Ивана З. Танасијевић
ЕСТЕТИКА РУЖНОГ ИЛИ АФИРМАЦИЈА АУТЕНТИЧНОГ ЖИВОТА

 

Станислав Гроховјак: Менует с погребником

ППМ Енклава, Београд, 2019.

 

   Песничка збирка Менует с погребником у преводу Милице Маркић у оквирима српског језика представља прву целовито преведену и објављену збирку значајног пољског песника Станислава Гроховјака. Конципирана на сликама гротеске, чинећи одличан репрезент онога што бисмо као стилски поступак у оквирима васколике уметности назвали појмом естетике ружног, Гроховјакова збирка тематизује смрт, пропадивост и распадање као искон човековог постојања. Први семантички слој, утемељен на натуралистичким сликама, међутим, само је платформа за далеко значајнији поетички сегмент збирке.

   Наиме, „Гроховјаку је пришивана етикета песника који прославља ругобу и нагрђеност, и он ту своју ’кривицу’ признаје, али је и коригује, својим стремљењима даје назив ’мизерабилизам’ – устајање у одбрану угњетаваних, јер није ствар у пукој фасцинацији ружноћом и смрћу, него у љубави према обичним стварима, које утиру пут афирмацији стварности“.[1] Видећи, дакле, песништво као подручје са којег треба проговорити о стварности онаковом какава она јесте, лишеном сувишног метафизичког набоја, кроз афирмацију мотива смрти, старости, труљења и ружноће, као дела живота у својој пуноћи и целовитости, Менует с погребником представља репрезентативано штиво за увид у поетику Станислава Гроховјака.

   С обзиром на то да наслов читаве збирке, као иницијална позиција са највећим семантичким набојем, представља музички појам, лагани плес, и то у спрези са фигуром погребника, као недвосмисленог симбола васколике људске пропадљивости и коначности – поетика збирке одликује се позицијом прихватања неминовности људског усуда, али на начин афирмације свега скрајнутог и одбаченог. Поетика скрајнутога гласа  изнедриће збирку која, у својим тежњама ка целовитости, промишља уметност, песништво, књижевност, афирмише смрт, старост, пропадање, али, суочавајући узвишеност са сликама свакодневице, за своје мотиве узима и божанске фигуре, промишљање из угла сусрета са стварним животом.

   Песничка визија уметности, као подручја лишеног метафизичке димензије и традиционалних мотива идеалне драге, снажно је маркирана већ у првој песми збирке: „Девојка: / Ви се шалите. / Ви њу тако свилено – ви њу као лептира / По златним и складним шумама… / Ко из Дафне трен нежан кад засвира… / Песник: / Па да. Ко кад оштро / Пољубиш сатару.“[2] Лишена, дакле, наглашеног лирског, окренута свету какав јесте, поетика Гроховјакове збирке упућена је на све оно што је у традиционалном песништву скрајнуто. Тако песма више није писана идеалној драгој, нити другом узвишеном идеалу, већ своју сврху добија само према крајњем домету маргинализације – онима способнима да разумеју патњу: „О, песму ову пишем ја / Себи и магарцима / Двојици с костобољом / Једном са зубобољом / Они ће да схвате“[3].

   На окретање ка стварности, далеко од традиционалне књишке учености и универзалне класичне литературе, песнички субјект Менуета с погребиком упућује и читаоце, као према путу целовитог разумевања живота: „С Антигоном крај лешева / С Одисејем на Катаркама / С Дејвидом Коперфилдом над јадом и харингом / Оооо, с Вертером умиру, с Вијоном лудују / Он предводи / А живот им измиче, мигољи из му^ка књижничког“[4]. Ослањање на традиционалне поетике, што чине „безглави јахачи у утрци мишјој“[5], није пут спознања аутентичног света, зато управо у окренутости животу песнички субјект види „свежину“, преокрет способан да пружи доживљај истинског живота, недоступан књишкој учености: „Да неко сврати, чашу воде дâ ти, / Да унесе приде мирис свога тела / С кишицом на маљама под пазухом / Да хаљином својом својски запахне / Поезијом изморену / Баршунасту њушкицу“[6].

   Најснажнији мотив читаве збирке, обједињујући све друге мотиве у целину, представљен је управо у фигури смрти и пропадања. Афирмација човековог тела, као, иако пропадљивог, есенцијалног облика живота и егзистенције, указује се као афирмација живота у свим његовим облицима. Тако „месо“ простаје кључ разумевања уметности и живота, алфа и омега васколиких људских напора и активности: „Јер живот / Значи: / Куповати месо Черечити месо / Убијати месо Славити месо / Плодити месо Псовати месо / Учити месо Покопати месо / И правити од меса И мислити с месом (…) Обашка обашка у одбрану меса / А ОНО ГОРИ“[7]. Маркирањем телесног и материјалног, Гроховјакова збирка проговара о пропадљивости, труљењу и осипању, као нужности аутентичног постојања, што поезија треба да представи, бранећи на тај начин све које традиционално песништво превиђа и оставља по страни: „Не траје / Не хлади се / Не чува у соли / Копни / И трули / Опада / И боли“[8].

   Најјаснији облик гротеске, у служби афирмације угњетаваних, превиђених и скрајнутих, Гроховјакова песничка збирка гради у песми Портретисање покојнице, где кроз натуралистички конципиране слике песник нуди приказ једног непоновљивог живота, маргинализованог и тегобног: „Госпо, мора да сте се сити находали / Чим сте тако бели у лицу… (…) Госпо, мора да сте се накукали чим сте / Згасли тако тихо. Мукло ко марвено грло / Да грунуо није ни најдаљи гром“[9]. Осликавање једне мале, обичне, људске смрти, носи собом апострофирање важности сваког малог и „обичног“ живота, што је и најзначајнија поетичка константа збирке.

   Свеопшта пропадљивост, коју песнички свет збирке осликава у пуном замаху, представљајући смрт кроз фигуру лава, јединог који је „непонижени наги цар“[10], Менует с погребником предочава моменат сусретања узвишеног са ниским: „Разуме се, када умре – скелет грудног коша / Доћи ће да лешинаре супови, хијене, руља“[11]. Наглашавајући, дакле, својеврсну једнакост пред неминовним крајем, поетски свет Гроховјакове збирке као да тражи правду и једнаки значај за свакога.

   Еротика, као један од конститутивних елемената значајних за разумењвање збирке, наглашено је окренута презреном, скрајнутом, афирмишући ерос као универзалну потребу и право: „Само, тада била је прљава… И говорила би / Љ у б а в“[12]; „Прекрасна је штрока твоја / Астеризма злих паукова“[13].

   Кроз васколику афирмацију аутентичног живота, фигура Бога/Богородице у Гроховјаковој збирци бива предочена кроз измештање из сфере сакралног, доводећи божанске фигуре у оквире свакодневног (људског) живота: „И кажу њему Боже / Док он је само фризер / Клизи бритвом по кожи / И криву четку гризе“[14]. Десакрализација узвишених хришћанских мотива смешта их у подручје свакодневног живота, ништећи притом до крајњих граница сваку дистинкцију малог и узвишеног, светог и профаног, значајног и скрајнутог: „Христос зелени бане и скочи / Мрко гледа, нишани у очи, / Необријан.“[15].

   Стога, Менует с погребником Станислава Гроховјака, као прва целовита ауторова збирка на српском језику, кроз поетику у којој доминира гротеска, мотиви смрти и распадања, предстваља свакако несвакидашње штиво, нудећи друкчију слику света, сагледаног и осветљеног из другачијег угла. А ако је модерна књижевност своју поетику изнедрила на искуству скрајнутог и маргиналног, дајући му право на глас, онда је превод Гроховјакове збирке за српску књижевну продукцију велики допринос, не само у разумевању овог значајног пољског песника, већ и савремених уметничких стремљења уопште.

  

  

[1] Милица Маркић, „Погребни поговор“ у: Станислав Гроховјак, Менует с погребником, превела Милица Маркић, ППМ Енклава, Београд, 2019, стр. 36.

[2] Станислав Гроховјак, Менует с погребником, превела Милица Маркић, ППМ Енклава, Београд, 2019, стр. 5.

[3] Исто, стр. 5-6.

[4] Исто, стр. 20.

[5] Исто, стр. 20.

[6] Исто, стр. 33.

[7] Исто, стр. 7.

[8] Исто,  стр. 7.

[9] Исто,  стр. 12.

[10] Исто,  стр. 29.

[11] Исто,  стр. 29.

[12] Исто,  стр. 23.

[13] Исто,  стр. 24.

[14] Исто,  стр. 10.

[15] Исто,  стр. 14.