Даница М. Савић
ДРУГО ЦВЕТАЊЕ
ПРЕ ПУТА
Слажеш хаљине
Прекобројних летњих дана
Навлачиш завесе
Остављајући траку сунца
Као огледало
Изломљеној сенци
У малу кутију за драгоцености
Одлажеш
Хербаријум мириса
Кренућеш на пут
Кад друго цветање
Угаси пожар сунца
Уместо плаве газићеш црну траву
Сањајући нарцисе
Увек ћеш у овај град стизати. Да
некуд другде одеш – не надај се –
нема за тебе брода, нема пута.
Ништа више
Не зависи од тебе
Шафранова зора
Дозрева
И живима
И мртвима
Припадаш
Док понављаш
Један те исти живот
Човечанства
Из дана у дан
ПУТНИК
Зри поподне у престоници
Прилазе ти деца искусни просјаци док
У шаци стежеш кусур од аутобуске карте
Не делим милостињу
Не желим неосвештане календаре
Са аутобуске станице
Не купујем парфеме из Грчке
Само путујем
Само путујем
У међупросторима порицања
У међувремену михољског лета
Ишчашеног из стварности
Парају се капилари ткива – царевог новог одела
Изнутра уједаш себе
Нарасташ као Eta Carinae
Понећеш свуд, пошла ма куд,
Само срце своје горко
Преспавати међупросторе
Преспавати међувреме
Михољског лета
Само путујем
Само путујем
ТУГА
У окрајцима дана
Остављам сва дневна зла
Понављам као ноћобдија
Све нам допушта туга
Љубав је тек бледа сенка
Из сујете љубавника
Срасла за стопала
У окрајцима дана
Као свлак скидам
Уморно и прашњаво
Срасло са капиларима
И мислима
Царево ново одело
Шапућем
над болом има власт
још само тело голо
У окрајцима михољског лета
У невреме међувремена
Чекам у празном простору
Међупростору порицања
ДРУГО ЦВЕТАЊЕ
Љубав је тек бледа сенка
Под овим сунцем у невреме
Погледом луташ по покиданој
Паучини облака
Не би ли угледао
Бога
Са којим чатиш
У нескончаном дијалогу
О својој срећи
Када си пре неколико година
Пронашао разлог да живиш
Сада већ избледели разлог
Крпиш и прекрајаш
У сујети преживелог самоубице
Љубав је тек бледа сенка
Која бежи од твога корака
Кад друго цветање најави
Невреме
Злокобном метафором
Михољског лета
ПАХУЉЕ
Преко пута Кинескиња
Чисти терасу
Док пада снег
Горак укус дувана
Топи се на језику
Мрзим тугу
Тугу не можеш описати
Као напукли презрели нар
Још један дан
Још само један дан
Бројим до сунца
Као Персефона
Жива и мртва
Слободна и отета
Протерујем себе из себе
Дан се сужава
Као соба покретних зидова
Сенке гутају мрак
Бројим зрна напрслог нара
Шта ако нéма
Издахнем у ово бело предвечерје
Кинескиња преко пута
улази у топли стан
У мени се леде пахуље