Софија Поповић
ФРАГМЕНТИ ЈЕДНОГ НЕСТАЈАЊА

 

Увече бих седео крај ониског кухињског прозора и посматрао румене отиске неба који су се тромо провлачили кроз хладни, модри сумрак. Тамо, у недостижној даљини, одбегла нит хоризонта губила је своје обрисе у густим шумама које су се пружале целим видиком. Откад знам за себе привлачила ме је необуздана сила њихове загонетности. Понекад, док бих се трудио да упрем поглед докле је могао да се отме, изненада би ми се причинило да непомична тишина у којој су вечито обитавале почиње нервозно да бруји и жудео сам да сазнам није ли можда она иста сила која ме њима привлачи онемогућила људско ухо да икада чује тонове ове необичне музике. О, како бих само тада пожелео да им потрчим у сусрет! Да потрчим као што птица намучена својим скученим кавезом, а потом одједном пуштена на слободу, лупа снажно и невешто својим крилима покушавајући да надокнади дане без летења. Желео сам да ослушнем живот који је пулсирао кроз та замукла станишта и, увек изнова узбуђен овим тежњама, сањарио бих сатима о таквом сусрету.

Далеко од ових чудесних предела, влажни кровови околних кућа мирисали су на одмаклу јесен. Мајка би седела за столом, увелико замишљена. На њеном мршавом лицу усталио се био још тада један плачни израз неодболоване патње који је додатно сужавао њене ионако већ ситне и помало суве очи. Када бих јој се придружио, увек би убрзо наилазио мучан период ћутања, испуњен једино завијањем ветра који се провлачио кроз затворена прозорска окна. Замагљена стакла дрхтала су целог дана под тежином крупне кишнице која их је неуморно засипала, ослабивши тек са предвечерјем. Зидови би тада данима упијали хладноћу која је допирала споља, а у мојим грудима, неприметно, смештала се истовремено једна болна клица сазнања да сам своју краткотрајну срећу већ неповратно довршио. У тој тишини, под светлом мршаве свеће посматрао бих усеклине на столу за којим смо вечерали, дробећи међу промрзлим прстима корицу тврдог јучерашњег хлеба. Размишљао сам о неумитној пролазности и како се баш све напослетку своди на један исти призор. Беше то отужна помисао: „Време нам оставља за собом само напукле љуштуре ствари у које неспретно покушавамо да сместимо своје успомене. „Са овом тескобном мишљу повлачио сам се напослетку у своју собу, сâм са бескрајним пространством које ми се кроз изгребане прозоре пружало пред очима.

Међутим, тек ноћу би ме потпуно обузимала нека необјашњива туга. А шуме у даљини пружале су се својим гранама ка мутном црнилу неба попут плачем измореног детета које тражи утешни загрљај мајке. Али, тамо горе, густо облачје склапало је своје отекле очи и ћутало, ћутало и као да није чуло овај земаљски вапај који се отимао из помрчине и увлачио дубоко у моју душу. Били су то тренуци када ми се чинило како је свет ипак изгнао нејаке и да не постоји стаза на коју бих могао крочити, а да се преда мном не испречи изненада каква бесна неман, нестрпљива и жедна млаке крви. На помисао о таквом бедном и узалудном животу, моји су мршави прсти све дубље утискивали неједнаке бразде у зид покрај прозора док напослетку и саме нису задобиле облик крупних кишних капи које су већ неколико дана најављивале скори долазак зиме. И ништа се не би променило када бих, уместо посматрања ове тајанствене, само мени видљиве представе, хладно стакло прозора заменио ништа мање хладном постељом. Како је само стезала моје груди недоступност овог видика док сам у осами лежао покушавајући да примамим топле и влажне руке сна да ме пригрле до новог јутра које се већ бледо назирало на обронцима плавичасте таме.

Јутром би се, ипак, сва моја беспућа сливала у нешто напослетку сасвим јасно и постепено би тескобни вртлози ноћних понора престајали да остављају тако снажан утисак на мене. Појас непрегледних шума, тај живи бедем који је иза себе скривао можда неки лепши свет, одједном ми се не би више чинио толико далеко и недосежно. У оваквим тренуцима, када бих присуствовао расплитању чворова сопствених мисли, одмршене нити мог узбурканог ума, напросто као по нужности, уплитале би се изнова у некакву нову досетку, смелију и пркосну, која би се одвајала од свести и остајала да лебди међу загушљивим угловима собе као подсетник отелотвореном да је надмоћна у његовој пролазности, да су зидови који нас спутавају пролазни, да ће проћи и зимске окованости ледом и толико вољене шуме које стежу срце и, напослетку, да је пролазан и сâм човек, и управо ћемо ми бити први чија ће пролазност ослабити овај челични ланац који гуши људску душу, док ће преостале карике сведочити таквој пролазности вековима након што човека више не буде. Било је нечег утешног, али истовремено и трагичног у таквим дозрелим мислима и једно се од другог не би могло отети, све док магличасти црвени сумрак не би поновно завладао треперећи у бојама крви на старим месинганим свећњацима и зарђалим бравама породичне куће…

Напослетку су дани неприметно отврдли од сопствених неисцрпних понављања. Као развијени филм, смењивали су се пред мојим очима ледени сумраци и пламени освити обавијени јутарњом маглом, док сам гледао како град над који су се они дрхтаво спуштали малаксава попут пресахле жиле куцавице на врату какве убоге остареле животиње. Свршило се тако да никада нисам дотакао удаљене шуме, а њихова прозирна музика, чију сам мелодију раније замишљао једрећи кроз меку, једноличну сањивост, указивала ми се одједном као ништа друго до плод једне дуготрајне и дубоке самоће чија је завера извршена некажњено. Оно што је било остало од ове просте уобразиље обрасло је најзад у густе чађаве димове и мрке сенке занемарености. Па ипак, понекад се још при снажнијем дрхтају ветра указивала на зараслој површини свакодневице једна уска попречна пукотина која ме је, попут пупчане врпце, везивала за оно што се унутра скривало и једино ми још дражило утрнуле груди. И разјаснило ми се, тамо, пред сâм крај онога што се није ни могло назвати животом, да ће довека људско срце обузимати управо оно што престаје да постоји у моменту када се напокон обистињује – и колико је тужна, о, колико је само тужна била таква помисао у тренутку док сам своје последње збогом упућивао мутножутој дубини која је и тада, као у потонулим данима младости, још увек неуморно шуштала под бледим небеским сводом.