Жарко Миленковић
ТОТАЛНО М

 

(Драган Бошковић: Úristen, Београд, 2020.

Драган Бошковић: Живот и ја смо квит! Viberpunk поезија

Културни центар Новог Сада, 2020)

 

Један, шест, нула, два, девет, седам, нула.

Идемо!

 

            У једном ранијем есеју Песник – син романа Драган Бошковић је написао: „Многи од данашњих песника више нас не наводе, као што су то чинили писци модерних времена, на помисао на мистике који су отишли даље од Бога. Метафизичко искуство, измичући хронологији и модалитетима нашег бића, постало је у модерној књижевности позитивни извор меланхолије, промашаја, космогоније без симболике, нашу тајну претворивши у одсутност. Пред нама отворено испражњено место смениле су савремене идеолошке псеудовизије, плитки политички садржаји, неки други ванпоетски идоли.“ Нешто даље, у истом тексту: „Бити кентаур, полупесник, полутумач, можда је необична, вероватно незахвална позиција, без обзира на примере из књижевне традиције.“ И још даље: „И не бринем што поезију данас сви пишу а мало је оних који је читају, нити што живим у време поплаве песника, нити верујем да поезија има користи од сопствене промоције. Читати и писати поезију данас има нешто од аристократског духа и елитизма, нешто од свештеничке посвећености у Христа.“ Без обзира што смо на једном месту упозоравали на опасности тумачења песника њим самим, односно његовим аутопоетичким белешкама – када се ради о Бошковићевом делу, тај велики текст који обухвата како његов есејистички и научни рад, тако и његову поезију, чини се да је кохерентан и испреплетен и да у есејима проналазимо поезију и у поезији оне теме које разматра у есејима.[1] Читајући Бошковићеву поезију, потенцијални тумач, упада у обиље замки, обиље нејасноћа, обиље наизглед празних стихова, све док мало не ишчепрка са стране и пронађе да је у „песми песма друга“ („Само биће које грли“). Сувопарним језиком би се могло закључити како Бошковић пише једну исту песму, једну исту књигу, али се животнијим (живописнијим) језиком може закључити како Бошковић не пише песме, већ  песме пишу њега. Ако погледамо да је овај песник прошле и у првој половини ове године написао и објавио три књиге песама, онда се можемо запитати да ли је реч о хиперпродукцији, или (у овом случају погодније) се овде сусрећемо, опет Бошковићевим речима речено, са „једном иманентно песничком херменеутиком исходишта самог песништва“[2] односно, са поезијом као личним спасењем песника.

Драган Бошковић је аутентична појава у савременој српској књижевности, појава која може да провоцира, нервира, али која је естетски и научно релевантна. Бошковићеву поезију можемо волети или не, али је не можемо негирати. Бошковић својом поезијом наставља ону модернистичку линију српског песништва, чак и онда када, као што је то случај у овим двема књигама, песнички дискурс личи на неоавангардни, на неко ново аутоматско писање. Његове песме и поеме се могу и изводити, могу се певати, али пошто сам неко ко о тој врсти музике нема неко велико знање, о томе нећу ни говорити, мада је и о томе, углавном, много тога и речено. Тим чудним спојем поезије, која се у историји књижевности посматра на један свет, сакралан начин и нечег тривијалног, профаног – Бошковић помера границе издржљивости песме, поезију измешта из свог ранијег лежишта, из свог комформитета, игра се њоме, десакрализује је, па онда поново сакрализује. Бошковићево „када бих (био песник)“ спада у ред оних модернистичких, чувених: „можда“ и „узалуд“, али и „могао бих“, у којима се огледа читаво унутрашње биће поезије, али и песника. Бошковићево „када бих“ обједињује сва ова три песничка модела, али их и надопуњује. Бошковић је, како каже Александра Секулић „пастир инклузије“, а његова поезија „тоналитет нутрине песничког гласа, потпуно стишан и зато акустички продоран, а дискурзивно-симболички управо такав да нам је тешко изван жанра, мучно без несреће и губитка.“[3]

„Када бих“ је велика воштаница Бошковићеве поезије, упаљена и која гори кроз читав песнички опус овог песника. Када бих је велики императив „писати, живети, бити без мозга“. Када бих је „м“ Бошковићеве поезије! Велико, тотално „М“ у коме је пронађен сав склад у нескладу, сав смисао у бесмислу, биће у небићу, „јер м је Бог“ („Пентакост“), али је „м“ и „рум“ и „брррм-м-м-м“, али и „m&m“. „М“ је Богородица. То „када бих“ и „м“ бића Бошковићеве поезије су и Божић поезије, али и нирвана и Datta, Dayadhvam, Damyata и Shantih shantih shantih. И Uristen! Када бих превазилази све границе, све препреке, све светове бића и поезије. Може бити и све и ништа. Може бити „само биће које грли, / само биће које грли, / само зуби, само зуби,/ само грли, само биће“ (Само биће које грли). Може бити и пиџама јер „ни Андрић није ближи нама / – од пиџама“ (Пиџаме). Може бити и „jošššššssshhh“ и још више „jošššššssshhh“. Када бих је насушна потреба за поезијом, за љубављу, за Богом. Када бих је „ултразвук срца“. М је „шууум“; „м“ је „ммммммм“ и „туп-тап-ту-ту-тап, ту-дум-ту-дум“ (Пентакост). Када бих је жеља и револуција:

 

желим да свако од вас произведе неки звук, неку буку,

да врисне, подигне глас,

да испусти макар једно м, једно м,

јер желим да чујем revolution, браћо,

желим да чујем нашу револуцију!!!

                                     (ÚRISTEN)

            Милица Ћуковић у поговору за збирку Живот и ја смо квит!, насловљеном Иза угла, пише: „Kарактеристична је градација нихилирања, перцепција живота као разорне а неповратне прогресије у полупаности битка, ништа као једине извесности на овоме свету, у којем је све већ било, у којем се све понавља, а у којем ничега нема, у којем ‚ништа није ни у овим речима’, а ‚опет овде ничег нема осим њих’.“[4] У претпоследњој песми ове збирке Марина наилазимо на стих „Бог и наше ништа“. Готово са сигурношћу можемо устврдити да је ово најрелигиознији стих Бошковићеве поезије. Онај тренутак сећања на смрт, онај тренутак када биће постаје свесно своје ништавности у поређењу са Богом, онај тренутак када ја престаје да буде ја и када не може да се оствари изван Бога. Онај тренутак када „се тек рођена беба насмеје у сну, / кроз мале, прозирне капке – Úr.“ А Ур је пут. Ур је револуција! Бошковићев религиозни занос у песништву се креће „између молитвеног и психоделичног“ (Úristen), и „верујеш ли, да, / разумеш ли, не“ (Верујеш ли, да, разумеш ли, не). Кретање између потврђивања и негирања смисла и света: „свет је матрица, / а у кревету су увек / један човек, жена и Бог“ (Биће све у реду). Свет у коме нас Бог жели заједно да би био Бог. Свет у коме смо голи и боси: „голи смо, боси / не звоне телефони, / голи смо, боси, / једно смо, једно, / голи смо, боси, / имамо тело, / голи смо, боси, / служимо опело, / голи смо, боси, / ништа смо, ништа, / голи смо, боси, / голи-боси, голи-боси, / голи смо, боси, / волимо, волимо…“ (Голи смо, боси).

            Исидора Секулић је писала о фрагменту као болести српске књижевности на почетку двадесетог века, међутим у Бошковићевој поезији, фрагмент је све, стихови, стихови, да би се дошло до фрагмента који бљесне, који нас остави у чуду, а онда опет баци у „мртво море“ речи, па онда опет фрагмент, велики фрагмент Бошковићеве поезије. Међутим, из овога се може изузети поема Úristen, која је можда највећа целина Бошковићеве поезије, док за збирку Живот и ја смо квит! Виберпанк поезија – фрагмент је све! Фрагмент је М, једно велико „тотално М“. Фрагмент као извод из свакодневице достојан поезије. Фрагмент као „орална слика“ стварности. Порука смисла у бесмислу или обрнуто. Фрагмент и инклузија стварног у поезију: „Зато куцкај, пиши, пипкај, / не мари за језик, слова, / правопис, граматику. / Када лижеш еурокрем, / женске груди или рану, / мариш ли за језик, / правописно лижеш ли. / Коме треба логика, / коме треба коректура, / грешка, преступ нама треба, / она грешка без порекла“ (Поруке су безгрешне). Фрагмент је и дијалог, са сопственом поезијом, са поезијом великих модернистичких песника, Растком Петровићем са којим се проналази сличност и по питању фрагмента, али и по питању језика, са поезијом Марћина Швјетлицког чије стихове налазимо као цитате у Бошковићевој поезији, али се његов утицај да приметити и по питању тематско-мотивског склопа песама (упоредити рецимо песму Господин трактор Швјетлицког и Писати, живети, бити без мозга Драгана Бошковића“).

            Велико, ћирилично М се полако претвара у Т у „тотално“ у „т-т-т-т-тотално“ у „пут“ у Истен, у „трип“ у „јуууурииииш“ у револуцију. У бекство од себе, света у слободу, мир, у „мир који превазилази сваки разум“.

 

[1] О томе видети: Милица Ћуковић, „Песничка епектаза: пукотина у јутру и речима (О песничком трокњижју The Clash  – Ave maria! – Breaking the Waves Драгана Бошковића)“, Наслеђе, Бр. 44, 2019, стр. 215–226.

[2] Д. Бошковић, „Узалуд: поетичко место Бранка Миљковића у једновековној модернизацији српског песништва“, у: Бранко Миљковић – ново читање, зборник радова, прир. Данијела Поповић, Филозофски факултет у Нишу, Ниш, 2015, стр. 275–284.

[3] А. Секулић, „Поетичка инклузија: м, м, м“, у: Д. Бошковић, Breaking the Waves, НБ „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019.

[4] М. Ћуковић, „Иза угла“, у: Д. Бошковић, Живот и ја смо квит, стр. 124–125, подвлачење ауторкино.