Милена Кулић
ПОЕЗИЈА ДЕЧАКА СА ТУЂЕ ОБАЛЕ

 

Борис Лазић: Унутрашњи пејзаж

Културни центар Новог Сада, 2019.

 

 

 

            Аутор Посрнућа, Океаније, Записа о бескрају, Псалама иноверног, Песама лутања и сете, Орфеја на лимесу, Капи страсти и Канонских песама, недавно се представио новом, деветом по реду, песничком књигом – Унутрашњи пејзаж (2019), у издању Културног центра Новог Сада. Унутрашњи пејзаж дошао је као логичан резултат оне пустоловности, као неминовна последица тумарања, лутања око глобуса, у литерарном и физичком свету, који су, уосталом, и присутни у песничком и приватном свету овог песника. На крају приказа нове књиге Бориса Лазића, између осталог, Ђорђе Деспић је казао да иза овог пустоловног и поетички „поунутрашњеног“ певања, заправо стоји „поезија књиге и друма“, у којој „јунаково искуство готово обавезујуће меандрира и развија се у правцу финих, узбудљивих емоционалних и духовних таласања“. Може се рећи, а то наглашава и рецензент, да је пејзаж у песничком свету не само „реална слика предела“, већ да је у питању „много сложенији феномен“. Испао из колосека одомаћености и покидавши дубоке песничке корене (или их је, пак, прострео по целом глобусу), Лазић је „ударио у сасвим друге жице“ (М. Црњански) и „постао путник, песник, вагабунда или Дон Кихот нових дана“. Баш у том путовању, које је неуобичајено, лежи поетска сочност хетерогених стихова из којих се на нас преноси узбуђење онога што песник види, чује и осети.

            Његова поезија има специфичан израз и нову димензију словенске ширине, повезујући градове и кутке са причама из прошлости и литературе. Сасвим је тачна констатација Ђорђа Деспића да песника „непрестано привлаче и рукавци, можда и више од саме матрице“. Сваки Лазићев боравак на другом простору у односу на уобичајени доноси пречишћавања појединих гледишта и песничких слика, тако да његови боравци у најмању руку значе отварање најразличитијих питања која би дремала и спавала у бесконачности да их није покренуо из дубине дремежа. Уз стално путовање, провлачи се жица осећајности која показује да вечно тражење, никада завршено, постаје смисао Лазићевог путовања, у покушају да пронађе своје знамење, стварнију улогу поезије и њено измирење за животом. Та дубоко сондирана интроспекција, обојена нервом песничког преиспитивања, открива интимну чежњу за путовањима и истраживањем најинтимније географије, која никада није без извесног српског осећања.

            Угледајући се на Бранка Миљковића, Бранка Радичевића, Лалића, Тодора Манојловића, Црњанског, Дединца, Драинца и друге песнике, у хтењу да афирмише поновно читање онога што би требало да буде познато читаоцу, затим прихватајући и друге песнике, савременике са истанчаним нервом за поетско обликовање најосетљивијих психичких и литерарних вибрација, загледаних у себе саме и своје поетске светове – Борис Лазић је, са видним присуством талента и начитаности, запловио поетским водама, стварајући поезију која представља читав један конгломерат стварности, фантастике, путовања, литературе и осећања. С друге стране, окрзнувши се о ове песнике и њихову поетику, Лазић је хтео да поезијом буде близак њима, свестан да „језик те окива / и језик те раскива“, а да би то успео – он пева и о свом преводилачком и антологијском раду (активан је као преводилац са француског и енглеског, саставио је антологију савремене српске поезије и антологију српске средњовековне поезије):

 

Прегледам списак песника за рубрику

Песник месеца

Антологије српске поезије двадесетога века

Коју стварам, на француском (ко зна чега ради више)

За летовања, докон, у Крајини

                        (…)

Требало би да радим, да препевавам

Да преносим

Дах нечије песме из језика у језик

            (ПРАХ ПРАХУ)

 

Овај велики путник у свом неукротивом заносу открива да „то је све што теби потребно је / књига / широк друм“, и откривајући то поверава нам своју главну бригу: „Гле! / И њихов си и иностран / И туђ и властит / У исти мах“. У овим стиховима открива се и песников лични портрет, који се надограђује и тамо и овде и помало, бар у свету поетских граница тј. „у песми / дечака са туђе обале“. Та друга страна интимног пејзажа Бориса Лазића остаје замрачена и недоречена, подсећајући да Жидову реч: „Оставио сам контрадикције да живе у мени“. Идејна дезоријентација и изгубљеност у свету, у потрази за склоништем „од Издајника, који дува у груди људске, слоништа од Џина и од људи“ (М. Црњански, Слика Алексе Шантића) родила је жудњу за путовањима, за далеким хоризонтима, острвима, морима, страним и непознатим поднебљима, за лукама пуним бродова, које тек треба да крену на пучину. Та чежња за удаљеним крајевима остаће један од сталних мотива поезије. Поред природног амбијента, присутан је и градски пејзаж, присутан код српских писаца, иако се однос према граду мењао кроз време. Винавер је доживео поезију улице у Москви за време револуције, а Тодор Манојловић у избеглиштву са великим европским градовима. И Лазић, опседан немиром, постаје „вечити путник жељан нових обзорја“, попут Драинца који је био „уклети морнар што у свакој луци чезне“, путује и обилази све географске ширине и дужине, иживљавајући тако свој лични и поетски сан, па тако у стиховима срећемо и Енглеску, Сиднеј, Марибор, Лајбниц, Загреб, Париз, Брисел, Ницу итд. Такво флуидно прожимање отворених путева радозналости и интимног пејзажа Бориса Лазића није само дато у том урањању у видике далеких крајева, него и у непрекидној чежњи за родним крајем, па песник пева овако:

 

Сањајте ви и даље екстатичан живот Ривијера

И хиперавангардних мегалополиса

Далеког незазорног севера бескпрекорног

Пуног знања и дотицања

Ја жудећу једнако за Тисом и брегом под којим леже чарде

                                                                        (О ЧЕДНОСТИ)

 

            Ова збирка је у знаку широког друма. У поезију почиње да се настањује географија;  земљописна карта се удомила и разбашкарила у Лазићевим стиховима, иако је остао онај суштински најважнији пут изнад свих „од себе – к себи“. Поред тога, у његовим песмама намеће се привлачно присуство свеже животне непосредности. Песма Из давне преписке препричава враголије на сајму док он „седи овде накрај света од својих далеко“. Наговарају Микића да „напише тезу о башти сљезове боје / већ кад мудрује / студентарији“ и „церекају се као јарци“, док жали за Новицом док се присећа његових „вражјих, господских и сетних окица“.

            Два циклуса Отклон и Сатори најављује пролошка песма, у којој „дечак зарије мач у воду / па од силног ударца / изгуби равнотежу / сплете се и падне у плићак“, попут песника који је певао о свом острву Фиџи које се налази свуда по свету, са важном разликом: њему није био потребан родитељ да га придржи, да га сачува од неког јачег таласа. Он плови сам по свом интимном пејзажу. Зато неће бити никакво изненађење када овај песник, који је до сада урадио много тога за српску књижевност и науку, понуди још неколико одличних песничких књига, раздраган до блажености и саткан од снова.