Звонко Карановић
НАРУШЕНИ КАПАЦИТЕТ ЛЕТА

 

ЛАВЕЖ ПОСЛЕДЊИХ ПЕСНИКА

 

 

био је то дуг сан

сан који се понављао

сан из кога није било излаза

дуг, дуг сан

личио је на љубавну причу

која се понавља

из које нема излаза

 

исправио сам леђа и кренуо у шуму

коју није обилазило сунце

међу дрвеће

чије су испружене руке дозивале

оне који нису марили за путоказе

 

иза себе чуо сам

кораке последњих песника

лавеж последњих песника

иза себе оставио сам

једва чујно треперење

танких сребрних листића у ваздуху

 

дрворед борова корачао је

високо подижући ноге

тама га је вукла

за чворновату, рашчупану косу

 

нешто је приањало уз груди

и пело се уз врат и лице

нешто ме је водило

брзо, брзо, кроз мрак

 

далеко напред

чекали су златни градови

гиздави, поносни холограми

проричући да је љубав бескрајна

 

нешто је приањало уз груди

пело се уз ребра

и стезало грло

нешто је пузало у мраку

прилазило, прилазило

 

спустио сам се на нижи ниво

у свет где је моја

измишљена страна постала стварна

тамо где је хор владиних

службеника певао:

Точкови прогреса се окрећу,

али пси не показују бригу

 

одавно се завршило време

проведено на улицама

и сви су се понашали

као да то није ништа страшно

 

могао сам бити неко други

али нешто је приањало уз груди

прилазило, прилазило

и стезало за врат

 

у даљини,

блештава трака светлости

пробијала је ноћ

булевар са својим лебдећим светиљкама

ломио је пучину мрака

 

био је то дуг сан

из кога није било излаза

личио је на љубавну причу

која се понавља

из које нема излаза

излаза

 

 

ВЕНЕРА БР. 17

 

њено лице

привлачно попут

тинејџерке изгубљене у шуми

обасјавало је

прекоокеански кревет

у стакленику поподневне спарине

 

њене широко отворене усне

у облику великог црвеног

слова О

мењале су облик

шириле се, скупљале

 

крв је шиштала

реметећи акустику простора

ударала у чеону и грудну кост

размењивала заробљенике

за тело тражила тело

 

месец је прислањао

лице уз образ ноћи

трамвајске шине, тротоари

затворене трафике

мировали су испод

уличних светиљки дугачких вратова

 

све је стајало

обнављало се само од себе

у салону с фотељама од црног латекса

црвене усне наставиле су да се крећу

кроз ватру и ништа

 

бела

боја скромности

наметала се као једина могућност

једини одговор шуми

која ју је заробила

 

 

 

ТОЛИКО ТОГА ШТО ЈЕ МОГУЋЕ УПРОПАСТИТИ

 

Толико тога у овој суботи.

Дан пун колебљивих мисли

о кретању.

Згуснута празнина.

Казна за којом следи извињење.

 

Кроз отворени прозор

дим излази у ноћ.

Оно што остаје након

завршног избељивања сећања

су мукотрпни дани на мору.

 

Краткотрајне олује нежније од

усамљеног планинског врха.

Звекет арматуре радости.

Тешке, себичне,

самосажаљиве.

 

Животиње извијају главе ка киши.

Сенке добијају физиономију.

Још једна субота

испрскана пестицидима.

Толико тога што је могуће упропастити.

 

Ноћ се вуче булеваром.

У клаустрофобичном простору кухиње

сенка Мика Џегера

покушава да скине перје

са својих рамена.

 

Сутра, кад минути стигну на одредиште

и киша проспе сребрне капи

на уморне главе јелена

ништа неће бити другачије.

 

Нечије руке плешу у ваздуху.

Нечије руке, не моје.

 

 

 

НАРУШЕНИ КАПАЦИТЕТ ЛЕТА

 

Поглед на младалачке дане

испуњене безразложним оптимизмом

лет кошаркашке лопте која цепа мрежицу

плоче наређане у витрини

захтева ново расипање пепела

времена када нисам постао

ни јачи, ни одлучнији.

Превише опраштања прибавило ми је

превише самоподсмеха.

 

У време полицијског часа

без спремљених цитата

без ламента

над изневереним очекивањима

постао сам реуматични акробата

у изнајмљеној соби

у тренутку када

нарушени капацитет плућа

постаје мој једини адут

за брзо нестајање.

 

Измрцварен лисицама изолације

посивео од петнаесточасовног

буљења у монитор

стајао сам на прозору

и гледао свет

који је такође стајао

одбројавао сате, минуте

бележио бројеве, црну статистику.

 

Размишљао сам о годинама

када је језик био вирус

а не о садашњости

када је вирус постао језик

анестезиране стварности

о часу када је

у неочекивано изведеној петљи

лупингу времена

прошлост постала романтична дистопија.

 

И узалуд су била питања

шта ветар чини срећним

зашто снови измишљају људе

које не познајемо

зашто у кабуки позоришту

младићи играју улоге девојака.

То је била поезија

неког другог доба

 

Са сигурношћу месечара

поезија је корачала по стану

и вукла ме за рукав

говорила да не гледам

на опустеле улице

него у небо где је сунце

стрпљиво изводило

своју једну те исту представу

рађања и умирања

и птице знале све одговоре

а да их нико ничему није учио.

 

 

НЕЗАВРШЕНИ ЖИВОТ

 

откуд тај страх

поводац за шест хаскија

који би радије спавали

него вукли два мртва трупла

 

откуд то двоумљење

око пите с вишњама

или стоног календара

подсетника за ново заљубљивање

 

две године

изравнају све крошње стрпљења

коров постане доказ нормалности

 

 

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ ЈЕСЕНИ

 

вода боје рђе сливала ми се

низ двогодишњу браду

глаголи су путовали

кроз љубичасту слуз језика

 

у осветљеним излозима локала

уморне неонске биљке

окретале су главе од мене

лишће се вукло тротоарима

хидранти су мировали

с рукама на потиљку

 

поноћ

улични театар затворен

време је за кућни кабаре

за јапанске шпагете посољене

златном прашином несанице

 

последњи дани јесени

премало је светла

празнина се размиче

под сечивом дланова

 

 

 

 

 

 

ИМАЛА САМ ПЛАНОВЕ

КАКО ДА ПРЕБРОДИМ НОЋ

 

 

сањала сам те, био си млад

твоја кожа била је затегнута и глатка

био си нервозан и љут (не на мене)

али, јебига, био си леп

 

били су то дани

када сам се облачила само за тебе

играла само за тебе

дани када је моја

измишљена страна постала стварна

 

једном сам те видела

како доручкујеш у свиленом кимону

и то је био посебан тренутак

желела сам да ме приметиш

ниси ме приметио

 

сањала сам те, био си млад

твоја кожа била је затегнута и глатка

заједно смо прошли кроз празнину

у којој постоје правила (имала је боју злата)

рекао си, увек побеђује

искреност

или неку сличну детињарију

 

некада су ме привлачили

дечаци с паперјастим брадама

усамљеност лепих људи

а сада, сада сам поново

на месту одакле сам кренула

и чекам, и гледам

 

имала сам планове

како да пребродим ноћ,

мале, сасвим остварљиве планове

како да заспим и сањам те

имала планове за нас, планове

скромне, који стају у сан

 

записивала сам:

последња елита

привремени Ромео

резервна мајка

желела да моја поезија буде

моја рука, моја кожа

моја шиваћа машина

 

сањала сам те

сањала да уз нас није остао нико

тек једно осушено кржљаво дрво

и наше године, наше заједничке године

али то ти нисам рекла

 

одувек сам била жена једног мушкарца

то ме није сачувало несрећних љубави

дечаци, младићи, старци плесали су ми

по раменима

а ја?

 

играла сам само за тебе,

играла пред зидом, пред тобом

ниси ме приметио

био си млад и леп са три стиха на уснама,

у потрази за слободом, како си говорио

или неким сличним незрелим изговором

 

свукла сам се и легла гола на траву

сунце на мојим грудима и бутинама

Модиљани би ме желео

а ти?