Милош Петровић
ХЛАДНО ЧЕЛО

истина је постала говор мржње

Улицом се ширио мирис спаљених длака. Личио је на онај из Гвантанама или ближе околине, без намјере да се у једном тренутку оваплоти и допусти длакама да ускрсну и урежу се у корита на ободу пропланка како би послужиле за трљање смежураним праљама, заборављеним у даљини, заборављеним као и њихов занат, као и кости људи расијаних на Кошарама. Држао сам дјечачића за руку и пробијао се кроз паркиће без клупица, тражећи мјесто да сједнемо и скинемо шешире јер је већ сунце зашло и поставимо их поред табана ближе малом прсту, чисто да дјелује како ти шешири заправо нису наши, а опет да су нам при руци ако наиђе какав просјак и покуша да се овајди. Тако изоловани од свијета, личили смо на острво без океана, у мојим мислима то би била једино Куба, не знам зашто јер чак и кад бих наишао на флајер за јефтино путовање тамо у оквиру компаније у чију цијену је урачунато и безболно вађење органа, нисам био заинтересован. Можда би ми по повратку са љетовања из народног бубња доспјела помоћ из типковница па би ми се бубрег евентуално неким чудом и вратио, ипак, постоји јак разлог зашто и дјечак и ја нисмо претјерани љубитељи острва. Статисти који живот не значе смјењивали су се и пролазили крај нас, одлазили не толико далеко и ван видокруга упадали у своје животе, вјероватно мање од наших, бар сам се тако тјешио. Једна од праља, али новца, свој шешир носила је на глави иако је, како рекох, сунце зашло, табанала је ка нама држећи торбу боје шешира на пар милиметара од земље. Скорјеле херпесе какве само романтична зоофилија може изазвати са наслагама жваља од посног канибализма разгрнуо је величанствен осмјех и љупка старица нам се обратила. Тачније, обраћала се само дјечаку а ја сам одговарао на питања док се она устремила на њега, не удостојивши ме једног погледа. Хвалила је његове ноге и говорила како већ вијековима такве није видјела. Мјеркала је сваку жилицу на прашњавим зглобовима изрезбареним ношењем истих чарапа дужи период, а притом сумњивог квалитета. Додиривала је красте на дјечаковим кољенима, миловала их, подбадала ноктом и поново миловала, пуштајући их да зарасту, како би и ноге потом нарасле још веће и снажније. Још увијек не погледавши ме, мрмљала је себи у браду како би га већ сад послала на трчање, потом и на атлетику, што да не, касније у теретану да квадрицепсима одгурује челичне пресе. Убацих се поново у разговор чији сам био непожељан протаганоиста, са намјером да старици објасним како је дјечак још увијек млад те да може касније сам изабрати шта ће са својим ногама да ради, можда га трчање неће занимати па ће пустити да његов божији дар чами испод радног стола, али опет, ко сам ја да о томе размишљам и шта сам ја дјечаку уопште. Слатка бакута подиже своју торбицу, те тако одахнуше колоније мрава на плочнику, завуче руку у њу док свака мртвачка пјега није заронила у дубину торбе и из ње извади позамашан свежањ новчаница. Хтјела је да купи дјечака без икаквог фискалног рачуна и купопродајног уговора, за шта сам, узгред, могао и да је тужим, али сам јој јасно рекао да то не могу да учиним јер дјечак на некој вишој, или било каквој овоземљској инстанци заиста није мој. Испред себе сам замислио тезгицу са флашом воде у руци уз неизоставне рупице на чепу како бих могао да заливам дјечака и чиним га свјежим и примамљивим за муштерије. Мушице бих млатарао другом руком не дозвољавајући им да слећу на дјечакове ноге, да не би људи помислили како су можда бајате или су толико већ дуго ту да па их нико није купио, што значи само да сам продавац који за своју робу каже да није нешто добра, а то значи да је лоша. Бакута није одустајала, цјенкала се и тражила сада да купи само ноге, без остатка тијела. Причала је да би јој савршено послужиле за рад око куће, вукљање цегера и преношење намјештаја. На тренутак се ухватих у двоумљењу јер је цифра сада, уз хендикеп меч околности, била дуплирана, али без тих ногу дјечак неће моћи да трчи и каква би му онда таква будућност била. Са друге стране, без новца је свакако неће имати, те сам био близу да пружим руку и обезбједим му живот. Међутим, рекох старици да се захваљујем на јако коректној понуди али да, ето, баш сад смо кренули дјечак и ја код његове мајке на породичну фештицу те би се она вјероватно мало и узрујала кад би видјела сина без ногу, наравно, брзо би је то попустило али чему уопште било какав стрес. У тренутку док је она још увијек била приснија са дјечаком а ја одлутах за тренутак, спопале су ме мисли како бих најрадије устао и побјегао што даље не марећи за његов живот. Безглаве али исто нако репате мисли нагониле су ме ка коридору разрјешења примарних нагона и емоција, а да бих исти пробио, морао сам да признам себи да ли дјечака чувам само зато што је мој, а то је аутоматски одбацивало моју емпатију према осталој дјеци. Према њима нисам гајио бог зна какву бригу а то ме сада, искључиво у овом тренутку сврстава у ред лицемјера чији су визири на главама срећне породице и добар дан комшијама. Ако би ми па неко понудио могућност да избришем дијелове прошлости укључујући и грешке, а из једне од њих је и дјечак настао, не вјерујем да бих се двоумио као што би и он истог момента вратио вријеме и склонио красту са кољена коју је исто тако случајно зарадио својом неопрезношћу. Добих климоглав од бабе и коначно поглед у очи, проматрала је неизмјенично моје и дјечакове, па рече да уопште није повукао на мене, што је и била истина, и да су његове очи гаранција да ће на породичној фешти бити лудило, алудирајући на то да ако га небески брадоња није дотакао, генетику за очи је наслиједио од мајке а њу је, каже, добро упамтила као и њен изгубљен поглед приде. То лудило нам је било неминовност јер му је мајка била ветеран са капитенском траком истуреног одјељења душевне болнице. Тамо су њене ноге често везивали и нису јој дозвољавали да се њима размаше јер брљотине које би направила биле су само њој занимљиве и дивили би им се без престанка, а то им није одговарало јер би покретна трака само пролазила крај ње. Радно вријеме би пролазило без рада а то газдама установе не одговара. Свакако да би јој онда морали лупити пацку у виду смањења плате што би резултирало још већим немаром и забушавањем, а то може довести само до тога да на посао долази лојава и умазана, са поцјепаним панталонама како би их поново провоцирала слободом својих ногу које мучки вире из кончића. Ја сам за разлику од ње са својим ногама имао више среће, ако се срећом може назвати то да их нико није дирао, врбовао нити се интересовао за њихов откуп. Од раног дјетињства отац је постављао палачинку на оборе пуне мишљења и добронамјерних савјета људи, те је тако мислио да су моје ноге подесне за пропињање на прсте и хватање ручно прављених гелова против отока којима бих ја после на отоку своје среће, своје натегнуте лигаменте мазао како би били спремни и за сутрашњи лов на спајалицу крајева, све док се тај крај коначно и не деси. То би вјероватно и било тако да нисам послушао испуцали витилиго на кожи и осједјелу косу у раним двадесетим и одлучио се да ноге свијем у турски сјед и тако чувам гнијездо у којем нема ништа сем добре потпоре да тако згурен ударам у бетонске плоче главом, јер би ми тако и коса у назнакама нестала а ја постао довољно растројен да свој витилиго више не примјећујем. У свом том недохвату чињеница и несигурности био сам сигуран једино у то да не морам да стојим, сједим или клечим како бих сакрио бијес нахватан по танчинама мојих пора, он би свакако кад тад испливао и просуо се по плочнику у само пар тренутака разлике у односу на мој положај. Што бих онда траћио године и године учења и усавршавања због придобијања заната који ће ми послужити само као занат за преживљавање, кад могу једноставно да ударам главом о плочу и сазнам како ствари стоје. Да ли ће та агресија бити кобна по мене или пак по друге док се будем китио ореолском кајлом под изговором да им тим насиљем чиним добро дјело, да се дозову памети коју им ја одузимам, не знам.