Силвана Маријановић
НАШИ МЕДИТЕРАНСКИ ЗУБИ

 

***

 

Пусте су касарне Марије Терезије

и град се преселио на неко друго, мирније мјесто,

паучина јарбола у луци,

густе крошње кошћела,

стругање папуча,

морска сода, лабуђа пјена,

сланоћа,

арабеске,

ласте и весла,

питам га која је боја мора,

каже, па свилено је, плаво је

плаво је.

 

 

ЛИЦЕ JULIETTE BINOCHE

 

Мадрид, Копенхаген, Амстердам,

урином обливени тротоари, картони у којима сањају скитнице,

задах старог уља за фритирање,

сперме и ванилије,

златна телад што плазе језике у излозима,

језик, отровница,

увијек се будим на истој линији кревета,

што ме дијели на двије жене,

једна је ослијепила гледајући у прошлост,

друга скупља сол из трепавице и покушава да замисли

како изгледа та земља Канан,

На трен ми се учини да би та земља могла бити лијепа као

лице Juliette Binoche

 

 

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

 

У њемачким двориштима контејнери за смеће увијек су уредно поредани,

Свето тројство:

жути за пластику

плави за папир

сиви за органско и остало.

 

Нови стан је простран и свијетао,

са источне стране ујутро ме буде вране,

са јужне, ако заспем поподне, папагаји.

Иначе стихија,

стих и ја,

Васков, Попин.

 

 

            ***

 

Лифтови су протезе Минотаура у које улазимо не питајући за конац,

завијају у хаусторима,

звијери којима не сметају свастике у огледалима,

слуге Сатурна које нас по дужности изручују пакленим круговима.

А спавали су мирни, као новорођенчад, у ратним данима,

јер тада је Аријадна давила Тезеја,

сребрним концем,

танким као ријеч домовина.

 

 

***

 

Дамаскус је сестра Рима,

поносан је док прича о свом родном граду,

у лепињу замотава фалафел и халуми, додаје пар зрна шипка екстра и

листове нане,

климам главом као да познајем

све те тргове, џамије, музеје и паркове,

што их призива као духове,

пар зрна шипка

наши медитерански зуби, давно поиспадали.

 

 

ИСПОВИЈЕД ЈЕДНОГ ПАСТОРА

 

Кад обучем црну мантију и

погледам све те погурене прилике,

што сједе на тврдим, дрвеним клупама и чекају,

обузме ме нека слабост, скоро несвјестица.

Тражио сам утјеху у теби Оче,

а ти си остао далек,

хтио сам се успети до седмог неба

а чини ми се да су сва небеса празна,

капије,капије, између нас.

 

А да се окренем Њему?

Он макар увијек има времена за нас људе,

жене! Оне су давно пустиле коријење у Луциферу.

 

Сваке суботе позовем Андреу,

прво сједимо за столом у кухињи,

ја јој очитам буквицу,

а онда је позовем у дневну собу,

тамо је зајашем, малу, чврсту, германску кобилу,

бацам је по каучу, окрећем и натежем,

док она зове моје име и моли да престанем,

ђаволске продавчице јабука,

јабука што им зрију међу ногама,

Евине унуке,

хиљаде изгнанства нису довољна,

хиљаде црних мантија.

А онда, кад завршим,

одем у тоалет и посматрам дуго моје лице у огледалу,

моја мантија згуљена као змијска кожа,

моја мајка,

кад ми је било шест година,

плакала је, стезала ме за руку,

говорила да отац не испуњава обавезе брака,

хтио сам се увући под деку и угријати њено хладно тијело,

хтио сам побјећи, у неку велику црну рупу,

у моју црну мантију,

што се ево, поново спушта на моје тијело,

као бетонска плоча гроба.

 

Ја сам гавран што у кљуну носи гранчицу букве

и објављује да нам нема спаса,

проклети смо, Адамово кољено,

моје вино годинама постаје вода,

моје тијело, гладно Андрее, вришти,

чујем опет њен промукли смијех,

видим како распушта њену у плаво обојену косу и

како раскопчава блузу,

бљесне пјегава, старачка кожа,

поставља стол,

склапам руке, шапућем молитву,

још ова ноћ Оче,

тврд сам, црн сам,

крух,

могао бих ходати по води,

за трен,

док не омекшам и потонем.

 

 

УСПАВАНКА ЗА КУРТА В.

 

Драги, литургијо моја,

Сву сам ноћ као фурија возила, од Манхајма до Лиона,

Ти би стварно да прекинемо?

Мора да се шалиш. Зар мислиш да бих ја то допустила?

Ја – учитељица yоге, бивша плесачица, психотерапеуткиња?

Ево, ево ти моје оцвало тијело, мирише, мирише као охлађено кандило, као празна црквена клупа.

Само ја знам ко си ти уствари,

твоја њежна дјевојачка грађа,

коса, очи, уши, прсти,

све то припада мени!

А ја, ја сам твој тенк, твој њемачки производ,

наслони се на мене, ми смо раса,

она?

Балкан?

Смећиште Европе, дивљаци.

Мора да си се шалио, зар не?

Гледај, ти и ја – све функционише,

држимо се Лутера, секс два пута у седмици,

читамо Библију заједно, ти читаш, а ја кажем,

Оооооооух,

удахнем захвалност издахнем пожуду,

како си ме онда јебао по Матеју,

ја сам твоја мала вјеверица.

Кажеш она је као газела,

лабуђи врат?

Душо такве се искриве брзо,

љуби ми старачко тијело, пјеге по раменима и врату,

сад, сад,

још сам чврста, могла бих те породити

без гријеха,

животињо моја.

Хахахха, пјесникиња,

књига издатака и трошкова – то је права поезија.

Зар ти не знаш мили, несташни,

да такве птичурине,

галебови,

албатроси,

галебови,

такве птичурине лете превисоко,

падају и на крају цркну пјевајући.

 

 

***

 

Давид Филипов и ја се понекад возимо у истом трамвају

Ја се враћам са посла а он из школе

Његово име читам на руксаку, фино извезена слова

(мајка или дјевојка?)

Без сумње он би био савршени Тађо

Кад би неко поново снимао Смрт у Венецији

Поздрављамо се нијемо

Уствари, само се одмјеравамо

Ја, слаба на његову надземаљску љепоту

Он – примјећује моју нервозу и девоцију?

Данас, опет бљешти

Давид Филипов – лабуд у трамвају.

Како само дрско не скреће поглед

 

Ништа се не мјења по питању љепоте

Погађа као фински нож

Усред трамвајске гужве

Смјешка се жртви док јој у груди забија оштрицу

са пуно благости и мекоте

 

 

О СУВЕНИРИМА

 

Ко није провео макар један ноћни излазак у беспућу Кристијаније,

слободне зоне Копенхагена,

тешко да може замислити ту врсту каоса.

За разлику од скандинавијске хармоније мирних линија и боја,

интеријер тог бара у Кристијанији

личио је на отјеловљење најлуђих снова Тимоти Лерија.

Управо ту, мислила сам на један маслињак на југу Грчке,

на крупну, црну маслину

на сјајној, затегнутој јој опни огледао се пун Мјесец.