Милуника Митровић
ЧУЛНИ РУБОВИ СНА, ЗВУК И СЛИКА

 

Дејан Богојевић: Гранични превоји песме

Друштво за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац, 2019.

 

 

 

Већ уочљива особеност плодне уметничке разнородности, као и иновативност у песничким поступцима Дејана Богојевића, доводи нас сада до његове најновије збирке песама Гранични превоји песме. Овај наслов, не случајно, долази као предзнак сублимације претходног песничког и животног искуства, фокусираног на властити лирски глас у запуту ка даљем и дубљем истраживању могућности песничке речи. Сада, у овим песмама је карактеристичан нагласак на психолошко померање стихова ка првотном исходишту надахнућа, воље за песмом, њеним смислом и обликовањем. Због тога, ова поезија превасходно тематизује драматично сложена емотивна стања, као и есенцијална стваралачка превирања у самом песничком субјекту. Значењски слојевита заталасаност и катарзично уздрхтала чулност, обитава не само на рубним превојима песничког израза, већ и унутар њега. Амалгам стилске, мотивске и емотивне лепезе, усредсређен на чин самог певања, чини ову Богојевићеву књигу вишеструко узбудљивом.

Песничко Ја, у овим песмама као да нежно али одлучно опипава порозне ивице смрти и живота, ништавила и бића избаченог у временско трајање и протицање властитог живота, жудећи кључне фигуре љубави. За овог песника живот чини спајање и растанци, сусрети и расцепи са собом и светом, који му није топли завичај ни дом. Отуда, извире несмирени порив да се чулима и челом помно додирују раздаљине бићима и ствари, које значе и искре из невидљивих рубова „отежалих стихова“. Каткад се болни ожиљци закрију у ониричке визије и слике, тражећи уточиште пред налетом испразне стварности света и других привида: „ишчезле нам звезде у песмама/ и дрхтаји буке се шире“ (Дрхтаји буке).

 Дирљиво и болно присустно одсуство недавно умрле мајке, песникове једине истинске саговорнице, интензивира потребу за утешном потпором његовог даљег живљења и певања. Из те дубоке емотивне осујећености, ускрсавају као сами од себе експресивни гласови „граничних превоја песме“ који упечатљиво отварају тамне пукотине унутарњег света, да би на светло дана покуљале слике и речи узбуркане душе, и тела које туга растаче. Све то, слегло се у потресне стихове и строфе уводне поеме Разговор са мајком, посвећене њеним сенима. Константна присност сина и мајчине величанствене фигуре која је и сама песникиња, дијалошки реконструише потресну нераскидивост њиховог духовног сродства, поетског и сваког другог сегмента безусловне љубави: „Читам твоје песме да би мој стих преживео“. Кроз жал за њеним нестанком пулсира неки сакрални сјај минуле среће, која наставља да блажи и подржава стваралачка прегнућа сина: „А ти сјајиш кад год се сетим твога лица/ А не заборављам га/ Јер права срећа живи заувек“, или „Твој поглед сјакти на мојим сликама“. Емотивну екстатазу раздирућег недостајања у скрушеној души сина, чућемо у речима које мајку узносе до највишег идеала: „Славим тебе/Славим твоју душу/ Славим твоју доброту“. Потом, загубљен у зимогрозици, цело своје биће збија у стих: „Ја сам ко ђуле у топу“. Минулост „ужегле среће“ видимо и у доживљају властите телесности преображене у силуету која нестаје „попут дима у шупљини стабла“. Сличан психолошки процес удвајања и раздвајања сопственог идентитета, долази и после сновидог сусрета и растанка са сликом мајке на надгробнику, када се повлачи у самоћу и туђост обесмишљеног трајања. О томе говори сугестивна завршница песме поентирана осамљеним евокативним стихом, који симболно подвлачи незавршивост песме – разговора: „Ти си мој једини завичај“.

Све песме првог циклуса са насловом Гранични превоји песме, такође, на особен начин маркирају стања самоће песничког света: „На седељци сам и нем“. Тај унутрашњи монолог говори о покушају да се поново нађе стваралачки замах и ритам, а слика и звук слију преосталим речима љубави у стихове: „Моји прсти поигравају/ по граничним превојима песме/ убио сам јутро у оку“, а залудно је све јер: „Моја љубав просипа речи /које нисам записао“, метафорички језгровито бележи песма Седељка. Потом, следе Отежали стихови, који дубље урањају у аутопоетичко разматрање неостваривог, трајући за истином окруженом тајанством недохватне ловине и страве „ловишта које је прилично рањено“. Бег у осаму и тишину само подстиче зов потиснутих сећања, сада не именујући недостатну фигуру умрле мајке, која је у исти мах и замрла песма, и песник сам: “Вичем стихове/ И даље гутам њен језик“(Да мој бег).

Сличне мотиве тегобног осећања самоизгона и губитка, детектујемо и у осталим песмама овог циклуса, које су сачињене само од једне строфе. Већ самим насловима Изгон, Као риме, У туђем телу, Тешко дишем тешко урлам и Нема интиме, песничко Ја именује амбијенте пејзажа тмурним бојама а себе као некога ко плива „у леденој води/ Након сумрака“(Изгон). У истој строфи, јаство је чак измештено из свога властитог имена, остало негде унутар вртложења спољашњег живота материјалног света. Једино још снови имају живе боје значења и топлина, али се они не казују: „Снови су ми живописни/ Не записујем их“. На порозној граници између сна и јаве песник зауставља своје речи, укопавајући их у неисказиву спиритуалност усталасаних „превоја песме“. Тиме се на свој начин можда ближи оном омамном призву „залогаја утехе мамећег ништавила“ Пола Селана.

У трећем одељку књиге Посвећене, Богојевић се обраћа неким себи сродним песницима, и окреће ка мудрости древних мистичара. У песми Постојимо у древним митовима, постојање се сагледава у координатама безвремености „река нашег сна“ у којима сви ипак смо „запућени ка далеким умирањима“. Да у њима можда „проналазимо одговоре на непостављена питања“ и о неком мунковски немом крику раскриљујући звукове осаме“, што се речјима не обухватају. У посвећеници Оцу, наглашена је захвална оданост сина према оцу, али се њихова блискост дочарава неком врстом безречности „причљиве тишине“ као узајамност пуног разумевања.

Богојевићев песнички credo настањује стихове песама различитих формалних решења и дужине у овој збирци, а његов аутопоетички исказ често и директно огласи, као у песми Решио сам и још неким нарочито у циклусу Јасни детаљи: „Решио сам/ Нећу писати отворена писма/Писаћу љубавна футуристичка/ Еротска мистична пророчка“.

Циклусом љубавних песама Пољубићу њене бутине испод вреле хаљине, преовлађује доживљај чулне мистичне ауре у експресивним сликама еротичности женског тела и уопште путености. Такође, из визуре песничког Ја фаворизује се љубав као телесна одуховљеност и лепота, која сугерише дубљи значај преваге ероса над танатосом. Отуда и тај страствени порив за мистиком нежности љубавног спајања, чиме сликом и поезијом Богојевић слави тај доживљај, за њега стваралачки битан и плодан: „Свакој песми је потребна брутална игра речи/ брутално вођење љубави и поетских слика/ крварење симбола и знакова“. Овакво кадрирање љубави и узвишеног доживљаја лепоте телесног стапања води до естетске узвишености и сакрализовања „звездасте коже која се стопила са мојом“. Такво виђење једне суптилне комплексности додира тела и духа, блиске и пракси древних магијских ритуала, налазимо у бројним Богојевићевим стиховима: „Ти си тако потребна вежба мом духу“, или „Магија је тело у вриску стих у стиску“. Из дубине врела супстанце такве спиритуалне чулности, стиже као дар са укусом „неистражених даљина“ преко „структура путености“ лирског Ја, да би открило осећање „које походи сваку ми скривену намеру“ (Дрхтаји буке).

Шта је уметност, ако није пут у лепоту: реч, покрет, слика, звук, догађај у настајању и нестајању. Све оно после чега не остане ништа материјално – „чист облик екстазе“, како је рекао Црњански. Поезија у прекорачењу, ван и унутар „граничних превоја“ душе песама Дејана Богојевића. Утисак је који остаје читаоцу, уз позив на вишеструко узбудљиво промишљање након склопљене књиге.