Александар Петровић
ШКОЉКА

 

Прабаба Јадранка никада није видела море, али је шкољку брижно чувала у малој шкрињи поред кревета. Није се обазирала на наше тврдње да то што чује када је прислони на ухо није хук мора, већ околни звуци који се увлаче у изувијани седеф. Говорила је како она разазнаје сваки талас.
„Трагови остају и када их заметнемо“, понављала је, мумлајући себи у браду.
Младића који јој је поклонио шкољку, поменула је непосредно пре него што је престала да разазнаје наше ликове. Био је војни доктор, висок, црномањаст и погледа замућеног од свега што је видео покушавајући да спасе животе измучених војника. Није се вратио. Девет месеци касније родила се моја бака.
То је све што смо икада сазнали о њему.
Нама та прича није била до краја јасна, нисмо чак ни знали да ли је истинита, па смо јој повлађивали јер су јој сећања већ тада постала паучинаста.
Ћерку, моју баку Видосаву, препознала је још два пута пре смрти, али смо јој моја мајка и ја до краја остали странци.
Последње што је рекла пре него што је отишла било је: „Обале не постоје.“
Бака није много марила за слану љуштуру. Држала ју је у витрини са стакларијом и осталим ситницама које су је подсећале на мајку. Када би ме чувала, ретко је излазила из кухиње. Деда је тада већ живео само на сликама и у истим анегдотама, тако да сам, како бих прекратио досаду, узимао шкољку и с њом се сакривао иза дебеле завесе у дневној соби.
Јагодицама прстију нежно сам додиривао неравне површине спољашњег оклопа, трудећи се да тактилно запамтим сваки његов набор и неравнину. Ипак, више сам волео глаткоћу светлуцаве унутрашњости. Смиривала је напетости које су расле како је бака све чешће заборављала да угаси ринглу и посртала ходајући између ствари у претрпаном стану. Борио сам се у себи да ли то да кажем мајци или прећутим, плашећи се да тако не нарушим свет у којем сам се осећао сигурно.
Бака ме је највише збуњивала када би ми причала чудне приповетке које нисам разумео. О балерини која је добила писмо и престала да игра, удовици која једе смокве и смеје се или капетаници брода која није смела да закорачи на копно. Иначе сам много волео приче, поготову оне у којима на крају сви живе срећно до краја живота. Веровао сам да је то једини могући исход, барем је тако било у бајкама које ми је мајка читала пред спавање.
Повремено бих, када би ме обузео немир, прислонио шкољку на уво у нади да ћу чути оно о чему је прабаба причала. Откуцаји срца бубњали би у кривудавим ходницима и враћали ми се као одјек. Тешио сам се да ће ми се и тај звук, као многе друге недоречености, саме открити када будем порастао. Жељно сам чекао тај тренутак.
У међувремену, Видосаву су одвели у болницу када је рекла да и она сада чује шум таласа у немим завијуцима. „Оно што се не може отворити, родиће се поново,“ шапнула ми је док јој је мајка паковала одећу у кофер. Нисам волео да јој идем у посету. Плашила ме је сва та белина која је заправо била сива, бакин далеки поглед и одмахивање руком на сваку реч коју бисмо јој мајка и ја упутили. Није скидала шкољку са десног уха. Било ми ју је жао, али сам јој и завидео. Јако сам желео да чујем што и она. Тада сам и одлучио да ћу се, када порастем, бавити проучавањем шкољки. Веровао сам да ћу тако имати прилику да зароним у свет препун сазнања занимљивијих од оних приповести које сам до тада знао.
Након студија биологије наставио сам да се усавршавам као конколог.
Потпуно ме је обузело проучавање љускара. Шкољке сам познавао до најмањих појединости. Завиривао сам у њихову унутрашњост. Посматрао њихово меко ткиво под микроскопом. Мерио садржај фосфора који благотворно делује на мозак. У рукама држао бисере. Чак и оне црне. Симболика шкољки и бисера потицала је од њиховог морског порекла. Треба дубоко заронити у воду да би се извадила та чистота која је у води скривена. Жеља за сазнањем учинила је мој ум пропустљивим за свакојаке податке, махом небитне, који су ме беспотребно оптерећивали, а ниједан од њих ми није помогао да проникнем у скривене поруке, много важније од оних о појачаној страсти, за које сам био сигуран да свака шкољка носи у себи.
Она породична већ је дуго времена била на тавану. Мајка Тихана је волела ред и функционално покућство, тако да је сувишне предмете чувала у картонским кутијама склоњеним од свакодневних погледа. Ретко смо разговарали. Био сам превише заокупљен довршавањем научног рада, а она, не желећи да ме омета, све чешће је боравила у својим тишинама.
На одбрани доктората, непосредно пре почетка излагања, ухватио сам њен испошћен, али још увек брижан поглед. Нисам био сигуран да ли је чула било шта од онога што сам причао. Кад смо се вратили кући, нестала је иза завесе и после неког времена изашла, држећи у руци хрпу новчаница чију је вредност појела лоша економија. Пружила ми их је уз осмех. Те вечери, након што је отишла на спавање, пронашао сам коверат зихернадлом закачен са унутрашње стране завесе. Био је пун нових банкнота, одавно ван оптицаја, које су шушкале под прстима.
Сео сам у фотељу и укључио телевизор.
Четири дана касније, у фрижидеру сам пронашао шкољку. Оставио сам је ту, не желећи да збуњујем мајку. Већ сутрадан ју је преместила на свој ноћни сточић. Мајка је све чешће изговарала несувисле реченице од по три-четири речи. Само је по која, у пролазу, била упућена мени. Све остале је шапутала у ухо шкољке коју је носила са собом. Стајала би тако испред врата купатила зурећи у кваку и тихо мрмљала, док јој се по кућној хаљини ширила влажна мрља.
Дуго сам оклевао. Управник одељења ме је убеђивао да је тако најбоље за све, како мајка може да борави у некадашњем бакином апартману и да су посете дозвољене сваког дана. Спаковао сам је на брзину, тек основне потрепштине, желећи да се то пресељење што брже заврши. Пре него што ћемо изаћи из стана, окренула се, држећи шкољку у руци, провирила је у дневну собу, а онда ме погледала.
„Плима је суровија од осеке“, рекла је и кренула ка степеништу.
Док смо се возили ка дому питао сам се да ли је могуће завидети љуштури?
Дане сам поделио на рад и одласке код мајке. Остатак времена гледао сам кроз телевизор, трудећи се да умртвим ум који је одједном имао толико немогућих питања.
Да ли је заборав припрема за одлазак? Да ли тако раскидамо везе које нас држе за тело и препуштамо се нечему узвишенијем? Можда подсвесно желимо да на крају, па макар и по цену да се не сећамо и оног доброг, будемо што бољи јер је празна табла пријемчивија од оне ижврљане. Или је све то генетска лутрија која случајним одабиром добитника пуни статистику која задовољава привид да свако умире на јединствен начин.
Када ми је мајка рекла: „Сенке су светлије од времена“, наслутио сам да је растанак близу, иако нисам желео да поверујем у то. Пољубио сам је у чело и изашао из просторије. Ујутру ме је пробудила звоњава телефона. За све формалности сахране побринула се одговарајућа служба у дому. Рекли су ми да је отишла достојанствено. Из њене собе једино сам узео шкољку, остале ствари су разделили.
Данима нисам излазио из куће. Једном дневно наручивао бих храну, мрљавио је, гурајући остатке у фрижидер који је већ био пун кутија за доставу. Излазио сам једино на терасу и зурио у људе који су пролазили испод мене. Нисам укључивао ни рачунар, али сам махинално проверавао апликације на мобилном телефону, више због жеље да смањим напетост него да бих се заиста укључио у виртуелни свет.
Тако сам и видео имејл насловљен са Понуда за посао.
Институт за истраживање сећања нудио ми је место у интердисциплинарном тиму. Прихватио сам позицију ни не гледајући пажљивије услове и место рада, као ни начине истраживања. Једино ми било битно да побегнем што сам даље могао. Да ће ми се жеља испунити схватио сам када сам добио авионске карте за Абердин. Институт се налазио на нафтној платформи у Северном мору, надомак шкотске обале. Пошто се хеликоптер спустио на мали хелиодром, упознао сам се са сарадницима и остатак вечери преспавао у кабини.
Сутрадан ме је главни надзорник спровео до лабораторије и прво сам уочио акваријум са три шкољке налик оној коју сам понео са собом, само што су ове биле много већи примерци. Највећа од њих и једна мања отварала су се надесно, а друга налево, што је била реткост. Шансе за размножавање биле су им минималне.
„Назвали смо их шкољке тешитељке, уместо бисера стварају утеху таложећи заборав. Не знамо много о њиховом понашању. Надамо се, с обзиром на углед који имате у конколошким круговима да ћете наћи начин да нам пренесете оно што будете открили. Есенција заборава је јако моћан лек, ако доспе у погрешне руке може да постане убитачно оружје“, рекао је колега забринуто.
Примењивао сам најсавременије методе проучавања. Било је битно одржати их у животу и ненасилним методама доћи до сазнања. На снимку магнетне резонанце у шкољкама су се виделе округласте структуре величине мањег јајета. Нисам могао да докучим од чега су биле састављене. Претпостављао сам да до таложења заборава долази након филтрације сећања, али није ми било јасно како она уопште доспевају до њих и како шкољке бирају она која ће узети као грађу, а која ће одбацити.
Оне су ћутале и све дубље се повлачиле у унутрашњост конхе. Једино сам могао да их нацртам и детаљно опишем. Једне вечери, коју сам већ скоро докрајчио, осетио сам порив да им испричам своју причу. Можда ће их то покренути да ми се отворе. Покуљало је из мене све оно што нисам имао коме да испричам. Осетио сам олакшање.
Пробудио сам се за радним столом.
Тог поподнева угинула је највећа шкољка. Приликом ултразвучног снимања није давала знаке живота. Одлучио сам да то прећутим и пустим да неко од сарадника пронађе остатке. За сваку промену стања било је потребно писати извештај, за шта нисам имао ни снаге ни воље. Два мања примерка померио сам у супротан угао акваријума и прикачио на њих мераче заборава. Машине су ћутале.
Ко зна како би се све завршило, да истраживање није нагло прекинуто тајанственом смрћу једног од колега, дежурног официра који је те вечери радио на бележењу сећања. Ујутру су пронашли његово беживотно тело близу заштитне ограде базена са шкољкама. На снимку са сигурносне камере видело се како стоји у лабораторији. Чуло се некакво јечање и повици мушкараца, иако је у просторији био сам. После неког времена само се срушио на под. Институт је брзо заташкао инцидент, не желећи да скреће пажњу. Није било времена за паковање радног материјала, резултати истраживања ионако су припадали послодавцима.
Стан ме је дочекао непријатним зујањем вентилатора на фрижидеру и потуњеним мирисом устајалости. Наставио сам са навикама тамо где сам стао. Било ми је потребно време да саберем мисли, а то не бих могао ако бих смишљао неки нови почетак.
Одлазио сам у постељу, уз пријатељску несаницу и зурење у утишани екран. Знао сам да ћу ускоро морати да се покренем или препустим. Без обзира на све, нисам био од оних који се предају, али нисам у себи проналазио било какву мотивацију да променим свој дан. Њу напаја смисао, а њега није било ни за лек. Уместо тога, само гомила сећања која су се лепила за мене попут целофана, не дозвољавајући ми да дишем.
У мраку, прошараном светлима емисија о кувању ослушкивао сам шкољку и покушавао да контролишем удахе и издахе.
Мислим да је био петак када сам, подгревајући безукусни ризи-бизи из конзерве зачуо некакво крчање. Помислио сам да се укључио радио, иако га нисам слушао од кад сам се вратио. Прошао сам све просторије у стану, док нисам дошао до спаваће собе.
Шум је допирао из шкољке. Ставио сам је на уво. Мајчин глас звучао је исто као када ми је читала бајке. „Обале не постоје“, поновила је неколико пута.
Сео сам на кревет.
Остатак викенда, или ми се бар тако чинило, прележао сам у постељи. Иако ми је пиџама била влажна од зноја, одложио сам туширање за касније, кад год то било.
Слушао сам. Мајчине речи су биле увек исте. Утешне.
Заборав је велики и моћан.