Aлександар Б. Лаковић
AМАЛГАМ ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ

 

Драган Лакићевић: Прохуја

Партенон, Београд, 2020.

 

Насловна, уједно и пролошка песма Прохуја (симболичног имена) написана је давне 1970. године. Са њом нас песник Драган Лакићевић уводи у свој песнички свет који, као и до сада, досеже до ближе и даље прошлости, не искључујући ни ситуираност песника, данас и овде, а што се све очитује у песми Све моје песме, у којој песник реминисцира: „Све моје песме / већ се налазе / у планини, надомак мог родног града“, где су и „речи без којих се није могло живети“. Песнику се, у истој песми, чини да су речи и песме још увек у његовом завичају, које је песник запамтио све или не („У тој планини станују песме и муње / и чекају да их се сетим“). Исти утисак братимљења прошлог и садашњег уочава се и у Песми: „У трену полусна-полусмрти… појави ми се стих / низ слика из прошлости… Кад се пренем / све ишчезне / остане само полусан“. Дакле, иако је прошлост стално присутна у песнику, она се с времена на времена шапатом у њему оживљава, и то, углавном, кроз песме или подсвест, и кроз асоцијације и метафоре.

Први циклус Песник у годинама именом указује на песников статус, пола века од написане песме Прохуја. Песников поглед је све више усмерен и отворен и ка прошлом времену и завичају („Почело је / у модром миру / морачких шума и небеса / где зуј и клик лако постану реч“ – песма Српски песник у годинама), али истовремено и ка оном што песника испуњава, данас и овде. Очито је и сачувано песниково веровање у моћ песме и песника („Има дана / када све може бити песма … Ишчекивање неког ко неће доћи“). „Песма је мала аутобиографија / видљива у ретким тренуцима“ (Ана Бландијана). Кроз могући удес песме у Најбољој песми и у Песми/комад хартије, као и у другим песмама, уочљиве су медитације о опстанку, уопште, које трају током читаве књиге. На пример, уобичајено је да нехотично изгубљена песма („Можда се међу одбаченим / и згужваним хартијама… у корпу за отпатке / налази мој најбољи стих“) говори о фантазми или феномену загубљених песама, јер, да је у питању најбољи стих (и не само он), он се не би могао изгубити у дубини песничког бића („То што би могло бити / не може се избрисати“), јер, песник верује да и „све што је невидљиво / може бити песма“. Скрајнутост је, упозорава нас песник, повремено равна забораву: „Али ни те песме не знају за себе / док их неко не пронађе / и препише“ (Закутак поезије), што је чест усуд песника и песмовања. Насупрот могућем и догађаном одласку у свет заборава, песник пева и слави вечност поезије и њених митолошких симбола: „Иако сам јој остао само ја / није усамљена“ (Муза у Топчидерском парку).

Песмом Још једном, Београд („У сваком закутку његовом већ сам се рађао / преспавао сам цео живот / смрт ми више није потребна“) песник чини прелаз у други циклус наслова Дрвеће Београда, који сам по себи наговештава његов песнички садржај.

Битно је рећи да се доживљај тих биљних београдских топонима, значајних по нечему или не (Стари дуд у Таковској, Храст на Цветном прагу, Орах у Белом Потоку, Орах на Дедињу, Топола крај Милошевог конака, као и бројна непозната и неугледна дрвећа), дешава кроз два времена – од дана упознавања од пре пола века, па до дана читања песама. Песник на овај начин сведочи како је прошло ипак постојеће, а не непостојеће (како се подразумева), јер је прошло још увек у нашим сновима и сећањима и у песничком бићу.

Штавише, песник је овим биљним представницима дао и персонификаторско право на живот. Промовисао их је у жива бића, са којима води дијалог или им се исповедно обраћа (у истоименој песми Стари дуд у Таковској је „професор / зналац светске књижевности“; „Тај Лужњак могао би ми бити завичај / дошао са старим Словенима“ – песма Лужњак у Топчидеру; „Заборавио је како се звао војник / онај што га донесе из Сибира // Који то беше век и језик … ал није заборавио да је Ариш“ (Ариш у старом парку); „она се заневести / цветом и снегом“ (Крушка на тајном месту), али је и себи у песми Дрво звано ја илустровао и свој преображај у дрво („Засадио сам се / кад сам на карираном столњаку / Коларца / испунио индекс“), које ће му одговорити животом и после смрти, што дрвећа чине у својим васкрсавањима и подмлађивањима („Корен ми беше млад и јак / и сад је у дубини / мали пламен // Могу да се преломим и срушим – / жиле остају у земљи / у зидовима Сингидунума“). У песми Стари дуд у Таковској очитује се приближавање и прожимање песника и дрвећа („Гледај какви смо нас двојица – / јесам ли ја посетио њега / или он мене“). Исти је амбијент у песми Лужњак у Топчидеру: „Тражио сам га дуго / чекао ме још дуже“. Дрвећа су, као и човек у симбиотичком складу и суживоту и са снегом у песми Платан и снег: „Нађем их / чувају један другог / да платан не препукне / да снег не нестане // А с њима и ја.“ Као и у песми Дрвеће Топчидера:

 

Сродио сам се с вама

. . . . . . . . . . .

Дуго сам нехотично

учио ваш језик

сад њиме говорим

 

Највеће међу вама

сада знам напамет

. . . . . . . . . . . .

Сродили сте са мном –

господо

можда вам замењујем

неко давно срушено

и заборављено стабло

 

Међу вама нема усамљених.

 

Песник Лакићевић није заборавио ни прастару предачку паганолику представу да та џиновска и осамљена дрвећа попримају атрибуте божанстава или демона, на пример, у песми Велики платан: „Наменили му да буде господар // Он је све што о њему мислимо / највише песник // Ко изгуби завичај / њему се приклони // Ко отпутује / с овога света / он га собом однесе / и шири руке као гране“.

Управо, ово Лакићевићево својеврсно амалгамирање прошлости и садашњости, представља и стапање у нове целине-песме, које рачунају на емпатију читљивих догађаја из прошлости, које се, с времена на време, активирају, али се ипак специфично ситуирају у један одређени и заједнички хронотоп – чак и у онај који припада биљној урбаној култури или завичају, који и јесу садржајна песникова упоришта.

Треба подсетити да је још Томас Елиот тврдио да постоји однос између традиције и прошлог са садашњим и личним, што је један посебан вид перфекта свести у којем се истовремено одржава и негује индивидуални доживљај. Дакле, и у Лакићевићевом певању, „вредности прошлости преламају се у садашњој свести, и на нивоу подсвести и надсвести“, настављајући да живе у својеврсној и усклађеној синергији. И у данас. И у сутра („прошли и будући век напоредо теку” – песма Онај авион. Сећање на једну фотографију).

Лакићевићев песнички времепловски одлазак и повратак из прошлости, доврхуњен гномским валерима (уочени и у већ цитираним стиховима), и у трећем – завршном циклусу Албум сенки се одржава. Чак, и усмерава своја промишљања ка забринутости због оног што ће се десити. То чини и када су у питању песма и песник:

 

Шта ће бити с поезијом

у времену тржишта и тендера

 

Оно старо певање о сунцу и љубави

о месецу и смрти

у шта ће се претворити

 

Ако преживе

песници ће сви певати

на једном језику

који ће разумети само они

(ШТА ЋЕ БИТИ С ПОЕЗИЈОМ),

 

као и окружење: „Како је нестао онај свет / куд се изгубио онолики народ / имена, лица, гласови, погледи” (Куд је нестао овај свет), подсећајући на дијалог пролазности и вечности.

Песник посебно осликава данашњи метеж у којем нестаје прошлост, присутна у околним предметима и појавама, као што песник на бувљацима и другим препознатљивим облицима транзиције, препознаје емоције и делове живота бивших власника, што се дешава у песми одговарајућег наслова – Бувљак памћења, што наше окружење и јесте. Песник се, чак и у „камионом”, зарад садње, довеженој земљи, иронично пита „чија је она / окућница, њива, дедовина / отаџбина” (Земља), а за „изложене половне књиге” песник, неочекивано, каже да оне „похабане, оштећене, непотребне / личе на толике избеглице / којима се на лицу остарелом / чита садашња туга / и некадашњи сјај” (Некадашњи сјај).

Песникова назначена и битна разиграност постојећих времена је утишаног и успореног сплаварећег тока, што му омогућава завидне асоцијације и метафоре –  сликовите и медитативне, благоироничне повремено, па и неочекивано зачудне, заумне и изненађајуће, што се очитује и из већ цитираних Лакићевићевих стихова. Ево још једне: „Зна ли оно за моју тугу / тамо где постоји само памћење” (Мождани удар).

Зато се тумачу намеће утисак да је помињани Лакићевићев песнички амалгам прошлости и садашњег, као и стиходелница надреалног и реалног, очекиваног и занеобиченог, скривеног и очитог, пролазног и вечитог – у ствари кохезиони медијум читаве књиге Прохуја. Чинећи је књигом, а не збирком песама.