Иван Антић
ДИСАТИ СЕ МОЖЕ

 

МОЈ БРАТ ALFA MALE

 

Свим синовима Џордана Питерсона

 

            Посматрам га, наместило се: блаженство неутралног посматрача. Свега трен касније уочава ме – и престаје да „хода улицом”; сад ми „иде у сусрет” – покушавам да разазнам логику његових кретњи и не допада ми се шта видим. Хтела сам да га гледам као да ми није брат, гледати га очима лишеним сестринства. Ближњи су магле што колају око нас (јасноћа лика – наша спонтана самодресура). Схватам: од свих које познајем, његов унутрашњи живот ми понајвише измиче. Потом смо ушли у радњу, и док је испробавао једну окер кошуљу, цело држање му је, одједном, одражавало неутаживу жеђ за ауторитативношћу, за неприкосновеношћу његовог мишљења. Руку на срце, изгледао је само круто. Тело које би сопственом укоченошћу да сачини трон одакле се може изрицати неопозиво. Ипак, одаје га трунчица увредљивости. Кад нешто приметиш. Да му кошуља не стоји добро, на пример. Тад нешто кане. Ту је на маму. Међутим, већ трен касније, недвосмислено лицемерним осмејком – широкогрудо делећи лекцију да, шта год приватно мислили, такт се ипак мора задржати – прелази преко свега и наставља, као да није ни дошло до „неслагања у мишљењу”. У томе већ није налик на маму (која дуго у себи складишти отрове, све док је до краја не сатру, сав елан да се спаруша). Ужасно ме нервирају те његове кошуље, једва сам чекала да изађемо из продавнице. Служе само да се натакну на његова рамена. Све остало није важно. (Бар да су нека рамена.) Онда се ваљда осећа упакованим. Онда је сигуран у себе. Као да ће кубни милиметар празног простора у наборима за нијансу веће кошуље сравнити његову личност са земљом. Тек у том тренутку схватам да он, откад живи сам, искључиво раменима бира блузе, и кошуље, и јакне, пре свега капуте, и сакое (због чега не могу да га поднесем на породичним окупљањима), сву ту одећу он, у ствари, не облачи, него навлачи на рамена. Као да одевни предмет није ништа друго до пука футрола за рамена. А кад су рамена у кошуљи попут прстију у рукавици – влада ситуацијом. Онда се креће кроз простор попут фаланге. Гази као хамер.

            Брат убрзо доноси одлуку да пазари окер крпетину на растезање. Касирки се обраћа гласом који чини да устукнем. Одлазимо на кафу. Седа преко пута мене и заузима необичну позу. Није пријатно кад ти рођени брат личи на орангутана.

            Ни пет минута није прошло, није издржао: каже да је управо прочитао књигу која му је променила живот.

 

 

 

ЗАГУСТИЛО

 

 

            Загустило, било па прошло. Баш чудно, мислимо – ми, део човечанства који се пробија кроз то. Кад мине, готово цвокот неверице нас хвата. Прво: нешто стисне, ни сами не знамо шта. Неминовно је, нашим мислима фијучу разне претпоставке. Ако схватимо шта је истог трена престаће, као.

            Вражје легало посве сигурно зврји празно кад je потреба за олакшањем другоразредна.

            После, чуђењу никад краја.

            Како је то уопште могло да прође? Та ствар, то стање. Деловало је као да је дошло да никуд и никад не оде.

            Тако увек изгледа. Стање у које нико не би пожелео да доспе, а одједном: тамо смо, ни макац.

            Дозивати друге не вреди. Зидови леда филтрирају све изузев искревељених лица.

            Онда прође. Мада не одједном. Тек занемарљива промена. Као мало лакше. Да нам се није учинило? Неприметан прелаз. Но, запахнути идућим таласом искуства, не можемо затајити себи: све је сасвим друкчије.

            Мала али знатна промена се осећа.

            Тек стегнутост рамена да је за нијансу блажа, други је то свет.

            Дисати се може.

 

            Ипак: и даље на опрезу. Обазиремо се преплашено, као да је опасност изван нас. Можда се космос уистину не да изградити од једног јединог шума, који чини да претрнемо, али извесно не настаје из лагодног лепршаја.

            А шта ако је посреди наизглед бенигни предах и ако нас већ у идућем хипу невидљива џиновска клешта стегну тако јако да прснемо као тело у безваздушном простору?

            Мада, ретко се догађа. Кад једном почне да попушта, не враћа се – међутим, док не видимо крај: грч.

            Заиста се десило. Испарења су још ту, али прошло је.

            Попут улегле траве, треба нам времена да се вратимо.

           

            Тренутак ослобађања тако је моћан да нам се чини да смо лакши но икад. Улеглост пак препознајемо са задршком, док чуђење не јењава.

            Шта бисмо да је то стање једно пет до десет пута јаче? Захваљујући овој претпоставци, схватамо како неком пада на памет да оконча себи живот. Самоубиство је прекид стања које се не може издржати. Услед тога, трећа трећина човечанства радије бира крај него немогуће.

            Чак и ако крај подразумева крај свега.

            Једноставно, не да се издржати. И ако нам неко из првог дела човечанства добаци да и даље не разуме, невешто слежемо раменима.

            Али ми се нећемо никад убити. Не стеже нас толико.

            Наше стењање има карактер пробне вожње. Каква иронија.

 

 

 

ДЕО КОЈИ НЕДОСТАЈЕ

 

 

            Њих двоје били су „средње срећан пар” док нису добили децу. Међутим, није заснивање породице откинуло срећу, већ свет који се отворио тиме. Да је ико могао да стоји предвече, у углу скврчен иза завесе и посматра, уочио би да се нешто обилно излива. Најмлађа сестра бебе слона изостаје на вечерњем сазиву (разнобојна породица од танушног дрвета броји шест чланова) – он се с готово потресним полетом завлачи под кауч. Затурио се угаони делић слагалице с делфином – она се с лудачком преданошћу, која је и иначе одликује, баца у потрагу. У тој мери су придавали важност епизоди поспремања играчака да је било очигледно да ће нешто кренути по злу. Наравно, свако се рвао с неким својим демоном нижег ранга. Распарене чарапе, одшкринути ормари и фиоке, макар два прста зјапа на рајсфершлусу ранца били су њено масло, он пак није умео ништа да приведе крају.

            Није да је изостао труд да њихови вољени потомци стекну добре навике. Радни задаци су подељени и сви се истог трена разлећу по стану, али у одлучујућем тренутку наступа прекид. Под изговором да је касно, износе вечеру за сто остављајући тако себи најслађи део. Тај усијани мар око играчака и раздражљива близина тепиха као да су их враћали у рано доба да доврше нешто – она је имала брата, он сестру – али повремено би све то задобијало драстичне размере. Једном је с кухињским ножем у једној и мешином усисивача у другој руци, унезвереног погледа, изашао на балкон. Ужарена одлучност с којом се латио посла без сумње је плашила недужна бића која су сценама покоља присуствовала заштићена дуплим стаклом балконских врата. А онда би се свирепи добри тата, титравог осмеха и несређеног сјаја у очима, вратио у сигурност дома држећи међу прстима од потпуног нестанка са света спасену лего коцкицу розе боје. Кроз адреналинску заглушеност пробила би се реченица: „Ти си најбољи тата на свету”, али би му промакла искрица резервисаности у раширеним дечјим зеницама, пресретнута погледом набубрелог поноса с кухињског прага. Она је знала колико га самопрегора стаје напор ове врсте, а помало ју је узбудила и рудиментарна представа моћи, која је хрупила у тапациран домаћи простор с појавом мушкарца с ножем у руци.

            У свакодневнијој форми жанра, дует кашичица у чинијама прекинуо би застрашујући урлик одушевљења:

            – Нашао сам О!

            Она би дотрчала ситним корацима из дечје собе, свечано носећи већ отворену теглицу за слова са магнетом. Он би с пијететом положио буцкасту жуту елипсу на шарено стратиште азбуке, након чега би она, с изненадним спокојем, као да држи урну у наручју, затворила теглицу. Као да хоће рећи: сад је све на свом месту, можемо мирне савести на починак.

            Деца би их гледала немо приводећи вечеру крају.

 

 

           

МУТНЕ СЛУТЊЕ ЈЕДНОЈАЈЧАНИХ БЛИЗАНАЦА

 

 

Траје последњих неколико десетина минута, а код тебе? Можда мало дуже. Последњих, рецимо, пола сата. Доживећемо нешто непријатно. Или се мења време, а нас двојица смо биљчице пренадражене будућношћу. Као и увек: све осећамо. Моја бленда је за нијансу мутнија. То је зато што касниш на свет двадесет секунди, не, ти си поранио, шта, сад ћемо поново?

            Ствар перспективе.

            Како год, мени је почело још док смо седели у ауту на раскрсници и ћутали. На црвеном светлу, да. И мени. Немам појма зашто баш ту, ни ја. Улица је била празна и јаркоцрвена боја семафора бридела је узрујано у ноћ.

Ти кажеш „бридела узрујано”, а ја: њено сфумато вибрирање, као каква зараза, чинило је да се сва светла у кадру излију из свог корита. Ипак бих играо на карту да су улична светла задобила неразговетне ореоле.

Ствар нијансе.

            Нема смисла да се препиремо, ко се препире. Али ипак, ако се удубим за поделак-два одлучније у себе, што се код мене годинама већ збива на готово инстинктивном нивоу (па добро, и код мене), могу да се присетим да ипак све то није тек тад кренуло.

            Мислиш, оног тренутка кад смо се зауставили на семафору. Да. Има већ неко време, пола сата – сат најмање, како се витлала та провизорна слутња, међутим, тек зауставивши се на црвеном светлу, „признао сам себи” њено мемљиво присуство. „Провизорна слутња, мемљиво присуство”, па могао си баш и обрнуто „провизорно присуство, мемљива слутња”.

            Бавиш се језиком пошто нећеш да признаш да ти прекогниција каска. Али није важно. Оно што сам хтео да кажем је да је било сасвим неодређено.

            Код мене обрнуто, одмах сам препознао (јер си ухватио сигнал касније, будало, када се већ оформила маса), а онда као да сам заборавио, па ме је после чудило шта је то што ми се сад јавља и одакле израња, а ако сам ја будала, и ти си будала, „and you know it”.

            Хоћеш да кажеш: као нека натурализација необичног. Ни најмање сумње није било у погледу тога да је слутња присутна, али чега се иза своје љуспице тиче, и шта јој је виновник, није се назирало ни издалека.

            Презирем таква стања, и ја. Те интуиције налик обојеним куглама, па не можеш да им завириш у срж. Премда препознајеш њихов веснички код.

            Онда боље да нас заобиђу, да нас не сналазе.

            Лакше бих живео без тога.

            Јер догнати се каквог сазнања њихов је једини смисао, не још више замутити видик.

            Зато сам – знам – хтео што пре да нађем паркинг – знам (зашто уопште причаш до краја?!) – да бих променио ситуацију.

            Да би начинио прекид. Зато сам брзо изашао из аута, зато сам и ја брзо изашао из аута.

            Батали.

            Батали ти.

            Приредити искушење слутњи – кушати јој жилавост – изненадити је.

            Можда чак раздражити је да се ода.

            Доскочити јој.

            Но, иако би се све то дало подвести под нелагоду, порив да јој утекнем није био одлучујућ. Ако га је у некој мери и било – стапао се с морбидном радозналошћу: шта ће се десити – хоће ли престати или не.

            Сад претерујеш.