Рајица Марковић
ЈА НИСАМ ИЗЛАЗИО ИЗ СЕБЕ ДА СЕ ВИШЕ НЕ ВРАТИМ

НЕВИДЉИВИ

Ја нисам излазио из себе да се више не вратим
И поред времена које је на то нагонило увек
И ако ме је неко изводио изван себе
И заводио на неку туђу страну.
Никад ми се није догодило
Да одлутам превише далеко,
Неки невидљиви ланац искован у крви
Кроз дуге векове робовања, буна и ратова
Затезао се изненада и чинио крај лутањима.
Интуитивно сам осећао да живот није негде тамо,
Да се све налази ту негде, при себи и око себе,
Да је ту место рађања и за овде и за тамо,
Да су овде на овом брду смрти избијени зуби,
На овој гори кушања око које сатана даноноћно кружи
И на којој се људи рађају у синове Божије.

ИСКРА ПОД ЗВОНОМ

Многи од нас ни слутили нису
Да растемо под стакленим звоном,
Као биљке, а не људи.
Ово су видели најређи
Остали су веровали у земaљску правду,
У револуционарно ослобођење,
Че Гевару.
Био сам један од оних
Који су главом ударили о зид стакленог звона
Дошао сам до краја земаљског сна
И нисам додирнуо дугу
Препустио сам другима
Трку за земаљском правдом и слободом
А ја сам се окренуо себи.
Овај заокрет је био болан
Као сваки нови почетак
У себи пронађох комад вечне ноћи
И једну светлу искру.
Почетни напор је био најтежи
А затим је искра почела да расте.

КАКО ТИ КАЖЕШ

Моја молитва има само три речи
И она гласи: како ти кажеш.
И док ова киша не да да помолим главу
И ова јесен која још ни лишће
Није отресла са дрвећа,
А увлачи се у крвоток као да јесте
И као да је учинила и много више од тога
Ја скрушено прекрштам руке
И изговарам своју молитву
Како ти кажеш.
Померам завесу, загледам кроз прозор,
Ипак ћу искористити овај дан,
Ако ни за шта друго онда за присећање.
Присећам се свега што сам могао,
Собом за себе учинити овако или онако
Како то данас многи чине,
Кад нико не види и не чује,
А затим да седнем у неки ауто
И провозам се по овом кишном дану,
Негде далеко, што даље од себе
Или се настаним у некој другој земљи,
Навучем на себе другу кожу,
Упишем се у плесну школу,
Научим и ја плес вукова
И нестанем заувек у чопору.
Могао сам, зашто нисам могао
Да кажем биће како ја кажем
И да устанем овог трена и изјурим ван себе.
Могао сам али нисам…
С миром прекрштам руке и потврђујем
Како ти кажеш.

НЕ ПРИСТАЈЕМ

Не пристајем да с Димитријем мајстором из Ефеса
Израђујем кипове богиње Артемиде
Наводно пале са небеса
Нек од тог посла живе они који заборавише да се стиде
И нек из пепела подижу порушен јој храм
Са Павлом у Духу ја ћу Цркву да зидам
Јер ја људски стид имам и страх Божји знам.

Нек плату за грех исплаћују у сребру
Димитрије и другови му мајстори подвале
Нек сва гладна уста висе о Артемидином ребру
А мајсторе кипова на раменима носе и хвале
Са Павлом у Духу, ја ћу Цркву да зидам
Сиромашку, Христову за све грешне и мале.

ПРОМАШЕНОМ

Нормалан човек се посвађа са човеком
И стекне једног непријатеља до гроба
Будала се посвађа са државом
И стекне милионе непријатеља
Од државе овлашћених да му заврћу уши
Нормалан свима говори оно што они мисле
А прећути оно што он мисли
Будала говори све што нормални прећуте
И што је и сам дужан да прећути
Ако жели да остане нормалан
Нормалном се деси да промаши датум туђег рођења
Будала промаши датум, место, чак и век свог,
Па се тражи у веку прошлом, и веку будућем,
Промашен у промашеном граду.

ВЕЧНА КУЋА

Касно је да од Удружења књижевника
Затражим политички азил
Слободан сам, и сувише,
Да бих молио статус слободног
Самосталан, и сувише
За сва наметнута дружења
Као сваки истински уметник
Сувишан у свом времену
Да бих се уметао у његова удружења.
Рано је да се на пар сати дневно
Удомим у некој библиотеци
Сваком послу под небом
Има време и начин
Нека тамо њих чије је време увек
Нека се удомљују и газдују
Кад им то савест не брани
Песницима изгнаним из времена
Библиотека је вечна кућа.

НИКАКО

Никако да изађеш из песничке ноћи
Па да и ти учествујеш на песничким данима
У част неког мртвог песника
Кога је песничка ноћ
Сасвим непеснички појела.

Никако да своју песничку побуну
Сведеш на социјално корисну меру
Те изађеш из тог песничког гроба
И те песничке ноћи.

Никако да одрастеш
И постанеш велики песник
Коме се клањају по трговима
И за кога се чувају прва места
На прославама важних празника.

Никако да престанеш
Да се понашаш као неразумно дете
Које говори оно што мисли
И живи оно што пише.

Никако да се приземљиш
И блага земаљска уживаш
Лице у осмех обучеш
Трпљење радошћу замениш.

ДВА ОБЛАКА

Посматраш два облака у песничкој слици
Који се разилазе и одлазе сваки на своју страну
Један је твоја реч, други слух времена
Не брани, нека сваки својом путањом иде
Крилима свога ветра ношен
Онај који је дао реч и слух је дао
Створио руку и на њој прсте
Он може и прочачкати и извући
Уши затворене у своје шкољке
И утонуле у песму непостојећих сирена.