Марцели Верон
УНДУЛА

 

(Бeз сагласности редакције није дозвољено прештампавање и превођење)

 

Сигурно је прошло неколико недеља, месеци, од како сам затворен у овој осами. Стално падам у сан и изнова се будим, а привиђења на јави преплићу се са сумрачним визијама из полусна. Тако пролази – време. Чини ми се да сам некад давно већ живео у овој издуженој, искривљеној соби. Понекад препознајем овај претерано велики намештај који се издиже до плафона, ове ормане од храстовине, прекривене дебелим слојем прашине. Са таванице виси велика вишекрака светиљка од сивог калаја, лагано се њишући.

Лежим у углу дугачког жутог кревета, заузимајући својим телом једва једну трећину. Постоје тренуци кад ми соба осветљена жутом светлошћу лампе нестаје пред очима и у тешкој тромости мисли осећам само снажан, миран ритам дисања који равномерно надима моје груди. И у складу с тим ритмом долази дах свих ствари.

Време протиче у отужном шиштању петролејске лампе. Старе ствари крцкају и пуцкетају у тишини. У дубини собе иза мене вребају и домунђавају се шиљате, искривљене, изломљене сенке. Извијају дугачке шије и завирују ми преко рамена. Не окрећем се. И зашто бих? Чим погледам оне ће опет бити тихе на свом месту, само ће патос негде зашрипати, стари орман закрцкати. Све ће остати онако како је било. И опет тишина, а стара лампа исијава досаду сањивим шиштањем.

Велике црне бубашвабе стоје непомично и тупо гледају у светло. Изгледају мртве. А онда нагло та пљосната безглава трупла почињу да јуре невероватним рачјим трком и пресецају патос укосо.

Спавам и будим се, и поново падам у сан, и још увек се стрпљиво пробијам кроз болесну мрежу привиђења и снова. Преплићу се и уплићу, тумарају са мном ови беличасти и меки гроздови, набујали као бледе ноћне клице кромпира у подрумима, као монструозне израслине болесних гљива.

 

 

***

 

Можда је на свету већ пролеће. Не знам колико је дана и ноћи прошло од онда… Сећам се оног сивог тешког освита фебруарског дана, оне пурпурне процесије баханата. Преко неких бледих, раскалашних ноћи, преко неких месечином обасјаних приградских паркова нисам јурио за њима као ноћни лептир очаран осмехом Ундуле. И свуда сам је видео у наручју плесача, Ундулу ошамућену и страсно надвијену у црном тилу и гаћицама, Ундулу са ужареним очима иза црне чипкане лепезе. Тако сам ишао за њом са горућим, слатким лудилом у срцу, све док ме клецаве ноге више нису хтеле носити и карневал ме полумртвог избацио негде у сумрачје празне улице пред зору.

А онда с тешким капцима бесциљно тумарање старим степеницама које се пењу ка мноштву мрачних спратова, пробијање кроз црне таванске просторије, пењање по висећим галеријама које се њишу под мрачним налетима ветра, све док ме најзад не увуче у себе тај скровити, познати ходник, где сам се нашао код улаза у стан из детињства. Притиснуо сам кваку и с мрачним уздахом отворила су се врата стана. Запахнуо ме мирис тих заборављених соба; из унутрашњости стана изашла је тихо некадашња собарица Адела, бешумно корачајући у баршунастима папучама. Како се пролепшала док ме није било, како су бисерно бела била њена рамена испод црне откопчане хаљине. Уопште није била изненађена мојим доласком после толико година; била је успавана и набусита. Видео сам још њене витке ноге лабудастих обриса како одмичу у црну дубину стана.

У полумраку сам набасао на ненамештен кревет и с очима већ помраченим од сна заронио у јастуке.

Глуви сан навалио се на мене попут тешких колица натоварених црнилом ситног угља и засуо ме сумрачјем.

Онда је зимска ноћ почела да темељи зид од црне цигле ништавила. Бесконачна пространства претварала су се у слепу и глуву стену, у тешку непробојну масу која је обрастала простор између ствари, а свет се згушњавао у ништавило.

 

 

***

 

Како се тешко дише у соби заробљеној клештима ноћи. Кроз зидове и таванице осећа се притисак хиљада атмосфера таме. Ваздух је јалов и тежак за плућа. Пламен лампе обраста црним гљивама. Пулс постаје лаган и овлашан. Досада, досада, досада. – Негде дубоко у тој згуснутој маси ноћи црним ходницима зиме иду усамљени људи са фењерима. Чини ми се да до мене допиру њихове пусте беседе, њихова апатична, монотона наклапања. Ундула, Ундула лежи у свом мирисном кревету у наручју тешког сна који из ње исисава сећања на све оргије и лудости. Њено беспомоћно и меко тело, ослобођено стега тила, гаћица и чарапа, тама је обухватила попут великог крзненог медведа, заклапа их у своје четири огромне шапе и њене беле баршунасте удове скупља у једну слатку и меку хрпицу, над којом хропће својим пурпурним језиком. А она неосетљива, с очима у далеким сновима, беспомоћна се подаје прождирању таме, и кроз њене ружичасте вене теку млечне стазе звезда, упијене очима у те вртоглаве карневалске ноћи.

Ундула, Ундула, ти уздаху душе земљи срећних и савршених! Како се моја душа раширила том светлошћу кад сам, Лазар покорни, стао подно твојих светлих прагова. Преко тебе сам у горућем дрхтају страсти спознао своју беду и ругло у светлу твог савршенства. Како је слатко било из једног погледа твојих очију ишчитати пресуду која ме занавек осудила, понизно послушати гест твоје руке која ме одгања од ваших гозбених столова. Сумњао бих у твоје савршенство да си другачије учинила. – Сад ми је време да се вратим у реторту из које сам изашао неуспео и недовршен. Идем да до краја искупим грешку Демијурга који ме је створио. Ундула, Ундула! За који трен ћу и заборавити на тебе, светли сну оне земље. Приближава се последња тама и грозота реторте.

 

 

***

 

Лампа цеди досаду и шишти своју монотону песму. Као да сам некад давно чуо ту песму, негде на почетку живота, кад сам – болесно и уморно новорођенче – цвилио и кмечао дуге плачне ноћи. Ко ме је онда позвао и вратио да насумице тражим пут повратка у материнско праништавило?

Како се лампа дими. Сиви краци канделабра израсли су као полипи до плафона. Сенке се домунђавају и шапућу. Бешумно трче бубашвабе по жутом поду. Мој кревет је толико дугачак да му не видим супротан крај. Нема сумње да сам болестан, тешко болестан. Како је горак и грозан пут до реторте.

Онда је то почело. Ти монотони, јалови дијалози са болом дојадили су ми сасвим. Непрестано га убеђујем да мене као чистог интелекта он уопште не дотиче. – И како све друго постаје мутно и замршено, осећам све јасније да се он који пати ослобађа из мене који гледа. Али истовремено осећам како ме страва лагано голица.

Пламен лампе гори све ниже и тамније. У жељи да га виде сенке извијају своје жирафасте шије све до плафона; али ја га пажљиво скривам испод перине. Он је као мали безоблични ембрион, без лица, очију и уста, он је рођен да пати. Од живота он зна само све облике и наказе патње, њих спознаје у дубини ноћи у коју је зароњен. Његова су чула окренута ка унутра и халапљиво гутају бол у свим његовим облицима. Он је на себе преузео моју патњу. Понекад је само налик на рибљи мехур набијен болом, поврх опне са горућима жилама које пате.

Зашто плачеш и цвилиш читаву ноћ без престанка? Како да ти ублажим патњу, сине мали? Шта да радим с тобом, шта и како? Увијаш се, дуриш и мрштиш, не чујеш и не разумеш људски говор, и даље кукаш, читаву ноћ тулиш свој монотони бол. Сад си као пупчана врпца, уплетен и треперав…

 

 

***

 

Лампа се сигурно угасила кад сам задремао. Тамно је и тихо. Нико не плаче. Ништа не боли. Негде далеко, далеко у дубини таме, негде иза зидова олуци роморе. Боже! то је отапање!… Тавански простор глуво хучи, као кутије огромних музичких инструмената. У чврстој стени ове црне зиме морала је да се створи прва пукотина. Велике избочине таме разливају се у зидовима ноћи и распадају. Мрак се као мастило излива кроз пукотине зиме, клокоће у олуцима и у одводним цевима. Боже, иде пролеће…

Тамо у свету град се полако ослобађа окова таме. Од тог каменог зида таме отапање одваљује кућу по кућу. О, опет удахнути пуним грудима тамни дах отапања, о, осетити на лицу оне црне влажне покрове ветра што лете улицама. Пламичци светиљки по ћошковима улица утапају се у фитиљ и постају плавичасти кад поред њих пролећу ти пурпурни покрови ветра. О, искрасти се сад и побећи, оставити га ту заувек самог с његовим вечитим болом… Каква ми ниска искушења шапућеш у уши, ти ветре отапања? Али на којој страни града може да буде тај стан? Где гледа тај прозор замандаљен жалузинама? Не могу да се сетим улице у којој је био стан мог детињства. О, само погледати кроз прозор, удахнути дах отапања…

 

Marceli Weron, Undula, „Świt. Organ urzędników naftowych w Borysławiu” 1922, nr 25–26 (15 stycznia), s. 2–5.

 

Превод са пољског Бранислава Стојановић