Зарија Д. Вукићевић
КРАЉЕВСКИ ПОКЛОН

 

Kраљица Марија А. Карађорђевић и вајарка Ива Деспић из Сарајева

 

           

По жељи господина Милана Антића, министра Двора, примио сам госпођу Иву Деспић, вајарку из Сарајева.

            Било је хладно пролеће, и кад је госпођа Ива Деспић ушла у моју канцеларију, у једној лакој браун бунди, са истом таквом малом шубаром на глави, први утисак је одавао једну нежну крхку младу жену (од) тридесет и нешто година.

            – Изволите сести, госпођо. Господин министар је веома заузет, па је мени пружено задовољство да чујем којим добром долазите у Краљеву канцеларију.

            Госпођа Деспић се љупко насмеши, седе у фотељу, па поче да прича:

            – Ја сам, господине, још пре десетак година израдила бисту краља Александра. Eво неколико фотографија. Краљ је био врло задовољан мојим радом. Данас, после његове трагичне смрти, желела бих да бол и тугу краљице Марије изразим у белом мермеру, под белом мермерном формом. Наравно, ако краљица на то пристане. И то је све, господине секретару. Ја сам одсела у хотелу „Српска круна“.

            Госпођи Деспић сам захвалио и после мало дужег разговора љубазно је испратио.

*

            Кад сам реферисао господину министру, одмах сам осетио да није био много импресиониран ни фотографијама, ни молбом госпође Деспић за аудијенцију код краљице, а најмање белом мермерном бистом под белом мермерном формом…

            – Ставите госпођу на листу за аудијенцију код краљице, па ћемо видети…

            Колико је само величао покојног краља док је био жив… – размишљао сам, излазећи из министровог кабинета, о неумитној пролазности сваке славе и моћи.

            Више од две недеље чекала је госпођа Деспић у своме хотелу и вероватно сетно размишљала и о недостижним дворским висинама и о недостижним уметничким висинама…

            Неколико пута је свраћала до мене да чује има ли каквог одговора од краљице.

            – Видећемо, видећемо – био је увек министров одговор мени, а мој госпођи Деспић.

            – Стрпите се још који дан, госпођо Деспић. Господин министар је био страшно заузет ових дана, али ми је обећао да Вас неће заборавити чим буде ишао на реферисање крaљици.

*

            Три-четири дана доцније министар ме је хитно позвао. Био је нешто нервозан и нерасположен.

            – Је ли отишла госпођа Деспић? – упитао ме је мало љутитим гласом.

            – Не знам, господине министре, али верујем да јесте. Проверићу, па ћу Вас одмах обавестити.

            Знао сам да није отпутовала. Сркнуо сам још два гутљаја кафе, па се вратио у министров кабинет.

            – Госпођа Деспић није још отпутовала.

            Министрово лице се мало разведри.

            – Одмах пошаљите дворска кола да госпођу Деспић одведу краљици на Дедиње.

            – Молим, господине министре.

            За двадесетак минута госпођа Деспић је била код краљице Марије у Двору на Дедињу.

*

            Сутрадан ми је телефонирала госпођа Деспић.

            – Драги мој господине Вукићевићу, краљица ме је изванредно топло примила. Она се и сама бави вајарским радом, па жели да јој помогнем у том послу и да дуже останем код ње…

            – Врло се радујем, госпођо Деспић, што сте код наше краљице наишли на тако топао пријем. То ће Ваш посао умногоме олакшати. Са своје стране ја Вам желим много, много успеха.

            – Молим Вас, господине Вукићевићу, да љубазно захвалите господину министру Двора на изванредној препоруци…

            – Врло радо, госпођо Деспић. Биће задовољан кад то чује…

            Међутим, ја му ниједну реч нисам споменуо о томе. Ни тада, ни икад доцније…

*

            Бисту краљичину сам видео на Бледу, где су се и краљица и госпођа Деспић привремено склониле да у миру и самоћи изврше тај велики посао.

            Пред краљичином бистом стајао сам дуго, посматрао је са свих страна и био дубоко импресиониран. Цела биста била је израђена од чистог, сјајно-белог мермера, тајанствено обавијена болом, танком и прозирном мермерном формом и осенченим сјајним преливима који су речито изражавали дубоки бол једне несрећне жене. На лицу те жене јасно се оцртава изненада трагично пресечен пут, срушен у провалију туге, бола и очајања. То лице је истовремено било фантастично смирено у једној неспресушној тузи, у безнађу свога живота са једном бескрајном скрушеношћу пред трагичном судбином, својом и своје деце.

            Неколико пута сам одлазио да дуго посматрам ту бисту, да се растужим над незаслуженом трагедијом једне жене и краљице, а истовремено да се дивим лепоти једног изванредног уметничког дела…

            Гледајући ту бисту у свим њеним недокучивим нијансама, често сам самог себе питао да није краљица у тим трагичним данима била не само инспирација за једно велико уметничко дело, већ и сарадник и у неку руку духовити творац саме себе у делу вајарке Иве Деспић?!

            По повратку с Бледа у Београд Ива Деспић је постала и пријатељ моје породице. Често је свраћала да нас види, да са нама попије кафу и поразговара, а неколико пута је била и наш гост на ручку. Задовољно нам је причала како су и принцеза Олга и кнез намесник Павле били одушевљени њеном бистом краљице Марије у белом мермеру, и како сад ради и њихову породицу. То признање принца Павла који је фанатично обожавао сликарство и друге уметности изузетно је годило вајарки Иви Деспић. Није ту било дипломатске конвенционалности, већ отвореног уметничког погледа лице у лице и живе речи које су звучале истинито.

            Доста је времена утрошила Ива Деспић и у двору принца Павла, у Белом двору, и већ је почела да осећа носталгију за својим домом и својом породицом у Сарајеву. Била је презадовољна својим пријемом и успехом на Двору Крађорђевића и срећна што ће за собом оставити још нека своја уметничка дела дуготрајнија од многих живота…

            Већ је почела да осећа сету растанка и лепоту свега проживљеног у Београду. Блистала је та сета у њеним очима и у већ замореној уметничкој руци. Одмор јој је заиста био потребан, преко потребан. Дан растанка се све више приближавао…

*

            Тог лепог јунског дана, око пола пет поподне, гласно одјекну звонце у предсобљу мога стана, у Кондиној улици бр. 9/I. Пожурио сам да отворим врата, и пред собом угледао госпођу Иву Деспић, вајарку, а иза ње једног ливрејисаног дворског момка који је у једном чаршаву носио некакав замотуљак.

            Био сам прилично изненађен тим призором, а још више зачуђен што о свему томе појма нисам имао. Кад смо остали сами, госпођа Ива Деспић ми је изјавила с оним њеним љупким осмехом:

            – Драги мој Вукићевићу, желим и Вашу бисту да израдим пре него што одем кући…

            – Шта Вам пада на памет, драга госпођо Ива?! Одмах Вам морам рећи да ја не дозвољавам да сам члан краљевске породице, а још мање да моја биста треба да остане захвалном потомству! Откуд Вам та идеја, госпођо Ива?!

            – Није то моја идеја већ Ваша, Вукићевићу.

            – Како моја?!

            – Ви сте ме преко пуковника, шефа Краљичине канцеларије, довели у везу са краљицом. Поред министра Двора ко зна колико бих још морала да чекам и да ли бих и дочекала?!

            – Ко Вам је то рекао, госпођо Ива?

            Сама краљица! И замолила да Вам о том не говорим док не пођем кући. Да не бисте ни Ви ни шеф Канцеларије имали какве неријатности…

            Био сам изненађен и збуњен!

            – Драга Ива, зар за такву ситну услугу да ми се сада тако краљевски одужујете?! Зар се нисте стварно заморили дугим радом у Краљевском дому?! Идите својима, одморите се, па ћемо другом приликом испунити Вашу жељу. Врло радо.

            – Не могу, драги мој Вукићевићу, да одем док и овај посао не завршим! Ви и не сањате колико сам богато награђена. Вама имам највише за то да захвалим. Идемо у Вашу собу да одмах кренемо с послом. Помозите ми да ову материју пренесемо….

*

            У мојој соби са улице, крај великог прозора пуног светлости, ставили смо сав материјал на диван очев писаћи сто и ја сам поред њега сео.

            Седам дана, скоро свако после подне, позирао сам госпођи Деспић и гледао, загонетно и необјашњиво, како из њених нежних руку од једне обичне беозобличне смесе израста нешто као лопта, па полако прераста у некакав облик чије ме контуре подсећају на моју главу са мало издуженом брадом. И онда трећег или четвртог дана већ сам назрео црте свога лица, удубљење очију под крупним веђама, наборане образе, нос са мало уздигнутим врхом, а испод њега моје изразито пуне, путене усне са извијеном нормалном брадом. Био сам то ја…

            Шта све ја нисам проналазио тих дана на тој мојој гипсаној глави! Некакву сету испуњену мисаоношћу, хумористичан израз који се прелива у сатиру и некакав став или атомсферу из кога или из које је извирала некаква филозофија неуништиве усамљености у небеским висинама. И још увек у тој бисти ја проналазим себе непознатог, отуђеног, усамљеног, чудног…

*

            Кад је посао био завршен, госпођа Ива је однела моју главу и излила у бронзи у једној београдској ливници. Моја лака гипсана глава претворила се у тешко мермерно постоље изванредне боје. Требало је доста снаге да се подигне, а још више снаге да се понесе и пренесе.

            Било ми је врло пријатно кад је краљица изразила жељу да види моју готову бисту.

            – Успело је – рекла је краљица пошто је добро простудирала моју бронзану главу. Била је и она задовољна…

*

            Пред одлазак госпође Иве замолио сам је мало неспретно да прими било какву награду с моје стране.

            – Ни помена… Још увек сам ја Ваш дужник…

            – Какав црни дужник поред оваквог краљевског поклона! – бранио сам се.

            Ипак сам успео да илегално измирим рачун у ливници у износу од осам хиљада динара и за мало мермерно постоље две хиљаде динара. Ето, толико је у то време коштала моја бронзана глава!

*

            Кад се воз изгубио у ноћи и кад сам се помало тужан вратио кући, бронзана биста ме је весело поздравила:

– Не буди тужан… Ива и ја смо ту, стално ту заједно, као добри пријатељи и кад вас двоје не буде више… Живећемо заједно у неком музеју…

 

  1. јула 1976.

Опатија

 

 

 

 

ЗАРИЈА Д. ВУКИЋЕВИЋ (1899, Ваљево – 1978, Опатија) је важна личност културног живота Крагујевца између два светска рата. Као дечак, са српском војском је прешао Албанију, а потом послат на школовање у Француску и Енглеску. По повратку са студија неколико година радио је као банковни чиновник у Београду, а потом се вратио у Крагујевац. О томе је писао у својим мемоарским белешкама:

„… Тако сам се 1924. године нашао у свом родитељском дому као суплент Мушке гимназије у Крагујевцу да колико-толико ублажим патње најрођенијих из времена аустријске окупације, са Солунског фронта и заточеништва. Готово пуних десет година испратио сам десет матурантских генерација из Прве мушке гимназије у Крагујевцу, у приличном броју левичарски настројених, а за то време без икакве политичке идеологије или политичке опредељености одржао сам доста предавања, прво у Женеви на конгресу Савеза међународних студената за Лигу народа, на Народном универзитету у Крагујевцу и Коларчевом универзитету у Београду, у Паризу у Студентском удружењу Југословена и у Лиги југословенско-бугарској. Као „социјални радник“ основао сам са осталим школским друговима Академско позориште у Крагујевцу приликом прославе Нушићевог јубилеја у јесен 1924. године, и годинама био његов директор и режисер. Био сам и потпредседник Клуба Les Anis de la France, председник Фудбалског клуба „Шумадија“, председник Удружења пријатеља Велике Британије и Америке, управник Народне библиотеке у Крагујевцу, сарадник листа Глас Шумадије, оснивач и уредник листа Јавно мњење и члан многих културних друштава и удружења.

            Као књижевни радник почео сам да сарађујем причама у Политици од 1928. године, и у другим листовима и књижевним часописима. Ту спадају и књижевни прикази. А 1932. године изашла је из штампе моја прва збирка приповедака коју је критика врло повољно ценила.“

            Године 1933. Зарија прелази у Министарство иностраних послова, одакле је именован за секретара Канцеларије Његовог величанства краља Александра П. Карађорђевића, чијом је вољом одређен и за гувернера и васпитача младог престолонаследника Петра на школовању у Лондону. Убиством краља до остварења овог плана није дошло, али је Вукићевић, касније, након државног удара 27. марта 1941, био именован за начелника Канцеларије Његовог величанства краља Петра II А. Крађорђевића. То је трајало десетак дана. О једном и другом постављењу Вукићевић је оставио интересантна сећања у рукописима који се чувају у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу, у склопу његовог легата.

 

Крајем 2019. године, породична пријатељица Вукићевића, Невенка Лазић, из Опатије доноси у крагујевачку библиотеку преосталу рукописну оставштину, личне предмете Зарије Вукићевића и скулптуру. Било је лако препознати Зарију, али су иницијали (ID) на њој мало шта откривали. Све док у Заријиним рукописима нисмо пронашли ово сећање које нам је открило име ауторке – Ива Деспић, као и низ детаља око настанка скулптуре.

 

Да ништа није случајно потврђује околност да је током лета прошле године у Умјетничкој галерији Босне и Херцеговине била отворена изложба скулптура Иве Деспић Симоновић под називом „(Не)спутана“. Текст каталога (http://ugbih.ba/2019/07/15/nesputana-iva-despic-simonovic-2/), потписује Маја Абдомеровић. Из њега сазнајемо нешто више о вајарки, њеном животу, делима, као и изложбама на којима је излагала.

Она наводи:

„Ива Деспић Симоновић рођена је у Храстовици код Петриње 1891. године. По завршетку основне школе и ниже гимназије, Ива, која је одувијек показивала склоност ка умјетничком изражавању, уписује Женски течај за умјетничке радње на Обртној школи у Загребу, а када је Течај затворен 1908. године, уписује се у Вишу школу за умјетност. Одлучила се за смјер кипарства, што је у то вријеме неуобичајено за жене. Професори су јој били Роберт Франгеш Михановић и Рудолф Валдец. Изузетно талентована и вриједна, одмах је привукла пажњу професора и јавности. Прву изложбу, заједно са школским колегом Љубом Бабићем, имала је 1910. године у Умјетничком салону. Овом изложбом скренула је на себе пажњу критике која ју је дочекала изузетно похвално, истичући њену способност, даровитост и самосталност у изведби, посебно дјечијих портрета.

Школовање наставља у Минхену и Паризу, гдје се усавршава у изради плакета и медаљона, у чему ће, уз већ споменуте портрете дјеце, у годинама које слиједе досећи врхунце у изведби и постати позната и ненадмашна у историји југословенске скултптуре.

Ова млада кипарица успјешно је излагала на Хрватским прољетним салонима (1911-1917), а 1916. године имала је веома запажену изложбу са Зденком Пеxидр Сиегер под називом „Интимна изложба“. Након удаје за Ацу Деспића 1920. године, долази у Сарајево, гдје остаје да живи све до смрти 1961. године.

Своју прву и једину самосталну изложбу имала је у Официрском дому у Београду, у новембру 1927. године.

„Спутана“ је назив једне од најпознатијих скулптура Иве Деспић. Иако не знамо тачну годину настанка, зна се да је ова скулптура први пут излагана на изложби 1948. године. „Спутана“ се у инвентару Умјетничке галерије БиХ води и као „Аутопортрет“, а критичари је тако и наводе, алудирајући на умјетничин осјећај спутаности породицом и средином. Називом изложбе, (НЕ)СПУТАНА, жељела сам истаћи став који сам стекла ишчитавајући доступну грађу о животу и дјелу ове умјетнице – живот којим је живјела Ива Деспић био је управо живот којим је Ива Деспић жељела живјети, неспутана ни од кога. Напротив. Чини се да је остварила све што је хтјела, управо онако како је хтјела и колико је хтјела. У вријеме када су се жене тек почеле борити за права и равноправност, Ива Деспић је високо школована, цијењена и призната умјетница. Путовала је, излагала, радила портрете по наруџби, живјела и радила на Двору и била такорећи „дворска умјетница“. Учествовала је у женским покретима, али никада гласно, већ тихо и скромно, каква је била и сама. И уз све то је била мајка посвећена својој дјеци.“

           

Скулптура Зарије Д. Вукићевића чува се у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу, у склопу његове оставштине.

 

Приређивач и аутор белешке

Мирко Демић