Мери Оливер
НЕ ОКЛЕВАЈ

 

ДИВЉЕ ГУСКЕ

 

Не мораш да будеш добра.

Не мораш на коленима пустињом да пузиш

стотинама километара у покајању.

Једино мораш да дозволиш тој мекој животињици, свом телу,

да воли оно што воли.

Подели са мном очај, свој, а ја ћу мој са тобом.

У међувремену живот иде даље.

У међувремену сунце и прозирни белуци кише

плове преко крајолика,

преко прерија и густих шума,

река и планина.

У међувремену дивље гуске, високо на чистом плавом небу,

поново се враћају кући.

Ко год да си, колико год усамљена,

свет се нуди твојој машти,

дозива те као дивље гуске, кричући узбуђено –

изнова и изнова објављујући твоје место

у породици свега што постоји.

 

 

НЕ ОКЛЕВАЈ

 

Ако изненада, неочекивано осетиш радост

не оклевај. Препусти јој се. Многи су

животи и градови цели уништени, или тек

што нису. Нисмо ми мудри, а нисмо често

ни добри. И много тога је у неповрат изгубљено.

Па ипак, живот има још могућности. Можда

се тако он бори, тако што се понекад деси

нешто боље од свог блага и моћи на свету. То

може бити било шта, али ћеш га вероватно приметити у

трену кад се зачиње љубав. Мислим, то је чест случај.

Мислим, шта год да је, не плаши се обиља.

Радост није створена да буде мрвица.

 

 

 

 

 

 

ЛАБУД

 

Да ли си га и ти видео како плута целе ноћи на црној реци?

Јеси ли га видео јутром, како се диже у сребрни ваздух ‒

рукохват белих пупољака,

савршен немир од свиле и лана док се ослања

на окове својих крила; смет, букет љиљана,

док гризе ваздух својим црним кљуном?

Јеси ли га чуо, како пева и звижди

продорну тамну музику ‒ као киша која напада крошње ‒ као водопад

што сече своје црне литице?

И да ли си га, најзад, видео тик испод облака ‒

бели крст тече преко неба, стопала му

као црно лишће, крила као светлост реке што се шири?

И да ли си осетио, у своме срцу, како се он свега тиче?

Јеси ли и ти коначно схватио чему лепота?

И јеси ли променио свој живот?

 

 

 

АВГУСТ

 

Наша кóна, висока, плава и јака, мајка

многе деце, је болна. Ми нисмо знали да је болна,

али пришла је огради, ходајући као жена

која балансира мач у своме телу, и више

њене дуге косе нема, кратка је и, изненада, сéда.

Не препознајем је. Чак помислим да је то можда

њена мајка. Али то је њен смехом порубљен глас,

годинама смо га слушали преко ограде.

Целога лета деца, велика сада и нека од њих

са својом децом, долазе да обиђу. Пливају,

иду у дуге шетње по луци, праве

вечеру за дванест, петнаест, двадесет људи. У рано јутро

две кћери у башту изађу и полако

ређају прецизне и тихе покрете Таи Чија.

Сви се смеше. Њихов отац исто се смеши, и гради

замкове на обали са децом, и вози назад

у град, и вози назад у село. Столара

унајмили ‒ кров оправљен, трем преправљен. Све што се може

поправити.

Јун, јули, август. Свакога дана њихов смех чујемо. Ја

мислим о Ван Гоговој слици, човек на столици.

Све је погрешно, и нигде уточишта. Његове руке

на његовим очима.

 

 

ЧЕТВРТИ ЗНАК ЗОДИЈАКА

 

1.

 

Чему изненађење?

Ловци шумом ходају

без иједног гласа.

Ловац, опасан пушком,

лисица, на стопалима од свиле,

змија, у свом царству мишића ‒

сви се бешумно крећу,

гладни, обазриви, напети.

Баш као и рак

који је у шуму мог тела крочио

без иједног гласа.

 

2.

 

Оно што ме занима је

како ће изгледати

дан после?

Хоћу ли лебдети

небом

или се растакати

у земљи или некој реци –

лишена сећања?

Како ћу само бити очајна

ако не могу да се сетим

изласка сунца, ако не могу

да се сетим дрвећа, река; ако не могу

да се сетим, вољена,

ни вољеног имена твога.

 

  1.  

 

Знам, није твоја промисао била да доспеш на овај свет.

Али, свеједно, ту си.

па зашто да одмах не кренеш.

Да му припадаш, то мислим.

Толико тога вредно дивљења и суза.

вредно стихова и нота.

Блажене нека су ноге које те носе.

Блажене нека су очи и уши које чују.

Блажен нека је језик, дивота укуса.

Блажен нека је додир.

Можда ћеш и ти и живети сто година, дешавало се.

А можда и нећеш.

Ја говорим са срећног подијума

многих година,

од којих ниједну, верујем, нисам протраћила.

Шта чекаш, некакав подстрек?

Некакав очај да те покрене?

Допусти да будем хитра као нож

и да те подсетим на Китса

са једном сврхом и мислећи за кратко

да ће живети дуго.

 

4.

 

Јуче касно поподне, од врућине,

сви нежни плави цветови расцвали

на грму у суседном дворишту

савили се и смежурани и

убледели полегли по трави. Али

јутрос је грм поново пун

плавих цветова. Ниједног више

нема на трави. Питам се,

како су се само придигли

уз гране, толико жарко жудећи,

као и сви ми, за још мало

живота?

 

 

МОРСКИ ПАС

 

Некаква опуштена предивна ствар

светлуцала је непрестано с плимом

и освртала се око себе.

Црна као рибарска чизма,

с белим стомаком.

Да ми тражите слику, морала бих осмех да нацртам

испод савршено округлих очију и изнад браде,

која је била груба

као хиљаду оштрих ноктију.

А ви знате

шта осмех значи,

зар не?

 

*

 

Хтела сам

да прошлост оде, хтела сам

да је напустим, као другу земљу; хтела сам

мој живот да се затвори, и отвори

као шарка, као крило, као онај део песме

где пада

доле преко стена: експлозија, откриће;

хтела сам

да пожурим у рад свога живота; хтела сам да знам,

ко год да сам, да јесам

жива

на неко време.

 

*

 

Било је вече, и не више лето.

Три ситне рибе, не знам које врсте,

шћућурене у наборима таласа

кад је упливао поново, без напора, цело тело

један покрет, један црни рукав

који лако покрије

тела три ситне рибе.

 

*

 

И још сам хтела

да будем у стању да волим. А сви ми знамо

како то иде,

зар не?

Полако.

 

*

 

Морски пас је распорио мекане посуде воде.

 

*

 

Ти не желиш да чујеш причу

мог живота, а ни ја

нећу да је причам, хоћу да слушам

огромне водоопаде сунца.

И свеједно то је стара прича – – –

неколико људи само покушава,

овако или онако,

да преживи.

Углавном желим да будем љубазна.

А нико, наравно, није љубазан,

или зао,

из простих разлога.

И нико се тога не ослободи, ако мора

да плива кроз ватре да остане

на овом свету.

 

*

 

И види! види! види! Ја мислим да оне мале рибе

боље да се пробуде и збришу одавде

из безнадежне будућности која

расте према њима.

 

*

 

И вероватно,

ако не губе време

тражећи лакши свет,

могу да се спасу.

 

 

УПОТРЕБЕ ТУГЕ

(У сну сам одсањала ову песму)

 

Неко кога сам волела једном дао ми је

кутију пуну таме.

 

Много ми је година требало да схватим

да је и то био дар.

 

 

ОЛУЈА

 

Кроз бели воћњак мој мали пас

бацака се, пртећи нови снег

својим дивљим стопама.

Трчи овамо трчи тамо, узбуђен,

не може да се заустави, скаче, врти се

док по белом снегу није написана

великим, веселим словима,

дуга реченица, која изражава

задовољство тела на овом свету.

Ох, ни сама то не бих боље рекла.

 

 

АНЂЕЛИ

 

Анђела можеш видети било када

и било где. Наравно да мораш

отворити очи за неки други ниво, али то није

толико тешко. Цела та ствар

шта је стварност шта није није

никада разрешена и вероватно

неће ни бити. Тако да се не мучим

да будем сасвим прецизна о било чему.

Имам доста ивица које се зову Можда

и скоро ништа што би назвали

Сигурно. За себе, али не

за друге. То су места

у која просто не можеш ући, не

сасвим, мислим, главе других људи.

Само толико ћу ти рећи.

Брига ме колико анђела може

да плеше на врху игле. Довољно је

знати да за неке људе

они постоје. И да плешу.

 

 

 

 

МЕРИ ОЛИВЕР (MARY OLIVER, 1935–2019) је америчка песникиња, добитница Пулицерове награде за збирку American Primitive (1984), и америчке Националне књижевне награде за збирку New and Selected Poems (1992). Богат стваралачки опус ове, подједнако обожаване и оспораване, америчке списатељице обухвата преко двадесет збирки поезије и неколико књига есеја и друге прозе. Рођена у држави Охајо, детињство описује као емотивно тешко и усамљено. По њеним речима, природа и поезија су јој спасиле живот. Прву збирку песама No Voyage and Other Poems објавила је 1963. Највећи део живота провела је у Провинстауну, у држави Масачусетс, са животном сапутницом, фотографкињом Моли Малоне Кук. Управо су пејзажи Нове Енглеске најприсутнији у поезији ове песникиње, у којој је природа стални мотив. По укорењености у сликама природе и преплитању духовног и конкретног поезија Оливерове надовезује се на традицију енглеских романтичара и америчких трансценденталиста. Критичари је нарочито пореде са Волтом Витменом, који стоји на прелазу између трансцедентализма и реализма, али и са лирским песникињама модернизма Едном Сент Винсент Милеј и Елизабет Бишоп. Слике природе, у којима се смењују панораме, крупни кадрови и детаљи, у поезији Мери Оливер постају огледало људског искуства и евоцирају мистични доживљај света у коме је све повезано. Посебну важност песникиња даје виталности у појавном, било да је у питању занос или болно искуство. Језик Мери Оливер је једноставан, прецизан и директан. Сведеношћу и непосредношћу, он отвара врата интуитивном доживљају стварности, откривајући занос искуства који лежи изван друштвених конструката и рационалног поимања света. Мишљења критичара о поезији Мери Оливер су подељена. Док је већина сматра великом америчком песникињом двадесетог века „особеног гласа и визије“ (Брус Бенет), чији стихови имају „квалитет блејковског откровења“ (Сузан Салтер Рејнолдс), поједини јој замерају на преједноставном изразу и конвенционалном језику. Парадоксално, њени најоштрији критичари не полазе од њене поезије, него од начина на који је та поезија прихваћена, односно замерају јој популарност. Али поетика Мери Оливер заснива се на интимном доживљају света, те по речима критичара Ричарда Тилингхаста, њена поезија „лебди изнад школа и контроверзи у савременој америчкој поезији.“

Поред бројних књижевних награда, Мери Оливер је добила и почасне докторате универзитета Дартмут, Тафт и Маркет. Умрла је у јануару 2019. године.

У овај избор укључене су песме из збирки Dream Work (1986), Wild Geese (2004), Swan (2010) и Blue Horses (2014).

                                                                       

 

Избор, превод са енглеског и белешка

Сунчица Гетер и Драган Тодоровић