Владислава Војновић
ЈЕДНОРОГО ВРЕМЕ

 

Иван Јосимов: Време од воска

Лагуна, Београд, 2020

 

 

Ово време је

изашло из зглоба. О, проклетство, срам,

што сам рођен да га ја поправљам сам!

 

ХАМЛЕТ, Виљем Шекспир

 

 

Поред оригиналних, филмови често имају тзв. дистрибутерске наслове. Оригинални наслови имају везе са намерама аутора да допуне причу или да на метафоричан начин скрену пажњу на суштину ствари, а дистрибутерски, пак, служе да буду што занимљивији широкој публици. Има смисла и једно и друго. Оригинални, а у овом, литерарном случају радни наслов романа био је Једнороги јеленак, док је роман објављен под насловом Време од воска. Једнороги јеленак подсећа на детињство, на дивљење и страхове, на рогобатност, елеганцију, чудо и крхкост живота, на окрњеност наших жеља, на нашу повезаност са природом онако како смо повезани са културом и свим оним без чега нема правог гађења, ни правог дивљења, праве среће, а ни праве несреће. Време од воска, међутим, дозива нам у сећање друге литерарне наслове као је што су Време смрти, Време чуда, Вунена времена, па можда и горенаведени цитат из Хамлета. Све те дозване асоцијације говоре о временима у којима су писци живели, о Духу времена за који су видели да се изобличио и због ког су страдали. Роман Ивана Јосимова, међутим, иако говори о времену које се ишчашило, не говори баш о томе пре би се рекло да је реч о писцу који је одлучио да ни трун одговорности за страдања главног јунака не пребаци на време у којем живимо, напротив, да сву одговорност за јад људског живота покуша да докучи из самог ткива живота самог јунака, трудећи се да својим пером (не може се рећи тастатуром!) попут хируршког скалпела засече сва места на којима његова рендгенска интуиција посумња да се крију опасни деформитети. Ако се неко време Јосимовљевог романа претворило у лако топиви и лако деформишући восак, то је искључиво лично време главног јунака, а тиме и читаоца који бива увучен у ту далијевску отромбољеност меканих механичких сатова. Воштани сатови не само да више не могу бити прецизни у мерењу и нуђењу факата, већ мењају своју онотолошку суштину, па њихови циферблати, оквири, казаљке и бројке почињу и сами да цуре као песак у клепсидрама.

Све горенаведено најбоље илуструје следећи дужи цитат из романа:

 

Једном сам на асфалту усред најурбанијег дела града пронашао прелепог инсекта, око седам сантиметара великог јеленка. Откуд он на таквом месту – није ми било јасно. Можда га је неки чудан шумски ветар донео на облаку, једног у милион, да падне баш пред моје ноге, цео, неокрњеног тамног сјајног хитина и са оба цела рога, боје вишњиног дрвета, или га је у кљуну донела нека птица, што је мање вероватно јер ниједан кљун није тако нежан, или га је неко, једноставно, пронашао у шуми и овде га у општој гужви изгубио. Kада сам га угледао помислио сам да је угинуо и одлучио сам да га понесем кући и касније убацим у стаклену теглицу коју бих напунио алкохолом. Ризикујући да пролазници који су застајкивали и зачуђено ме гледали помисле да сам пошандрцао, јер сам чучнуо да са прљавог тротоара покупим одвратну бубу, испразнио сам кутију цигарета и убацио га унутра. Kод куће сам га извадио на салвету коју сам простро по писаћем столу. Један му је рог отпао одвојен од тела, а јеленак је мрднуо тамним танким ногама и почео да се немоћно качи за мекани папир. Све време док је био у кутији дубоко у тами моје торбе мислио сам да није жив и радовао сам се што ћу моћи да га сачувам годинама ако треба за неког ко тек треба да се роди, и коме би се учинио као право чудо. Да га чувам за сина коме сам се надао и о коме сам маштао изокола ћаскајући са Kаћом, која ми је саветовала да будем стрпљив и да нам још није време да мењамо навике. Да ли је већ тада знала да као пар нећемо потрајати? Да ли ми је и оживели јеленак, гребући последњим атомима снаге, говорио нешто слично томе, да му није време да угине да би постао чудо потопљено у алкохол, јер није извесно да ће се икада родити тај о коме сам ја маштао? Ако је то већ тада знала, то није било фер према мени, али је можда на болан начин било фер према ономе који се никада неће родити и који никада неће добити шансу да нас презире што би одрастао растрзан између две особе које се воле и које везује љубав огрнута мржњом. Понекад помислим да постоји нека космичка правда и да се сви нерођени, сви којима се неко некада надао, мислио о њима у својим сновима, ипак налазе негде на неком месту о коме брине Свеприсутни дух, да су ипак добили своју шансу и да је користе пуним плућима живећи своје анђеоске животе, далеко од сваког зла, чемера и јада, далеко од боје крви, земље и чађи, далеко од борбе за живот и означену територију и да је тамо, ипак, моја жеља дочекала неког плавооког и ведрог, задивљеног пред малом стакленком у којој плута једнороги јеленак и његов други одметнути рог.”

 

Време од воска, под уредничком палицом Зорана Пеневског, објављено је као једна од прве три књиге у Лагуниној новој едицији Еклипса, за коју издавач каже да обухвата домаће романе о истини која измиче илузијама, о ономе што, жанровски разнолико, излази из таме на светло. Осим Времена од воска ту је Соћанинов, условно речено, трилер завере Убисвет у ком неко без критеријума убија људе и Арсићев условно речено трилер Осиње гнездо о моштима Св. Саве. Да ли је и Јосимовљев роман становита врста трилера? Заплет третира душу, разум и ум главног јунака, злочине према себи самом које свако током свог живота мање или више свесно почини, а овај се делија намерио да ретроспективно спозна истину за коју верује да мора бити лековита. Тако гледано, ствар нас подсећа на романе Ернеста Сабата и Хавијера Маријаса, на Штилера Макса Фриша, најзад на филмско ремек-дело Kарлоса Сауре Змија у недрима где главна јунакиња, на сличан трагично-хуморно-естетизовани начин претреса своју кривицу из детињства. Управо у помном и прецизном, а бескрајно маштовитом маниру наведених дела, и Јосимов нас доводи до увида да погрешно схваћени судови из детињства и младости, а за које нисмо имали воље, времена или храбрости да их ревидирамо, у зрелости могу имати катастрофалне последице.

Осим што за немиле догађаје и патње у животу главног јунака ни писац, ни његов јунак не криве друге људе, време, пропаст система вредности или системе на власти, у Времену од воска изостављене су скоро све хронотопске одреднице. Осим конкретне фотографије родитеља главног јунка који, по свему судећи, у прошлости стоје на мосту преко канала Дунав-Тиса-Дунав, док се у позадини виде обронци Kарпата, све би се то могло одиграти готово свуда и готово у свако време. Такође, чувено питање „Од чега ваши јунаци ʼлеба једу?”, а на које је студентима драматургије на ФДУ покојни професор Јован Христић својски саветовао да прво одговоре – код Јосимова нема одговора. У биографији писца с тим у вези проналазимо да је, пре него што је отишао у егзактне воде машинске инжењерије, једном у младости покушао да се упише баш на ту Драматургију. Сви актери Времена од воска, дакле, што се задовољења егзистенцијалних потреба тиче, однекуд имају довољно, али не превише, добро им иде, али им то ништа не значи, професију главни јунак има, али га она нити испуњава, нити разочарава. Са јунаком саосећамо тако што Јосимов скида егзистенцијално и огољава егзитенцијалистичко: његов јунак кроз велики део своје приче, која је, како би рекао Гете, субјективни еп, веома успешно прикрива свим људима добро познату емоцију – самосажаљење. За разлику од сажаљења које подразумева да нам је некога жао, па ћемо зато учествовати у његовој патњи, саосећати са њим и бити пажљиви према њему, самосажаљење се састоји од роптања на живот, увређености, беспомоћности и одбијања да се о себи брине. Разне психолошке теорије се слажу да се ова емоција код човека појављује онда кад не може да задовољи своје основне потребе, а пре свега потребу за љубављу. Самосажаљење је, знамо, а и видећемо читајући Јосимовљеве редове, једна од најдеструктивнијих емоција јер смета човеку да примећује проблеме других људи (па чак ни своје који су ван жиже бола), због чега такав човек другима делује безосећајно и егоистично, што, наравно, не доводи до хармоничних односа са ближњима, а ни са даљњима, којима се, додуше, Јосимовљев јунак и не бави. Напротив, писац ће јунаку поставити у ситуацију које се сви плашимо: кад односи са вољенима (за које не разумемо да уместо нас задовољавају наше емоционалне потребе) буду захладнели, кад нас неко напусти или просто умре, истог часа поред нас ће се створити наше несрећно детињство, а ми ћемо бити сведени на беспомоћно и неутешно дете. А кад се то деси у Времену од воска, а дешава се и главном јунаку и његовом оцу – јунак (а ни отац у своје време) не чини оно што би требало, као што то у таквим ситуацијама не чини ни већина нас не  окреће се метафизичким начинима решавања своје усамљености или барем реалној, материјалној бризи за самог себе употребљавајући своју снагу за своју корист. Не, он чини оно што би урадио свако паметан, енергичан, храбар и предузимљив: баца се на болно, иронично, духовито, образовано преиспитивање и компликовано реконструисање прошлости. Прошлост га, међутим, вара и мења свој облик и место јер и садашњост пред очима јунака постаје прошлост док о њој говори. И на само то ‒ још горе по јунака, а боље по читаоца ‒ и прошлост израња и живи барабар са садашњошћу, а давно нам је Мика Антић поручио да „опасно је као змија, опасно је као метак, кад у теби вечно клија и ћарлија твој почетак“.

Време од воска не угађа читаоцу и не корумпира га, већ, напротив, тражи његово посвећено ангажовање и читалачко искуство. Неки ће рећи да су то мане овог дела, дочим ће нешто ужи круг управо исте аргументе потегнути да изразе своје дивљење штиву. Роман је написан у првом лицу, приповедач је, како то у исповедној прози бива, истовремено и свезнајући и непоуздан. Плетиво приче богато је и рељефно, језик је озбиљан и поетски раскошан, а дискретне алузије, асоцијације, омажи и цитати добро су прикривени и раде из другог плана. Исписани рукопис Ивана Јосимова по свему одудара од чињенице да се ради о првом објављеном делу овог писца. Ствар постаје јаснија кад сазнамо да је писац рођен 1965, тј. литерарни првенац зрелог човека никад није првенац по зачећу, него ‒ да употребимо акушерски израз ‒ по изнесености до живорођене књиге.           Доброобавештена ауторка овог текста поделиће на крају са вама сазнање да се – да останемо код акушерства –термин за брата или сестру Времена од воска ближи, такорећи могло би то бити сваког дана јер је писац ушао у девети месец, а изолација због корона-циркуса погодује здравој књижевној новорођенчади!