Јевросима Ристовић
ИЗ ПОЕМЕ ТРИ Е

 

I (МУШКИ ГЛАС)

 

Усидрени –

хиљаде додира из свих векова

из свих љубави

чији су власници нашли пут

у неком веку, у некој љубави и изумрли

Усидрени – само мени

знани ноћас, однекуд

на обалама Егеја

 

 

            *

 

Твоји погледи са мирисом мирте

растворени у простору миловали су

моју самоћу, моја напуштена тела

Уместо нас састајале су се све те воде

у нама су шапутале и смејале се и биле свете

Чија су лица имале, чији облик

бог сами ће знати

 

 

*

 

Кап недовршене слике у оку носим

неспојене линије и боје

Ово чекање у мени се савило као

рањени пас, лиже своје ране

Неке песме изделиле су ми живот

обликовале га као подземна вода клизиште

Песме ће пустити корен на овој обали

нићи ће непроходна шума

и неће је бити стид што Менаде

простиру бршљан преко светости

Чувар сам њихових живих сенки

живих маслињака, винове лозе

Глас сам прерушен у скитницу

становник Сулине пећине

наг, само комад мрклине штити ме

Круним се и развејавам као висови

немам познате облике

Своје неверице пребриса један јун

Превише је капи мора у мојој крви

рече и заспа као дете

 

 

*

 

Хватало је нестрпљење посаду

и речи које оклевају да крену за мном

Морску сирочад лажни гласови

заводили су за зидове пинија и њешкула

нису се враћале њихове олупине

Нерејева пророчка реч плесала је на палуби

доносила осмехе за дан без буре

Заливи чекања померали су своја бедра

зуби морских помрчина заривали су се у стабла

палми већ очерупаних олујама у дивљем трку

 

 

*

 

Као деца која се играју између две ватре

и беже да их не додирне лопта

тако и ми утопљени једно у друго

у неком веку бежимо од нас

Научили смо плесни корак руже

носећи сећање на висове на којима су се

наша детињства играла

и упадала у чежњу као у живи песак

По брдима су галопирале сенке

мркле ноћи, мртви кас

Даљина се простирала између тачака

које ће дуго путовати једна према другој

носећи по једну семенку у себи, онога другог зов

и ове руке чекања са толиким

пространствима ненасељеним

Нисмо знали да ће нам речи палити свеће

Нисмо знали утопљени једно у друго

 

 

*

 

Као брод на линији између две речи

што превозио је тишину као путника

тетурам се, узводно, низводно, речи не хају

У својој самоћи ја сам све – каже јун

Не дозволи да твоју освоје

Крпим  новим даном прогоретине

на предтодном, дан за даном

погледа иступљеног од шивења, од гледања

у даљину, у пучину, у планине, у време

Искашљавам постојање, слова плућа

слова чекања, угрушке живота прохујалог

и распаднутих пољубаца смирне

 

 

*

 

Оштрило је своје стреле небо изнад Е

ширила се зараза страха

све се распадало и ово копно

беспомоћно једва је хватало дах

Непредвиђена као поплава

туга зачини празник

Раскош наших давања

као сребро потамне

Студене реке помрчине око врата

давиле су пролазнике

насмешене ноћним лептирима

У овај затон, у ову самоћу

доселише се заборави и настанише је

Море које иде за тобом где год пођеш

украло ми је дом и сада се невино прави

– каже јун

 

 

*

 

Настаћемо из наших опни

север ће бити југ или небитно

само ће очи пуне чежње

у свим предвечерјима

на свим доковима

невидљиве

чекати неког

који се није усудио

од заборава       

да дође

 

 

II (ЖЕНСКИ ГЛАС)

 

Тебе, из племена маслина

чија се душа спустила издвојена из стада

пред празник на голу висораван мора, чекам

Као морнар загледан у северњачу

гледам мапу твојих тајних путева

изложену на тренутак у привиду јутра

Мирис смирне, недотакнут о Духовима

носим до цркве Светих Врачева

у којој је капао восак наших речи

Сакупи нас, повежи, заустави одлазак

молим се наслоњена на песак пустиње

Закотићу молитве на овом питомом острву

трајније од цветова беле магнолије

Испливаће чиста као кап беседа за тебе

и излечити трагове босих ногу на свитању

Боже, како сам далеко од сна

док се цветно јутро у цветном мору огледа

и моја душа негде у пустињи

претвара песак у кишу

 

 

*

 

Отвараш врата успомена

улазиш – унутра песак

излазиш – напољу песак

и море које се шуња около

Ова песма осећа опасност

јежи се, нема где, још је недовршена

и тешко ће бити без твојих биљака

обучених да пустињу претворе у плодну реч

страницу књиге у скројене мирисе обуку

 

 

*

 

И море у које ти ово море претвараш

препознајем, овај дан ишчупан из живота

без димензија, без наслова

његов састав препознајем

Ткање капи, изворни рукопис

свиле, језик погледа

Речи са маском, са понуђеним бекством

километре струна морских затегнутих

мреже које су ловиле јецај лаве

Пророчнице из Делфа

додире које су као карте читале

Овај лист над којим нагнут јун

дозрева, дан пун пораза

На силу заустављено дисање дрвета

на коме пишем и бол који осећа

јато нових извора из књиге постања

врисак воде који ме облеће –

све препознајем

 

 

*

 

Упија ме бескрај

море у изгнанству, неломиво

Све то што се види, све су то наши додири

који путују вековима и биће савршено

спојени у неком будућем бићу

Тамарис, његов сок састојаће се

од речи о теби, мана настала од његове

смоле спасиће ново племе у пустињи

Влати ветра опрезно ће додиривати босиљак

залутали часови неће пристати да прођу

остаће у пољу, у том семену

Смејаће се пролазности

 

 

*

 

Више се не бојим да ћу залутати

не остављам трагове за собом

смолу уплаканог дрвета

На клупко срца намотавам празнину

самоћу душе удаљене предем

вино ми се исповеда

Обузима ме зима, сумњам у све

понека молитва ме прене

док се увлачим у кошуљу мора

као вечност помало похабану

На крају сваке странице

море ставља тачку

Море што је збир просутог пепела

нашег тела и духа, наших тамјана

огледало оца и сина, пламена свећа

море што је икона, крвни суд

наших претакања кроз облике

море разбокорено у нашим чулима

Мораш ићи и дозивати, мораш

биљке опрашивати гласом, разносити

рикати као море, по ветру суве

додире слати, пољупце биља

 

 

*

 

Неки странац претоварен

предсказањима крочи на посед мора

Чинило се да неки делови тела

овој обали недостају и мени која се

враћам у сан са олупинама речи

које је избацивало море

са сновима које је просејало као брашно

спаковало у заборав, одложило у своје збирке

Речи које не сакупих

посташе растопљени облици

Слике у дубини

разлагале су ми ум

 

 

*

 

Сећам се, додири су данима причали

само они, настајале су књиге без речи

континенти без земље, тле мора

без жубора, а онда су се погасили

Чаробни зрак са врха прстију

полако је из живота, из коже одлазио

навејао на обалу свој пепео

и пустио стварност да уђе и затекне

празнину на столу, на води, у улици

Магија је, као и све што кратко траје

остала без хране из божанског врта

пресушио је сјај у погледу и сâм поглед

Одлазак му би цела имовина

 

*

 

Измиче ноћ своје столице

топе се привиди на летњем сунцу

отварају се очи, почиње буђење

Позајмљујем дане од овог острва

од лептира расцветалих као мимозе

цвркут слова туђег језика

на гранама нара у нама израслог

Прошла ми је ноћ на испуцалим

длановима обала 

тражећи твоје лице од пене

на саборима таласа луталица

откинутих од мора као цвет богумиле

Јутрос су на белом папиру

запевале ласте

Свака ћелија ових речи моје је

складиште љубави за тебе

Носим знак на челу оних што

су замонашили ћутање

 

 

*

 

Одјекује грмљавина крвним судовима

преподнева, наше мисли суве алге

витлају размножени прсти ветра

Ови угрушци чекања у плућима гуше

Није то прашина што вија ветар

већ наш заборав, наши преци

Мрви се чекање

и ово море рушевина