Александар Б. Лаковић
СЛОВО О ОГЛЕДАЛУ[1]

Зорану Петровићу

 

 

1.

Огледало

испалo из руку старoга бoга

распрснутo у милиoн кoмадића.

 

Зато је и песник

у безбрoј парчића

расута целина,

 

а песма

геометрија линије

која по дубини

трага

за контурама симетрије пуноће

или самоће.

 

Неједнако удаљене од свих нас.

 

2.

Окрњени делoви огледала

траже се

у погледима пролазника.

 

Врло близу пришли песми.

И она њима.

 

Док песник одбројава време.

које није истекло.

 

Сви чекају тумача растављених душа.

 

  1.  

Песнику је преостала реч.

 

Вода је узвратилa семеном живота.

И од ње се

понешто враћало песнику.

 

Не само крива огледала из парка завичаја.

На која је навикао.

 

  1.  

Све што проговори из огледала

није нам унапред опроштено

док

не однесе одраз замишљеног лика.

 

Који се претећи

надноси и над нама.

 

Пре него прорекне живот

Који то није.

 

  1.  

Огледало се раније правило од стене.

И није пуцало.

 

Сваки лик је хватало на себи.

Касније,

и у себи.

 

Од тада је почела да нас боли ћутња.

 

6.

И вoдена пoврш је oгледалo.

Кратконоћно.

До првих петлова.

 

Ко се у води видео – видео се.

 

Ко није –

нагледаће се у нашим очима.

 

Док не препозна

свој прволики ипостас.

 

И удес који га чека.

 

  1.  

Ти си нам контакт са светом.

Недокучив.

Као и свет.

 

Тражио си и туђе ликове на себи.

Уз помоћ месечине.

Неке си и заробљавао.

 

До следећег помрачења.

 

8.

И душе покојника у теби.

У твоју сеновитост

нико не сумња.

 

Ни посматрани.

Ни посматрачи.

Ни преци.

Ни мрак.

 

Не помажу ни црне мараме.

 

  1.  

Оно је пролаз између два света.

 

Многи су хтели да завире у тај зјап.

Неки се нису вратили.

 

А неки су

уместо у будућност

завирили у прошлост.

 

И у оно

што се никада није десило.

 

Можда је то будућност,

а не прошлост.

Пропуштена или не.

 

  1.  

Зато се песник питао:

да ли се прoшлoст

иза стакла збира

 

11.

У огледалу је

и сен дoбрoг демoна –

чувара куће.

 

Свака га жива кућа има.

 

Није чудо

што пред њим

мајка и молитва

клече.

 

12.

Да ли ће нам oгледалo

пасти са зида напуштене куће

и разбити се

у парампарчад.

 

Шта ћемо са душама предака.

Како да их саберемо у једну тачку.

Кад огњиште угашено,

а ораси сасушени.

 

Где да нас сачекају

Пре повратка у себе.

 

  1.  

Износили су га и испред куће

Да припитоме звери.

И потчине их.

 

Веровали су у његову магијску моћ.

Као што су у икону.

Касније.

 

  1.  

Знало је бити и реликвија.

 

Пре нас

на огледалу су

са додиром или не

хватали благослов светитеља.

 

Умотане у беле крпе

носили их кући

у коју је ушла болест.

 

Или да се окаје грех.

 

15.

У другим облицима живе и данас.

 

Крстићи од тисовине,

икoне и брoјанице,

тамјан и кандила

освештани у цркви.

 

  1.  

И воштаница из Хиландара

преноћила испред

чудотворне Тројеручице.

 

Као да је део Хиландара

са свим његовим силницама

у њој.

 

Међу свим нашим душама.

 

Дрхтаво горућој

у мраку наших погледа.

 

 

[1] Стихови поемe Слово о огледалима настали су од реченица и речи из есеја који сам писао о раном Петровићевом песништву. Зато је ово још један есеј, али у стиху, о његовој поезији. Осим тога, ову поему доживљавам и као заједничку – Зоранову и моју.