Јелена С. Перић
ПРЕДСТАВЕ КЊАЖЕСКО-СЕРБСКОГ ТЕАТРА У ЧАСТ КНЕЗА МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА

 

            Корени друштвеног живота налазе се у позоришној уметности више него и у једној другој, јер позориште изнад свега представља вид његовог испољавања. Друштво је од давнина, када год је имало потребу да своје постојање потврди или пак да изврши неки важан друштвени чин, прибегавало театрализацији. Ако бисмо се само насумично вратили у прошлост, наишли бисмо на многобројне примере свечаних улазака краљева у средњовековне градове, војне параде, крунисања владара, свечане поворке, или пак погребе које непосредно везују друштвени живот за сценску уметност. У драмске чинове такође можемо убројати и неке друге елементе друштвеног живота, попут политичких митинга, црквених служби или пак породичних свечаности. Позориште с разлогом тумачимо као инструмент јавне сфере где подразумевамо комуникацију грађанства и власти, али и обратно, власти и грађанства. Из тих разлога уобличена је у прошлости посебна репрезентативна култура чији је основни циљ био пропагирање ауторитета владајуће монархије и династије. Све до осамнаестог века ова репрезентативна култура била је затворена (у оквирима дворских комплекса), да би потом изашла у јавну сферу с циљем да директно утиче на обликовање јавног мњења и културне сцене свога доба.

            Захваљујући подацима које смо нашли у књизи Петра Марјановића, Мала историја српског  позоришта XIIIXXI века, сазнајемо да је Књажеско-сербски театар радио свега 18 месеци, и то од 2/15. фебруара 1835. године (вероватно на дан отварања Сретењске скупштине), па најдаље до октобра 1836. године,[1] јер је исте године, септембра месеца Јоаким Вујић пензионисан. Овај први српски театар био је основан уз моралну и материјалну помоћ кнеза Милоша Обреновића. У њему су се, када је кнез Милош боравио у тадашњој српској престоници Крагујевцу, одржавале представе. С обзиром на то да је главни покровитељ позоришта био српски кнез, и ово позориште је, као и многа друга дворска  европска позоришта тога времена, било у суштини лично кнежево. Сама намена овог театра била је да увесељава и забавља кнеза и кнежевску породицу, као и његове госте и сараднике током многобројних свечаности и славља. Ипак, Књажеско-сербски театар имао је и друштвену функцију која се огледала у афирмацији младе српске кнежевине. Оно што није ишло у прилог дуговечности овог театра биле су изузетно неповољне друштвено-политичке околности у Србији тога доба. Наиме, увидом у историјске чињенице, упућени смо да је 1835. године избила Милетина буна као директна последица кнежеве самовоље, а убрзо потом донет је и Сретењски устав који је Државним саветом знатно ограничио Милошеву власт. Исте године, марта месеца, кнез Милош је одбацио тај Устав, и све до 1838. године кнез је био обузет решавањем уставног питања. Из тих разлога је и кнежево интересовање за Театар, чији је био главни заштитник, знатно опало. Под утицајем друштвених збивања у тадашњој Србији, представе Јоакима Вујића у Књажеско-сербском театру биле су потиснуте у заборав. Током пет година од како је престао да ради Књажеско-сербски театар, у Србији су се издешавале значајне политичке промене. Те промене су у великој мери ометале не само културну делатност већ и саму позоришну иницијативу. Након неколико бурних и неизвесних година дошло је до коначног увођења и признавања Устава из 1838. године. Кнез Милош Обреновић је изгубио борбу са уставобранитељима, и 1839. године је био принуђен да напусти Србију. Са измењеним политичким приликама у Србији, са одласком кнеза Милоша, доласком уставобранитеља на власт за време прве владавине кнеза Михаила (1939–1842) у Србији су се завеле многе реформе. Пружањем разних олакшица стварали су се бољи услови за развој трговине и занатства. Организовале су се широке транспортне и поштанске комуникационе мреже, а на културно-просветном плану дошло је до отварања нових школа, повећавања просветног фонда и разгранавању просветних установа. У том раздобљу Лицеј је добио правни одсек, а поред основаног Народног музеја и Друштва србске словесности организовало се и наше прво професионално позориште као државна установа у пуном значењу.[2]

            Како у својој књизи наводи Милорад Т. Николић, у Крагујевцу је, као у државном средишту и центру културног и просветног живота Кнежевине Србије, крајем 1840. године организована дилетантска позоришна група. Ову  групу чинили су чиновници из разних „надлежателстава“, а под руководством професора математике у Лицеју, Атанасија Николића. Оно што је интересантно као податак јесте чињеница да је ова група извела само три представе до краја 1840. године, а све три су биле пригодног карактера, везане за личност кнеза Михаила Обреновића тадашњег српског владара. „Кнез Михаило Обреновић славио је три дана у свакој години: рођендан, 4. септембра, имендан, Светог Архангела Михаила, 8. новембра, и крсну славу, Светог Оца Николаја, 6. децембра. У част једне такве свечаности обновљено је крагујевачко позориште.“[3]

            Када је реч о тој првој представи која је одиграна у обновљеном крагујевачком театру, прва након 1836. године и Вујићевог пензионисања, налазимо различите податке. По аутору Светиславу Шумаревићу прва позоришна представа после Вујићевих из 1836. године је комад Атанасија Николића са музиком Јосифа Шлезингера, Женидба цара Душана.[4] За разлику од Шумаревића, аутор књиге Театар на Ђумруку, Милорад Т. Николић,  у својој књизи наводи да је прва позоришна представа у Крагујевцу након одласка Јоакима Вујића, била  Аделаида, алписка пастирка.[5] По Николићевим тврдњама Аделаида је изведена 5. септембра 1840. године поводом рођендана кнеза Михаила, док је, такође по Николићевим наводима, друга изведена представа Крагујевачког дилетантског позоришта, и то у част кнежевог имендана 8. новембра по старом календару била Женидба цара Душана Атанасија Николића.

            Аделаида, алписка пастирка је Мармонтелова приповетка коју је превео Доситеј Обрадовић, а сценски је уобличио и за позорницу приредио Атанасије Николић. У сарадњи са композитором Јосифом Шлезингером, Николић је организовао неку врсту опере. О поменутом догађају, представи која је изведена у част прославе рођендана кнеза Михаила Обреновића писале су и Новине србске. „Нашавши се овде младеж Лицеума нашега у форми Еклоге – Пастирске игре – предобром свом Књазу рођен дан са израженијем почувствовања свој привствовала. За тиме је певачки хор данашњему торжеству сходну сочињену песму, који се такође читатељима Новина наши сообштава, пред лицем Књаза одпевао.“[6]

            Николићевим драмским стваралаштвом бавио се Божидар Ковачек који је своје научно-истраживачке студије систематски објављивао у периоду од 1985. до 2006. године у оквиру споменица, самосталних издања[7] и зборника научних радова.[8] Захваљујући истраживањима Божидара Ковачека сазнајемо да је Николић Аделаиду алписку пастирку написао за време боравка и службовања у Новом Саду, на месту учитеља, 1826. године. Он је у знатној мери поштовао Доситејев превод, али је, како то запажа Божидар Ковачек, своју драматизацију усмеравао и у  мелодрамском смеру. Према Ковачековим запажањима сазнајемо да су Доситеја Мармонтеловом делу привукла књижевна дела писана у духу просветитељства, а у истој релацији се може посматрати и Николићево интересовање за Доситејев превод. И пре извођења 1840. године, поводом кнежевог рођендана, Аделаида се изводила, и то са великим успехом. О томе сведочи и чланак из Сербске љетописи: „И ове јесени јест Г. Атанасиј Николић, Гимназије НСадске Zeichenmeister на ползу овдашње графическе школе, у Крајнеровом Театру трипут једну позоришну игру представио под именом Алпијска пастирка. Предмет ове игре била је Аделаида, морална повест Г. Мармонтела, преведена Доситејем Обрадовићем. Г. Николић обделао је ову историју за Театар и разделио на три дејствија, сваком по неколико песама додавши.“[9]

            Ковачек је ову драму Атанасија Николића посматрао у контексту Мармонтеловог оригинала и Доситејевог превода Аделаиде, а у каснијим истраживањима кроз мотив Аделаиде, представљао је као замајац српског сентиментализма. Рукопис Николићеве драме данас се чува у Заводу за књижевност и театрологију у ХАЗУ.[10] По Ковачековом мишљењу песма коју пева Аделаида (Како сунце лепо сија на западу заодећи) певана је три пута соло. Једну песму пева млади Фонрозе, и три дуета певају пастири и један дует срећни вереници.[11] Изузетну популарност имала је још једна Аделаидина тужна песма Све што ме окружава, која је антологијска и налази се у српским рукописним песмарицама. Песме Све што мене окружава и Како сунце лепо сија Николић је штампао 1836. године као популарне грађанске песме у свом Сербском славују.[12]

Алписка пастирка је пленила пажњу гледалаца музичко-инструменталним одломцима, а поводом кнежевог рођендана испевана је песма која је уз пратњу музике отпевана.

 

Појмо друзи, торжестујмо,

Данас свану дан,

У кој небо обрадова,

Новом диком Србски род;

Песма Сербска нек се ори –

Нек се ори песма Сербска –

У дворови Светлога Књаза –

Светлога Књаза у дворови

Радост наша буди њина

Радост наша буди њина;

Срб данас је свано дан рођени

Дан рођени Светлог Књаза.

Дан рођени Светлог Књаза,

Појмо друзи торжествујмо

 

Србски Тите дугољетстуј

Своме роду на славу,

Творче почуј жељу ову

За највећу молитву;

Поживи нам дуго Књаза –

Дуго Књаза поживи нам;

Водећи Га срећи правој –

Срећи правој водећи Га,

Да се под њим Србин дичи,

Да се под њим Србин дичи –

Дичи милом правдом и слободом,

Дичи милом правдом и слободом

Милом правдом и слободом

Србски Тите дугољетстуј

Своме роду на славу.[13]

 

            Исте године, само два месеца касније, у част имендана кнеза Михаила, на дан Св. Архангела Михаила, приказана је друга представа Крагујевачког дилетантског позоришта. Било је то 7/19. новембра 1840. године. Као „дело сочињено у песмама на форму талијанских опера“[14], приказана је Женидба цара Душана. Ово дело Атанасија Николића никада није објављено, а о његовом постојању и извођењу сазнаје се на основу објављених чланака из Новина сербских и Николићеве Биографије.

            „Представленије „Женидба Цара Душана“ Г. Профессором Математике у овдашњем Лицеуму Атанасијем Николићем, сочинио је у песмама, на форму Талијански опера, и заиста је Г. Николић како сочиненијем овим, тако и играњем рола са својим персоналом не само соответствовао смислу преставленија; но је свако очекивање како Књаза, тако и они зритеља, који су имали прилике у највећим Европејским театрима бити превозишо; особито кад се још то у призреније узме, да ниједно од играјућих лица вежества у музики нема, а цело представленије је у ноте стављено, и зачудо је свима, да се ни једна погрешка у соглашавању певача са свирачима, догодила није. Оршестер је сочињавала банда Књажеска под управленијем свога Капелмајстора Јосифа Шлезингера, који је и све песме игре ове на ноте ставио.“[15] Аноним овог чланка је претерао у жељи да уприличеној свечаности да виши значај, и да га тако лакше упореди  са свечаностима какве су се давале у Европи. У вестима се наводи и да је Николићев комад приказан с песмама, за које се не може рећи да су оперског карактера, ако се узме у обзир изречен суд о певачима без музичког образовања. Оно што се из чланка не може сазнати јесте податак да је Николић играо улогу цара Душана. Тај податак смо током нашег истраживања пронашли у књизи Светислава Шумаревића Позориште код Срба. У књизи се између осталог наводи и то, да је сам писац и организатор играо главну улогу у комаду, цара Душана, а да су остали дилетанти били већином лицејски ђаци.[16] Захваљујући подацима који се налазе у књизи Боривоја Стојковића, сазнајемо и да је ово дело изведено у ходнику Лицеја, који је том приликом био преуређен за позоришне потребе. Интересантан је и податак да су за представу биле израђене завесе, гардероба и декорација, а просторија није, као у доба Јоакима Вујића била осветљена кандилима, већ свећама.[17]

            На основу података који се налазе у књизи Милорада Т. Николића и Боривоја С. Стојковића, сазнајемо да је други пут Женидба цара Душана играна исте, 1840. године у част кнежеве славе светог Николе, 6. децембра по старом календару. „Исти дан увече представљала се по други пут за чест Светлог Књаза у театру нашем Опера „Женитба Душанова“, које је представленије и Светли Књаз присутствијем својим почествовао и при коме је велико число Чиновника и Званичника, као год и отличниј граждана било. Дилетанти су као и први пут на пуно задовољство свију присуствујући роле своје играли. Театрално ово представленије трајало је до три саата по акшаму, гди су како при почетку истога, тако и при свршетку на пољани пред конаком ракете бацане.“ [18]

            У вези са овим Николићевим позоришним остварењем, потребно је указати на једну чињеницу. Ова драма је у новембру 1840. године насловљена као Женидба цара Душана, а месец дана касније Женитба Душанова и у таквој форми је преузимају Новине сербске. Међутим, кад је  почела да се даје на сцени Театра на Ђумруку налазимо и трећу варијанту наслова, али је она мало другачија, са недвојбеним смислом. Представа је у књизи Милорада Т. Николића наведена као Женидба Стефана Душана, Цара Србског.[19] Претпоставка је да је Атанасије Николић дорађивао свој текст, с обзиром да га је представљао у две сврхе: са ученицима и чиновницима у кнежеву част и са дилетантима за јавно извођење на позоришној сцени. Могуће је и да је у позоришној пракси лакше да се драмски текст остави у таквој слободној форми, како би се касније додавале интервенције, а самим тим проширивао и дотеривао и текст, и наслов. Пошто није могуће утврдити без оригиналног текста због чега постоје три варијанте наслова и да ли су постојале варијације текста, ови ставови остају на нивоу претпоставки. У свим референсним библиографијама и научним радовима налази се као преовлађујућа варијанта наслова Женидба цара Душана.

            У чланку из Новина српских који наводимо према књизи Боривоја Стојковића  сазнајемо о музичком умећу капелмајстера Јосифа Шлезингера, који је, по Стојковићевим речима морао бити и вешт и изузетно способан музички педагог када је успео да невеште извођаче оспособи за прво оперско извођење. „Ни једно од играјућих лица вежества у музики нема, а цело представленије је у ноте стављено и зачудо је свима да се ниједна погрешка у соглашавању певача са свирачима догодила није.“[20] На основу чланака до којих смо били у могућности да дођемо,  не може се тврдити да Женидба цара Душана има књижевне вредности, али судећи по Николићевим поступцима у драматизацији народних песама и касније објављеним критикама, може се претпоставити да је и овде прибегавао доследном спровођењу поетских слика народне песме у сценска упризорења, ако се има у виду јединствена Николићева намера да се што оригиналније приступи изворној народној песми без већих интервенција. Једином интервенцијом би се могли сматрати музички одломци, али то ауторство припада Шлезингеру. Драма је имала певачке деонице испеване уз оркестарску пратњу Шлезингерове музичке „банде“. Такви комади, по тврђењу Б. Ковачека представљају рани зачетак народних комада с певањем и играњем, који су касније постали веома популарни[21].

            Ова драма је показатељ универзалног Николићевог односа према народним песмама. Очигледно да је народну књижевност држао за неприкосновен оригинални извор, бар кад је реч о истицању српске историје, па је као усмена творевина лако стизала без икаквих ограничења до најширих слојева неписменог српског становништа. Примат усменог стваралаштва ишао је на руку Николићу у жељи да га визуализује и сценски актуализује, па је читавим овим подухватом у суштини добио на првенству. Довољно је учинио што је оживотворио народно песништво. Када се томе придода неоспорна улога упризорених комада у заснивању професионалног позоришта, развијању драмске књижевности инспирисане националном историјом и да су комади приказивани у најповољнијем тренутку за национално буђење, видела би се Николићева вишеструка заслуга. Историчар позоришта, Павао Циндрић овај Николићев комад посебно истиче, јер је од непроцењивог значаја за историју српског позоришта, „јер је она у ствари значила обнову Крагујевачког позоришта и стварање првог народног казалишта у Србији.“[22] Оно што је такође важно да истакнемо јесте и чињеница да је овај Николићев комад, за разлику од свих ранијих позоришних представа, прва представа у историји позоришта Србије у XIX веку, која је имала и други, виши циљ. Њен циљ није био само да забави и културно уздигне више друштвене слојеве, него и да оствари и први приход који је изричито био намењен потребама културнопросветног живота народа.

 

[1] Према подацима објаљеним у: П. Марјановић, Мала историја српског  позоришта XIIIXXI века, Позоришни музеј Војводине, Нови Сад, 2005, 179.

 

[2] Видети у: М. Николић, Театар на Ђумруку, Београд, 1971, 5.

[3] С. Шумаревић, Позориште код Срба, „Луча“, библиотека Задруге професорског друштва, Београд, 1939, 170.

[4] Исто, 170.

[5] М. Николић, Театар на Ђумруку,Београд, 1971,6

[6] Новине србске, 1840, 37, 302.

[7] Б. Ковачек, Театар Атанасија Николића, Споменица Српског народног позоришта 1861- 1981, Нови Сад, 1981, 207- 222; исто, Талија и Клио, Нови Сад, 1991, 220- 249.

[8] Б. Ковачек, Николићеве драматизације народних песама, Научни састанак слависта у Вукове дане, 15, Београд, 1985, 213- 218.

[9] Сербске љетописи, 1827, 1, 183.

[10] Б. Ковачек, Талија и Клио, 3, Нови Сад, 2006, 43.

[11] Исто, 47.

[12] Б. Маринковић, Српска грађанска поезија, 2, Београд, 1966, 515.

[13] Новине србске, 1840, 37, 301. Напомена: текст песме доносимо у транскрипцији на савремени српски језик.

[14] Новине србске, 1840, 47, 441.

[15] Исто.

[16] С. Шумаревић, Позориште код Срба, Луча, библиотека Задруге професорског друштва, Београд, 1939, 177.

[17] Б. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 2014,125.

[18] Новине србске, 1840, 52, 481.

[19] М. Николић, Театар на Ђумруку, Београд, 1971,76.

[20] Цитат наводимо према: Б. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 2014, 125.

[21] Б. Ковачек, Талија и Клио, Нови Сад, 1991, 233.

[22] П. Циндрић, Хрватски и српски театар, Загреб, 1960, 161.