Мелиса Вилов
СРПСКИ НАРОД У ОЧИМА АЛБЕРА МАЛЕА[1]

Средином XIX века, Србија као мала земља постаје интересантна великим земљама које су биле културно, политички и економски напредније. Заинтересованост изазива управо чињеница да је српски народ вековима био подређен Турској и Аустрији. Сталне борбе за очување сопственог идентитета, за културно трајање и егзистенцију уопште, изазвале су пажњу француских научника, историчара и етнолога. Србија је такође схваћена као „централно место које повезује Црно море и Медитеран са германским светом“[2]. Сарадња са нашом земљом омогућила је ширење трговине на балканску регију. Француска је свакако имала снажан утицај на српску државу. Она је као културно и политички снажнија земља, представљала узор српском народу. У том периоду српски студенти успевају да се нађу у Паризу на школовању и на тај начин у будућности допринесу развоју мале српске земље на различитим нивоима. Образовани слој српског становништва учио је француски језик и читао дела француске књижевности. Убрзо је високо српско друштво употребљавало француски језик и у свакодневном говору, а борба за очување српског националног и културног идентитета стављена је у други план.

О вези Србије и Француске сведоче нам различите историјске белешке, политичка сарадња, трговачки споразуми, школовања српских интелектуалаца у француским школама и још многи други извори: „Преносећи информације о Србима, француски интелектуалци утичу на стварање слике о Србима и Србији, а тиме и на правце и путеве деловања француске дипломатије на Балкану, како у политичком тако и у економском и културном смислу.“ [3]

Албер Мале био је један од поменутих француских интелектуалаца. Пишући о Србима и свом боравку у Србији намеравао је да француском становништву представи слику коју је стекао боравећи на српском двору у Београду у периоду између 1892. и 1894. године.

Овај француски историчар и писац познатији је у француској историји као врхунски познавалац источног питања и историје Балкана. Потиче из имућне француске породице. Стекао је изузетно образовање школујући се на Сорбони, истакао се проучавајући Балкан и тако добио могућност да једног дана буде позван да борави на двору младог краља Александра Обреновића и тамо ради као професор. „Довођење Малеа у Београд, имало је јасну политичку позадину и подршку француских радикалских кругова, као и званичне државе, како би се неутралисао аустроугарски и ојачао француски утицај у Србији.“[4] Међутим, поред политичког значаја, Мале је истовремено био посредник између две културе и два народа – француског и српског. Његове белешке су нам данас од научног значаја и омогућавају нам да сазнамо какав је био поглед једног француског научника, историчара и интелектуалца на Србију и њено становништво.

Доласком на српски двор, Албер Мале је почео да бележи све оно што на овом двору уочава. Водио је дневник својих мисли, догађаја и запажања. Ове белешке су након Малеове смрти остављене његовој породици, а тек након неког времена их је превео и у научне сврхе објавио Алберов кућни пријатељ Гргур Јакшић, под називом Дневник са српског двора.

У називу ове књиге присутна је жанровска одредница, дневник. Међутим, ако посматрамо његову структуру као и информације које нам писац нуди, жанровско одређење је само делимично тачно. Као што је већ поменуто, Мале је један од француских интелектуалаца који су својим белешкама представљали српски народ и српску државу у својој земљи. Њихова слика о Србима и Србији била је истовремено и слика коју су имали сви Французи, јер им је оно што су читали била једина додирна тачка са Србијом. Имајући у виду да је Мале своје белешке писао са намером да их употреби и прикаже у научне сврхе, у Дневнику се осећају елементи који нарушавају форму дневника. Треба напоменути да је уз издање Дневника са српског двора објављена и некаква врста Малеових уводних и завршних напомена, односно додатака. У служби уводне напомене стоји белешка са списком људи којима је дозвољено да прочитају овај дневник. Дакле, дневник Албера Малеа није интимна ауторова исповест која није намењена објављивању[5] већ је своје белешке писао са свешћу да ће једног дана његова рукописна заоставштина бити читана. На списку се налази једанесторо људи, а он такође напомиње да се Дневник њима достави према наведеном редоследу. Значајно је напоменути и то да Мале захтева од читалаца својих бележака да остану пристрасни када су у питању коментари на рачун краља и краљице или саме Србије и њене образованости. У овим напоменама може се наслутити да је аутор овог дневника био свестан да може да одговара уколико до уха јавности дође погрешна информација. Чак и у Дневнику који треба да буде „непосредни пратилац свакодневног живота“[6], аутор често остаје тајанствен као да се „прибојава туђих очију“[7]. Осећај страха и немогућност да се потпуно ослободи и искаже своје мисли и осећања чак ни у сопственом дневнику представља још један у низу елемената који нарушавају дневничку форму. Такво осећање присутно је нарочито када се политички односи и стање у држави све више компликују. Мале као да престаје да буде субјективан, труди се да одаје што мање информација, повлачи се и као професор, и све више се труди да буде неутралан. Недостатак субјективности уочљив је и у додатку његовог дневника који се може сматрати некаквом врстом поговора. Додатак представља низ писама које је размењивао са својим пријатељима и познаницима и у којима је покушао да детаљније објасни политичку ситуацију на двору и у држави, а чини ми се, истовремено и оправда поступке младог краља Александра.

            Како је циљ свих француских научника који су боравили у Србији, пре свега стварање слике о Србији и Србима и њено представљање француском народу, тако се и у Малеовом Дневнику може пронаћи слика српског друштва коју је оформио боравећи у Београду. Значајна је и сама представа Београда која је у Малеовим очима променљива. Први сусрет са Београдом оставио је следећи утисак:

            „Море прашине које се у време кише претвара у језеро блата, брдовита улица покривена ужасним облутком, оивичена ружним кућеринама белих фасада, безбојним објавама исписанм словима која ја не умем да читам – што је најнесноснија ствар на свету – пространи трг на коме се одржава пијаца и којим пролази много људи у шареној одећи, прљавих изнад свега.“[8]

 

            Дакле, први утисак о Београду је негативан. Aутору се не допадају улице пуне прашине, начин на који су изграђене куће, натписи на ћирилици која му је непозната, а ни призор прљаве одеће на српском грађанину. Међутим, у наставку стичемо утисак да се Мале враћао на белешке настале приликом првог сусрета с Београдом и кориговао их. Чини се да накнадно умеће текст који коментарише тај његов први утисак, а то није уобичајено за дневничку форму:

 

            „Данас, кад познајем Београд и пут према станици, питам се којим ли је то путем возио, кад ми је показао толико ружних ствари. Ово је будућа врло лепа и врло велика варош и већ постоје један или два баш лепа краја града подигнута с отменошћу: куће са највише два спрата и са штукатурама на фасадама радост су за очи. Варош је из темеља преврнута радовима на поплочавању улица, увођењу трамваја, електрике, изградњи тротоара…[…] У позадини тврђаве надноси се над ушће Саве у Дунав, у даљини Земун. Ово је сигурно један од најлепших видика на свету…. Варош је веома занимљива и биће лепа, а управо преображај који се одвија чини је занимљивом.“[9]

 

            У Београду се заиста могао видети преображај. Вишевековна традиција негована под турском влашћу, оставила је трагове у српској култури. Упливи оријенталног били су и више него очигледни на улицама Београда, а нарочито у селима и мањим градовима. Србија је започела свој успон и то се врло брзо могло уочити на улицама Београда. Берлинским конгресом Србија је била у обавези да кроз своје територије изгради железничку пругу како би спојила аустроугарску и турску железничку мрежу[10]. Француска је потпомогла изградњу железнице, а на улицама Београда све чешће је било могуће видети и здања грађена по узору на западноевропску архитектуру.

Албер Мале примећује да Србија све више наликује на Француску, да се приближава модерним градовима; међутим, модерно још увек није успело да надвлада оно традиционално српско помешано са источњачким. Приликом сусрета са Патримониом, француским послаником који је такође боравио у Србији и који га дочекује, Мале описује кабинет у који га уводе и који јасно осликава борбу две различите културе. Кабинет је „источњачки намештен: ниски дивани прекривени ћилимима са лепим шарама.“[11] Међутим, оно што се супротставља оријенталном јесте статуа некадашњег француског председника С. Карноа.[12]

            Господин Патримонио, као неко ко већ дуже време борави међу Србима, покушава Малеу да објасни какав су Срби народ. За Србе говори да су изузетно лојални и добри, али да „нема неповерљивијих људи“ и да треба да зна да ће оног тренутка када се сусретне са младим краљем Александром Обреновићем, „неко стати на врата да прислушкује“, а да би тврдња била убедљивија, Патримонио напомиње „ово је Исток“.[13] У разговору два француска интелектуалца видимо да све оно што се може протумачити као негативна особина присутна код Срба, води порекло са Истока, односно не може представљати одлику високог и префињеног друштва какво је француско.

            Оно што је при првом сусрету са краљем закључио, јесте да су Срби веома добри домаћини. Примећује да се у свакој кући, па и на краљевом двору, гост дочекује са послужавником на коме су слатко и вода. Срби су веома традиционални, веома весели и радо присуствују слављима и дочецима. Такође су врло музикални: „Клавири шкргућу иза сваког прозора под више или мање спретним прстима. Људи из народа увече певају на улици и нема, ниједне, ни најмање кафанице без оркестра.“[14] Музикалност се истиче као једна од водећих карактеристика српског народа којој и сам сведочи одлазећи на прославе и пријеме различитих људи. На њега снажан утисак оставља прослава у винограду код доктора Јовановића где су, окупљени око ватре, гости заједно са домаћином боравили у природи под отвореним небом. Певало се и свирало, а официри су заиграли и коло. Ту се нарочито истиче српски дух. Мале је имао прилику да чује тужну народну песму усамљеног певача који свира цимбало и тада примећује да су старе народне песме врло сличне онима које се повремено могу чути у Француској. Међутим, коло на српским слављима карактерише као досадно и као предугачко. У колу проналази „нешто обредно“, невесело. „У овим играма би се могао пронаћи некакав одраз историје овог народа, толико векова подређеног ћудљивости турског тлачења. Коло, то је параграф историје. Коло изражава политику: можда због тога на крају постаје досадно.“[15]

            Још један облик традиционалног присутан је у описима српске хране и пића. У винограду, на прослави доктора Јовановића, Мале се први пут сусрео са традиционалним српским јелима. На ватри се пече месо нанизано на ражњеве, једе се кечига у мајонезу, кисели купус, салата од пилетине, и оно што је на Малеа оставило нарочито добар утисак – ћевап: „Ах! На ћевап се претплаћујем два пута дневно. Поред њега је бледо и оно највештије што припрема француска кухиња!“[16] Када је у питању пиће, на прославама и пријемима, Мале спомиње пиво и вино као убичајена пића која су нешто другачија него француска. Међутим, шљивовицу помиње као аутентично српско пиће, ракију од шљива, „која иде уз све.“[17]

            Традиционалност и низ обичаја који су карактеристични за српски народ, Мале је упознао одлазећи на славе. Како је слава непознати појам француском становништву, Мале се врло детаљно позабавио описом ових догађаја. Славу описује као „дан домаћиновог свеца-заштитника“[18] на којој домаћин дочекује и чашћава госте. Веома детаљно описује прославе на којима је био и на тај начин прави некакву врсту модела како изгледају славе и други празници код Срба.

            Боравећи у Србији, француски учитељ је присуствовао и догађајима попут сахране, свадбе, прославе хришћанских празника као што су Божић и Ускрс. Сваки од ових празника описао је са великом пажњом и мноштвом детаља. Одлазио је са српским народом у Саборну цркву иако није православне вероисповести. Приликом прве посете Божјем храму, Мале примећује сличности са црквама у Француској:

 

            „Велика четвртаста дворана са седиштима унаоколо: средишни простор потпуно је празан. Олтар се не види […] Иконографија је иста као у Француској: исти Христос, иста Богородица, исти апостоли, свеци и мученици, у истој одећи као код нас. Ипак, поред толико побожних слика нема утиска побожности.“[19]

 

 Недостатак побожности је кључна замерка српском народу. Срби у цркви „разговарају као на улици“, на сахрани „нема ни трунке преданости, разговара се и посматра“[20], а у време црквеног обреда венчања се разговара „о неважним стварима, као код куће“[21] Приликом описивања Бадњег дана, Мале истиче радост због прекинутог поста. Пост је једини израз побожности који је приметио код Срба. За то време Срби не једу „ни меса, ни јаја, ни масти, ни бутера, ни сира: живе о крупном пасуљу куваном на води.“[22] Завршетком поста као да почиње карневалско време. Народ је неумерен у храни и пићу. Често се одлази у посете, а пуцњава не стаје три дана. „Чудновата је то страст, општа страст, да се галамом исказује задовољство.“[23]

Недостатак побожности народа, Мале приписује локалним свештеницима, те је тако у Дневнику са српског двора изражена и критика свештених лица. Велико политичко расуло у држави оставља последице на народ, па тако и на свештенике. Мале коментарише страначку опредељеност свештеника. Свештеник Милан Ђурић, радикалски настројен прети опозицији да ће, када дође до промене на власти играти куглање либералским главама.[24] С друге стране, Мале наводи пример митрополита Михаила кога критикује због честог боравка у кафанама. Коментарише такође и то да се у Србији често може видети свештеник у кафани са музиком где певају жене у кратким сукњама. Супротно овоме, само неколико година раније, краљица Наталија у свом дневнику пише како је у Мађарској дочекао тадашњи митрополит Мраовић са пастирским шеширом и кићанкама. Њој се овај призор није допао и осећала се понижено јер сматра да један свештеник „не треба да се приказује у јавности изван верских обреда.“ [25] Готово да је сигурна у то да „митрополит Михаило то никад не би учинио“, а неколико година касније, из бележака Албера Малеа видимо да краљица Наталија није добро проценила српско свештенство.

Свештеници су веома на лошем гласу, у толикој мери да их чак ни млади краљ Александар Обреновић не воли: „Већина попова су ниткови, лупежи, почев од митрополита Михаила и тројице владика. ,Баве се политиком и пију. Требало би их обесити с ногама наопако. Прљави су!ʼ “[26] Код неких свештеника се чак може приметити и недостатак вере, па коментарише сусрет са свештеником који је за библијске приче рекао: „То су старе легенде без важности које треба поштовати због традиције.“[27] У његовим речима може се заиста препознати оно у шта верује цео народ. Погледамо ли церемонију венчања коју описује Мале, уочићемо да је црквени обред неизоставан део овог догађаја. Присутни су подељени у две групе, окићени су рузмарином, девер је прекривен белом марамом, кум постаје духовни сродник, а младенци носе свеће и једно другом стављају прстење. Међутим, читајући Малеов опис, стичемо утисак да је ова церемонија само формалност, да се она и овог пута одржава ради поштовања традиционалних облика. Народ који присуствује склапању брака у цркви разговара, гости су обучени у модерну одећу, а свештеник води рачуна о младиној хаљини. Мале осећа недостатак побожности, па у том смислу обред венчања без светости пореди са карикатуром. [28]

 Поред недостатка побожности међу народом, присутан је и недостатак побожности међу свештенством. Низ верских обреда и обичаја који се везују уз њих, поштује се зато што припадају традицији и негују се и преносе с колена на колено. Поред државног и политичког расула, међу Србима се одвија и верско, односно религијско расуло. Србији је потребан нови почетак, обнављање из корена, а шансу за то проналази управо у Француској. Због тога је народ толико спреман да се одрекне традиционалних модела и замени их модерним.

Прелазак са традиционалног на модерно Мале примећује и у тренутку када одлази на Велики бал, приређен за крај године. Oчекивао je да ће гости на овом балу бити обучени у традиционалну народну ношњу, међутим, остаје разочаран видевши да су гости обучени по последњој париској моди. Тачније, њихова одећа представљала је копију онога што се носи у Паризу. У чланку који се бави баловима на краљевском двору, Ана Столић објашњава да су жене врло често у краљици Наталији виделе узор за облачење, а поред тога „дотеривање и кићење супруга и ћерки, био је начин да се прикаже богатство, успех и статус њихових мужева и очева.“ [29] Жељом да се докажу, жене су традиционалну српску ношњу врло брзо замениле раскошним балским хаљинама.

На поменутом балу, Мале упознаје српске жене и пореди их са Францускињама. Оне су по карактеру веома другачије, много се слободније понашају него Францускиње. Наводи такође и да се од француских жена једва може извући по које „да“ и „не“, а да Српкиње једва чекају да ћаскају, „и то чине на себи својствен начин:

 

„ (…) два пута женственије, и, ако је могуће, два пута радозналије, кокетније, враголастије, насмејаније него што то чине Францускиње. Обожавају да их забављају, да им се кажу враголије, да се ту умеша и неки комплимент о томе како говоре француски – на то су нарочито осетљиве, много осетљивије него кад им хвалите тоалету. Оне пре свега обожавају да брбљају. Каже се да за Парижанку представља чистилиште ако нема с ким да разговара. За Српкињу је то пакао.“[30]

 

            Такође, помиње и чињеницу да велики број господе коју је могао срести на пријемима овакве врсте, може назвати „рогоњама“, односно, објашњава да је прељуба врло честа у браковима чак и са женске стране и да се о овим темама и говори, али да и поред тога бракови опстају. Пример прељубе са мушке стране имали смо на двору, између краља Милана и краљице Наталије, те тако прељуба као појава о којој се говори није страна српском становништву. Посматрајући стање у Београду, култ традиционалне, патријархалне српске породице готово да се више и не можемо видети. Забране и ограничења која су постојала у патријархалној породици традиција су која је у модерном друштву застарела. Српкиње се чак много слободније понашају него што то чине жене у Европи, те су оне као ученице у том смислу надмашиле своје узоре. Традиционалност се може препознати само у оним сферама људског живота које се тичу религије и обичаја који су наслеђени и који се понављају из године у годину.

            Целокупна слика друштва коју Мале затиче у Београду у периоду између 1892. и 1894. препознатљива је унутар краљевске породице. Млади краљ Александар своје образовање стиче код куће, припремају га за тренутак када ће ступити на власт, али му не дозвољавају да о својим поступцима одлучује сам, већ на различите начине покушавају да утичу на његово мишљење. Краљ Александар се бори да изгради себе као владара и у том смислу симболише српски народ који се бори да очува сопствени идентитет. Мале у њему прво види „сироче поред живе мајке и оца које је […] окружено искључиво страним људима и непрестано под надзором, […] у стварности краљ, а више затвореник у тврђави” [31], а потом и духовно зрелог младића који „познаје све потребе свог народа и стање међу странкама.“ [32] Сматра га веома одговорном, поштеном и дубоко промишљеном особом. Међутим, иако га назива „наша нада“[33], политички заслепљен народ, конзервативан у свом страначком определењу, у младом краљу види само „малолетно министарство“[34], младу главу чије је мишљење лако обликовати. Својим утицајима бацају га час на једну, час на другу страну на исти начин као што то Србији чине велике, политички, економски и културно напредније земље.

            Албер Мале је Дневником са српског двора веома успешно приказао пре свега политичку, али исто тако и друштвену и културну сцену Србије крајем XIX века. Можда и несвесно, нашао се истовремено у улози етнолога, бележника различитих српских обичаја, традиције и веровања, карактера појединаца, нарочито краља и свештеника. Почевши од изгледа престонице, постепено допире до карактера Срба као народа. Посматра њихове обичаје и навике, одлази на пријеме и на различите врсте прослава и балова. Истиче српску музикалност, њихову гостољубивост и весео карактер. Посматра како Срби славе верске празнике попут Божића, Ускрса и крсне славе. Описује њихове обичаје и однос према религији. У том смислу критикује свештенство и недостатак побожности међу српским живљем. Примећује постепену трансформацију традиционалне у модерну заједницу и њену све већу потребу да се Србија не само политички, већ и културно приближи земљама Западне Европе.

У Дневнику са српског двора акценат је стављен на политичко стање, јер је и сам аутор дошао на српски двор из политичких разлога, да би од младог краља „направио Француза, а да то нико не примети“[35]. Међутим (иако у другом плану), начин на који посматра и описује српско становништво и Србију уопште, од великог су културног и историјског значаја за стварање слике о Србима и Србији у Француској, али и у другим страним земљама које су за њу биле заинтересоване.

 

[1] Извор: Албер Мале, Дневник са српског двора, Београд, Clio, 1999.

[2] Станислав Сретеновић. „Француско-српски односи у XIX и XX веку“ у Међународни проблеми, вол. 61, бр. 4, 2009, стр. 538.

[3] Александра М. Колаковић, Француски и српски интелектуалци – сарадња и утицај, Београд, Филозофски факултет, 2015, стр. 2.

[4] Исто, стр. 149.

[5] Драгиша Живковић, Речник књижевних термина, Институт за књижевност и уметност у Беогаду, стр. 130.

[6] Исто.

[7] Љиљана Мирковић, „Краљев професор“, предговор у Дневник са српског двора, Београд, Clio, 1999, стр. 14.

[8] Албер Мале, Дневник са српског двора, Београд, Clio, 1999, стр. 68.

[9] Исто.

[10] Станислав Сретеновић, „Француско-српски односи у XIX и XX веку“ у Међународни проблеми, вол. 61, бр.4, 2009, стр. 538.

[11] Албер Мале, Дневник са српског двора, Београд, Clio, 1999, стр. 69.

[12] Сади Карно, председник Француске Републике 1887-1894.

[13] Албер Мале, Дневник са српског двора, Београд, Clio, 1999, стр. 70.

[14] Исто, стр. 84.

[15] Исто, стр. 127.

[16] Исто, стр. 86.

[17] Исто, стр. 94.

[18] Исто, стр. 93

[19] Исто, стр. 93.

[20] Исто, стр. 100.

[21] Исто, стр. 104.

[22] Исто, стр. 122.

[23] Исто, стр. 123.

[24] Исто, стр. 87.

[25] Наталија, Обреновић, Ружа и трње,  Београд, Лагуна, стр. 145.

[26] Албер Мале, Дневник са српског двора, Београд, Clio, 1999, стр. 209.

[27] Исто.

[28] Исто, стр. 104.

[29] Ана Столић, „Журка на двору недељом од пет до осам“, у часопису Европско наслеђе, број 9, септембар 1998.

[30] Албер Мале, Дневник са српског двора, Београд, Clio, 1999, стр. 127.

[31] Исто, стр. 77.

[32] Исто, стр. 173.

[33] Исто, стр. 78.

[34] Исто.

[35] Љиљана Мирковић, „Краљев професор“, предговор у Дневник са српског двора, Београд, Clio, 1999, стр. 18.