Милан Мицић
СТАНИЦА ВЕСПРЕМ

 

Брза душа Севера Рудничког волела је сјај старе одеће.

(На њој је брундао задах бивших власника и дебели слој смеха и плача.

И поруке прашине из прошлог времена.)

Север је био човек који није знао за родитеље.

(Остављен као болан и видљив оброк нечије љубави, или греха, или част нечије слабости).

То да није био потребан мушкарцу и жени који су га стварали пратило га је у животу и није било корица сећања на сопствени почетак, већ терет што је одредио пупак његове судбине и чињеницу да је био само случајан и нежељен живот а не нечије весеље или рађање некаквог значења и смисла.

 На такав почетак живота таложили су се касније предели година, брзо и пусто време са тишинама што ћуте у води, тешко уснули океани слабости, кратки заноси и веома дуга понирања у ништа, у мртви свет гнушања над собом и постојањем.

Одлазак из куће Рудничких из села Збег у Пештанској жупанији 13. маја 1869.  године  од поочима Ставре и помајке Олимпијаде са тринаест година у путујућем циркусу Атлантида било је безглаво дечаково бекство не од старих и измишљених родитеља којима је више од деценију био саучесник у музици њиховог трајања, већ од јаука којег је познавао а што је са њега клизио преко других лица мртвим и глатким сјајем људске равнодушности.

Крик што се никога не тиче о нежељености и случајности, савршени паразит у његовој души што је ништио сваки његов покрет и њушио му дубину, излетео је из дечака једне мајске ноћи далеке 1869. године и отерао га рано у свет да тамо потражи хлеб што је некад постојао, сматрајући да ће у годинама које долазе лакше моћи да усни ако је неустрашив.

Трагање за необјашњивим ткивом себе што је тражило љубав, требало је дечаку да исече време на комаде, да му ојача скривање од себе и од свих, и на крају награди даром што ће обманути почетни текст његовог живота.

„Срећа мора да се помучи да ти приђе“ – мислио је, док су око њега цуриле године нападајући наду која се шуњала у прогресивној геометрији узбуне надахнуте нечистоћама сваке врсте и оштрим сенкама што боду време.

У циркусу који је тих година лутао Угарском добио је дечак своје место. Прво је чистио циркуске стаје што су се осећале на утробе животиња, на њихов несретни и заробљени дах, и на болна мумлања сачувана у  половини животињских душа. Животиње које су у циркусу живеле само са пола душе носиле су у себи голему тугу и до пола склопљене очи обложене дубоким жудњама за дугим и светлим кишама и личним животињским илузијама изгубљеним у мраку циркуса и дугих циркуских путовања. Ноћу, дечак, када није могао да усни, улазио је у стаје и слушао како животиње плачу. Њихов плач био је грцање, очајно ридање, понеки јаук, покрет у животињској течности једва чујан попут метежа у океану. Север је слушао звуке што су допирали до њега из дубине стаја, јер није смео у њих дубље да закорачи; раздирало га је нешто страшно и моћно, давно изгубљено, што може бити мапа изгубљених вирова, ледена трудноћа или страх од сопственог голог тела.

Са петнаест година Север Руднички постао је кловн. Лајош Безереди, власник циркуса, никад није видео дечака са тако тужним очима као што је био он. У дечаковим очима били су помешани бродови што су путовали у разним правцима, за њих привезани дрхтаји и скелети вода изгубљени у тминама када су се селиле куће. Дечак је гледао у власника циркуса као да је изумео северно сунце, није трептао и имао је довољно камења у себи да цео живот буде тужан.

 

Старио је под маском кловна. Од дечака са мапом снова и лажи постао је младић, од младића пожурио је да се преокрене у зрелог човека а то је био само корак до старца. Под лицем кловна налазио се Север – неуловљени плен. Нити је он пронашао неког свог нити га је неко тражио. Године су му пролазиле у лудом дремању; испод кловновске маске и старе, одрпане одеће месо није давало знака о себи. Увек је, кад би у самоћи лио сузу низ кловновско, око мучио сопствену будућност, али се није одрицао живе главе. Она је била ту, увек присутна, заувек окренута од радости, са више лаких и само са једним тешким питањем које га је случајем осудило да увек има корисно плакање што изазива осмех у очима деце или заблуделих и нишчих.

Његова једина срећа годинама је постајала је ноћ; када усни путовао је шареним,  светлим и необичним призорима: јауком првих животиња из тешког древног, времена, корацима у више живота, водом прапотопског постојања, детињством дуге, обичне буке. У трену када је ноћ одлазила, попут врло повређене хуље, и кад се јављала зора, Север се будио насмешен и у тај час ломио осмех од стакла из другог света о поход новог дана, његове гнусне законе, о његово промукло, сиво перје чији је шум јео у ритму једноличне мелодије, тај очај мудрости преко којег су живот и свет очајнички желели да се дочепају, следеће зоре и следећег, новог, наступајућег дана.

Циркус Атлантида имао је исецкане линије кретања неухватљиве и власнику циркуса, а камоли његовим члановима неповерљивим према недељама и месецима што су их чекали. Лајош Безереди никада није знао где ће му циркус гостовати; сва његова путовања била су у нереду и трајала су од случаја до случаја, као кратке љубави.

Циркус Атлантида кретао се тешко и мучно и ноћу и дању; два пута дневно застајао је на путу и пуцао од жвакања животиња и људи. Кретао се потом даље; једанпут су га затекли како на отвореном пољу у околини Мишколца превише ужива у олуји; други пут како се у шуми код Шопрона сусреће са својом унутрашњошћу и остаје данима зачуђен. Онда, причало се, међу осталим циркусима на гостовању у Дебрецину, које  је трајало месец дана, и људи у њему, и животиње и власник циркуса Лајош оболели су намах од страха од птица и од те болести боловали цео летњи месец.

 

У лето 1914. године до циркуса Атлантида допреле су вести попут киша које разносе тескобу у граду. Свет је преплављивао рат, над човеком се савијао тешки, дебели месец, инсекти су спајали своју тежину са ваздухом и гмизали земљом, заједно са људима. Некада добро причвршћена земља полетела је нагло у свемир. Кловнови, снагатори, гутачи ватре, момци са трапеза, мађионичари способни за војску мобилисани су и одведени у даљине где је требало да их прогута рат. Власник циркуса Лајош Безедери Млађи, човек од својих педесет година, распродао је животиње; коње је узела војска, слона је продао шефу железничке станице у Веспрему да проведе рат у његовој башти поред пруге и возова што пролазе; лавове грофици Бисинген која их је чувала на свом малом имању у близини Вршца, да би се ти лавови на ноћ 4/5. новембра 1918. године, у време немира и пљачке имања, разбежали по Банату појављујући се повремено још у наредне три године и да би потом последњи пут били забележени у јесен 1921. године у беспућима Карпата. Змије је купила префињена госпођица Халок, апотекарева кћи, која их је гајила у свом пространом стану у центру Пеште, тражећи све време рата место где се налази њихов загубљени змијски сан.

Тог лета 1914. године Север Руднички, кловн од скоро шест деценија живота, у бешчашћу позних година, изашао је из циркуса Атлантида, који је завршио своје постојање, и остао сам на ледини рата што је хујао. На растанку, власник циркуса пољубио га је у око а Север је погнуо главу под пољупцем што шушти.

Те ноћи у самоћи без сна, лежећи на обали Дунава, кловн-луталица имао је своју вечеру душе. Око њега простирао се опасан и зао свет као унезверени стари знанац, камена музика падала је на њега, поред се разврставао ваздух на леден и хладнији, вечни снег што љуби и грди вејао је целе ноћи, лепет крила птице која прориче одјекивао је ноћним небом; његово дугачко биће постајало је још дуже и напињало се до пуцања.

Стари кловн јаукао је пред зору, мозак му није додиривао тло, дан непријатног мириса надирао је реком, у граду је свирала свакодневица, време у Пешти пљувало је у лице кућног клавира.

Тих ратних година, што су необуздано ледиле кости често се заљубљујући у промрзле људске сенке, остарели кловн лутао је од вароши до вароши. У рату што је трајао знао је да није више сам; стрпљиви дим самотног времена прекривао је тих година људе и то распрострањено ништа ширило се са јеком топова и мирисом смрти у војничким баракама. „Сви живе док сањају“ – мислио је кловн путујући прашњавим равничарским путевима и испражњеним сликама равнице слушајући јауке старица и жена коване на хоризонту рата у мирисима изван времена у ситним ноћима људског нестајања пуним моћне мемљивости. Старом Северу тих година лутања било је још теже него раније. Оно није било слика старости, већ мозаик заједничких несрећа и самоћа што су плутале светом попут празног ткања ништавности упркос вештом ковању истина о смислу жртава и умирања. Тескобан је Северу био месечев зрак, јутро на које падају ноћне сенке, много јама у ваздуху, искуство затрпаног трага…

Своју вештину кловна у тим ратним годинама приказивао је на местима где су повремено обитавале покретне збирке живих. То су биле железничке станице и железнички чворови на којима су се укрштали возови са свих страна. Стари кловн спавао је изгубљен попут великог пса у невремену у железничким станицама и по напуштеним вагонима у којима се његова жеђ мешала са жеђу даљина огрнутих у коцке леда. Тим станицама, затуреним у утроби времена, промицали су возови што су носили војнике ка рату и од њега; у вагонима су путовали људи лаке сузе, у чијим џеповима шињела су спавале фотографије са лицима жена којима су очи сијале попут подземних звезда. Север је пред војницима и њиховим од рата прерано сазрелим и остарелим фотографијама изводио своје тачке. (Лица у рату добијала су бржу и другачију музику старења.) Север више, пак, није могао да остари; биo је врло отпоран на нову стварност и на појаве киша у гомилама војника који су се окупљали око њега. Сви они у рату требали су оно за чиме је он жудео сав живот. У рату је ненадано изветрило сећање на њих и били су мeсто на које је пао заборав. Тако су постали његови пријатељи и браћа и он се више није осећао сам попут ружичасте кости среће и муве изгубљене на мапи времена.

 

Догађај се збио на железничкој станици у Веспрему 1. новембра 1918. г. Возови су тих дана, са уносним послом сна, долазили и пролазили и понашали се као санте. Крај рата дошао је ненадано, баш као што је и почео; вране су лутале небом тражећи гнезда, двосмислено време ни мира ни рата почивало је на железничкој станици где су пролазили домишљати возови и људи чије су коже биле место са којег се видела оскудица.

(Крај рата био је веома, веома стара чаролија!)

Тај дан био је дан када су попуцали катанци на возу времена, када се ниједан цар више није питао и када су се ствари и људи повукли у више стања која није могао да одгонетне ни фини вез седе косе, а камоли од зоре до мрака бучан смех и бесмислено млада и сувоњава лица.

У рано јутро, железничком станицом прошла је композиција, што је потом наставила пут на Запад, а у којој се налазила команда аустроугарске армије. Сви пуковници држали су немарно прст у носу и одсутно гледали призоре мађарске равнице. Сва бића у команди била су докона и мирно су из воза, повлачећи димове из лула, посматрала мрачне шуме што су се свијале око битака које су претходних година вођене.

 Око десет часова у железничку станицу у Веспрему приспео је воз натоварен шеширима. У року од тридесет минута, што су углавном били савршени, вагони су опљачкани од домаћег становништва тада именованог као руља.

(Шешири, са дивним ободима, ношени су у граду и околини у времену између два рата а седам таквих шешира дочекало је у Веспрему пад комунизма у Мађарској 1990. године)

 Око дванаест сати, изненада и ненајављен, појавио се у станици воз са проституткама за који се не зна одакле је долазио и куда је кренуо. Даме из вагона, махале су лепезама и слале пољупце окупљеној маси и руља са шеширима на глави опљачкала је композицију и са њом полно општила до шеснаест часова и педесет и седам минута.

Тачно у четрнаест часова, ношен снажним хуком, појавио се воз што је довозио мађарске хонведе из руског заробљеништва. Војници су носили црвене траке на рукавима шињела, очи су им биле црвене од Револуције и несанице; били су то људи који су погодили земљу из које су кренули у рат, излазили су из вагона и певали, шешири су летели у ваздух и мењали своје власнике по повратку на главе, проститутке су вриштале и водиле љубав у блату, нерви осетљивих стабала у железничком парку бурно су се трзали. Револуционаре доспеле из Русије чекала је трпеза проститутки и они су се гладно частили сатима, сатима. Из равнице, из магле, крај станице у петнаест и тридесет часова пројурио је чопор коња приспео из дубине времена.

Тачно у шеснаест и тридесет и седам, у тешки новембарски сумрак, кловн је отпочео своју тачку. Прастара одрпана одећа шуштала је на њему, сићушна ноћ била је на видику, инсекти у сумраку ругали су се људима, околности птичјег измета из великог јата врана које је прекрило небо над железничком станицом падале су по публици и кловну. Мала деца, са неопходним упутствима, долазила су старом кловну у осмех, његове очи биле су на трен дечје, кловн се смејао, смејао као никад у животу, омршавели свет био је око њега, златно јаје будућности ваљало се њиме, сенке на људима више нису носиле одећу, прекрштене ноге новог времена ходале су земљом, узаврела маса око њега вриштала је, вриштала, са неба је по људима и његовој самоћи сипао птичји измет: стари кловн својим кловновским очима гледао је у небо и чинило му се да више не види, да тоне у мудри сумрак, да урања у мочвару, да више не може да плива него пада у слепу пукотину земље.

 Дубоко, дубоко…