчаном обзору. Крог главу ми пролази мисао о Валентину и Мартину, дечацима изгубљеним на плажи у Валенсији, једне године кад сам тамо била. Звали су их са разгласа сатима, Валентин 5 и Мартин 3, изгубили су се на плажи! Ако их неко види, нека се јави у плажни инфо центар. А проблем са оваквим плажама је што је све исто, па се лако можеш изгубити. Све је исто, и трафике и сунцобрани. Моја беба није изгубљена, трчкара весело, бежи таласу, па га опет зачикава и тако неколико пута. Устајем и осећам да на себи немам одећу, али да нисам гола. На себи имам неки светлуцави слој, нешто између пасте и крљушти, али нисам сирена, ноге су и даље ту, Како ходам упадају баш дубоко у песак. Песак ми не да да дојурим до њега и узмем га у наручје, загрлим га. Али не морам, јер он јури до мене, носећи каменчиће које је нашао. Кад си мали каменчићи, пужеви и глисте велика су опсесија. Хоће да сиса, тражи рукицом оно што зове зика, јер још увек не може јасно да разлучи с и з, обори ме на песак својим телом анђелчића ренесансе, подбулог бебирона из Сикстинске капеле или Купидона са честитки које на вашару узмеш уз лицидерско срце. Мамино срце је ту и он то чује, његова главица је мами на грудима, он извлачи млеко и једе халапљиво, а онда кад престане видим да су му уста розе, као да је јео пудинг од малина, а у ствари је то од слоја крљушти на мени. Јуримо около, јео је, па је пун снаге, ја сам нестабилна, али зато што не знам где смо, па су ми кораци несигурни. Пењемо се путељком, јер нас горе мами шума, која се изненада појавила. Фатаморгана? То није обична шума, то је шума од кактуса и ружа, бодљи и зелених млечикастих егзотичних краставаца. Из гигантских цветова ружа излазе деца слична њему, сличне грађе, сва дебељушкаста и гола, са прелепим великим главама и пуфнастим рукама. Како ходају, са сваким њиховим кораком на месту где је песак дотакло мало стопало почиње да ниче биљка. Када се спава, онда се брже расте. Деца расту као наранџе, а управо је једна израсла из мог корака, мама, и још једна и још једна. А сад и нар. И огромне диње. Нисам знао мама да ће то тако бити, мислио сам да спавамо, а не да се играмо. Он и његови другари из Сикстинске капеле, дебели анђели врте се у круг, као да играју коло, траже каменчиће, беру плодове израсле из њихових табанчића и једу, поново једу. Зато су и тако дебели. Из песка, како ходају расте и цвеће, крв-црвени цветови имају шиљасти облик, паприкасти су. Деца прилазе, свако једном цвету и почињу да сисају плодове. Једино моја беба нема цвет, али поново прилази мени, хоће да сиса код маме. Из моје кожне емулзије, из крљушти расту два цвета, иста као пустињско-плажни цветови. Видим да је задовољан, биће и за њега. На плажу из шуме долазе понији, као из Дизнијеве Фантазије. Какав кич, помислим, како је све претерано, и цветови и кактуси и дебели анђели, а сад још и понији. Деца пуштају своје биљне сисе и свако се пење на по једног понија. Мој син се пење мени на леђа, ја сам његов пони. Најстарији дебељан каже како их маме траже и како морају да се врате, јер ће се маме ускоро пробудити. Машу нам и певају, и одлазе на коњићима који их беспоговорно слушају и хватају правац. Њихова песма и рика стапају се са шумом мора и полако иде у fade out. Шум мора, шума мора. Шум се чује, шума мора је као морска шума. Шума мора, шума мора да нешто уради. Шума је жива и мора да расте. Не брини се, сине, ускоро ћемо и ми да идемо. Нећемо заувек бити на овој плажи. Као и увек у овим ситуацијама гледамо морски обзор, да ли има брода, или горе, на небо, можда прође авион, да нас спаси, да идемо кући. И не лези враже, а увек замишљам врага како је ушушкан и покривен, јастук му је мекан и пун живине, ево на небу белог трага, паперјастог као перо, ево авиона који ће нас избавити. Испред нас падају слушалице – шкољке. Чујемо инструкције – Молим родитеље са малом децом да шкољке прво ставе себи па тек онда свом детету. Шкољке су велике, као неке реликвије, тешке су. Стављам их прво себи и подешавам шта могу да чујем – хоћу Егеј, хоћу Пацифик, хоћу Јадран. Сад ћеш сине и ти да чујеш. Прислањам му шкољку на шкољку. Он се смеје, а затим склапа очи. Ево га преда мном, његове уши су тако елегантне док спава у кревету у нашем стану. Оне су тако деликатне шкољкице, мале и припијене за његову главицу. Фина линија унутрашњости тог увцета је као увала неког егзотичног мора. Могла бих ту да живим.

СИНУ

Само немој да паднеш са кревета док се мама тушира
само немој да паднеш насукан на јастуке као султан
Само немој да паднеш са кревета ти што не волиш свој кревет
него онај у коме су те направили
Само немој да паднеш с кревета док се мама тушира
Ако се пробудиш, лежи још мало, гледај око себе лампе и књиге
Само немој да паднеш са кревета док се мама тушира
што ли се па тушира кад никог нема код куће, него стрепи и ужива
Немајка
Само немој да паднеш с кревета док се мама тушира
мама ће брзо
само немој да паднеш, олупаш главицу и бљујеш пену
А после ће пене бити колико хоћеш
Доћи ће време за шампањац и просеко с мамом
И сладолед
Само немој да паднеш с кревета док се мама тушира
Ако се пробудиш сачекај маму
ево је, излази, цеди се попарена и смежурана, ту је да зарони у твој мирис пудинга и кекса
Само немој да паднеш с кревета док мама не узме пешкир
који си тако лепо наместио на плажи
И сада момак лежиш
уснуо као беба
док ти звони телефон
двестоти пут
Зове мама хоће да те чује
Плаши се да се ниси удавио
У мору љубави