Јулиа Капорњаи
У МРЕЖУ МЕ СМЕШТАШ ОЧЕ

 

O СМЕХУ И СМРТИ

 

Смејати се када не треба

Или се не смејати када треба

‒ Шта је неприхватљивије?

 

Питање је веома озбиљно.

Као и публика у малом

Сеоском биоскопу док гледа

Љубав и смрт Вудија Алена

И девојку која на махове умире

Од смеха.

 

Или пак смех младих људи

Жељних забаве

На сцену кавеза и чистилишта

У гостовању загребачког алтернативног балета

Божанствена комедија.

 

 

У ЕПИКУРОВОМ ВРТУ

 

Пријатно је седети у врту

Делити једноставан оброк

С пријатељима

 

Посматрати лептире и

Учити се врлини

Неоптерећен чудима

Сводити их на случајности

 

Попут изненадне и убрзане

Деобе ћелија

У младом телу

Генија физике

 

 

КРУГ

 

Иначе добар човек и трговац

Полунемац трпељив попут Јеврејина

у вагону

мој отац је често говорио

 

ћути, зар стално мораш

нешто да додаш

Тада, мој дух одлазио би

с понеком књигом у пустињу

трпељиво попут камиле –

такорећи, ништа није недостајало

 

годинама касније тај исти дух

прошавши кроз преображаје

о којима је говорио Заратустра

усуђује се

да понешто коментарише

на местима разбибриге

 

тамо где власт овога света

нуди брзу и лаку комуникацију

низовима знакова

без и једне

једине речи

 

 

МРЕЖА

 

У мрежу ме смешташ Оче

И љуљаш лагано

Сад сам као Ти

Једним додиром прста

Стварам илузије

Кад хоћу трчим у себи

Брже од себе

Сенка ми више не треба

Успут сам је мењала

За заједничку куполу

И преостало сећање на звезде

 

Сад је добро

Ништа ме више не жуља

Нико ме не љуби као Ти

 

 

ЗАГРЉАЈ

 

Под мостове увиру реке

А ми премрежавамо их

Корачајући увек меко

Не кварећи вирове

Привлачимо супротну обалу

 

Твоје постојање тамо

Сасвим довољно је

Мисао се изоштрава

Трње под ноктима

Нагло цвета

А лица у мимоходу

Светли су лампиони

 

Све мирише на празник

На присуство детињства

И горко-слатке колачиће

Којим су нас хранили –

Зашто бисмо се опирали?

Тај спори замах тела

Инерција је клатна

Незадржива