Жарко Миленковић
ЊКВ ПОЕЗИЈА

 

Гојко Божовић: Краљевства без граница: есеји о српској поезији ХХ и ХХI века

НБ „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019.

 

            Књигом есеја о српској поезији ХХ и ХХI века – Краљевства без граница, песник, критичар и есејиста Гојко Божовић, сумира своја досадашња поетичка, читалачка и критичарска искуства. Сам наслов књиге говори много о ауторовом односу према поезији, својој, туђој, али и поезији уопштено. Песма, у искуству Гојка Божовића има повлашћено место, она је краљица писане речи, али и уметности, у њој су сумирана сва она лична, колективна и историјска искуства. Песма је најслободнији вид уметничког изражавања, никакав вид идеолошког и било ког другог сличног дискурса поезија не трпи, стога поезија јесте краљица, па се према њој и треба односити са поштовањем какво заслужује. Песма је једино могућа када је проживљена искуством. Зато је Божовић и ставио нагласак на то да без богатог личног, читалачког, историјског искуства поезија није могућа, или ако јесте онда то и није добра поезија. Обрађујући појединачне песме, опусе, теме и мотиве српских песника ХХ и ХХI века (тај је период турбулентан и у поетичком и у културолошком, али и у историјском смислу), Божовић прати какав је однос према поезији негован кроз ове периоде оптерећене трагичним и судбоносним тренуцима. Како се поезија све више окреће ка малим животним радостима и проблемима песника и индивидуа које песника окружују, ова књига има јасну концепцијску нит која различите песнике, различитих поетичких епоха повезује, а она се огледа управо у искуству свакодневице и стварности. „Стварност је запосела простор поезије“ – каже Божовић у својој песми Елементи. Стварност је оптерећујућа и тешка, она се не може увек поднети, а поезија је за овог песника „елемент за опстанак“, али не само у овој песми, већ и у целокупном промишљању поезије нашег аутора.

            Есеји сабрани у овој књизи настајали су у временском периоду од једанаест година и разврстани су три дела. Први део, Оквири, чине есеји о Растку Петровићу, Душану Матићу, Раду Драинцу, Милану Дединцу, као и о антологији балканских песника: Последње искуство, Два основна лица временитости, Профетски чин песничке објаве, Памћење и живот, и Гласови Балкана.

            У другом делу, под називом Гласови, су есеји о Ивану В. Лалићу, Чарлсу Симићу, Александру Ристовићу, Данилу Кишу, Љубомиру Симовићу, Браниславу Петровићу, Рајку Петрову Ногу, Стевану Тонтићу, Раши Ливади, Душку Новаковићу, Новици Тадићу, Братиславу Милановићу, Војиславу Деспотову, Небојши Васовићу, Радомиру Уљаревићу, Јелени Ленголд, Живораду Недељковићу, Мирославу Алексићу, Ласлу Блашковићу, Милени Марковић и Ани Сеферовић са следећим насловима: Асфоделе и суноврати, Без сметњи на везама, Три песме Александра Ристовића, Песма као археологија ствари, Београдске песме Љубомира Симовића, Историја у огледалу поезије, Старији свет од нашег, Камена прича, Драма безнадне егзистенције, Раша Ливада, име једне приче, Глас из краљевстава непотребних и потрошених, Мистерија и удес постојања, Оставштина и завештање, Силазак и обнова, ДЊИЖЕПТА или изван језика, На рубу језика, Расправа о видљивом и невидљивом, Песме изоштрених чула, Мале светковине смисла, Свет се слаже у слојевима, Песма и прича, Песме које некоме говоре и У нестајућем свету.

            Трећи део, Дванаест песама, дванаест читања, чине кратки записи о дванаест песама Јована Дучића, Станислава Винавера, Ива Андрића, Растка Петровића, Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Бранислава Петровића, Војислава Деспотова и Милоша Комадине: Тренутак у коме је све тихо и Једино досуђено време, Простор и звук и Изгубљени склад, Елементи постојања, Немогући сусрет, Стварне речи, Простор и време, Која је песма последња, Одјек за цео живот, Преостали излаз и Халуцинантна имагинативност. Сви ови есеји и записи о песницима и песмама – које смо  навели само из разлога показивања широког замаха, узорака обрађених и захваћених у овој књизи – обухваћени су једним опширним предговором, есејом Два питања поезије који се може читати и као сопствени поетички манифест, и као одбрана поезије у времену зла, дакле као уметнички одговор на питање „Чему песници у оскудно време?“, али и као читалачки одговор на тенденцију све мањег читања поезије у савременој култури.

            Одговор на два питања поезије постављених у уводном поглављу  – „Зашто неко пише песме“ и „Зашто неко чита песме“ – Божовић даје, такоће Хелдерлиновим стихом „оно што траје заснивају песници“. Поетичко и читалачко искуство Божовић види као међусобни дијалог између онога ко пише, ствара поезију и онога који чита, прима и разумева поезију. Песник ствара оно што траје, док читалац прима оно што траје; и један и други граде свет испуњен трајањем, и један и други не постоје сами за себе, већ једино у том искуству заједништва, граде простор поезије, као онога што траје, што ће заувек опстати. „Песник конституише смисао, читалац тај исти смисао ре-конструише. Једном створен, тај смисао нипошто није дат, он остаје потенцијалан и подложан променама, које доносе различити историјски и сазнајни контексти, али је могућ само услед самосвесне читалачке обнове у којој оживљава стварност песничког смисла“ (12). Песник, јесте стваралац нечега трајног, али читалац потврђује животност трајања. Једном написана песма, она је трајно присутна, али њен живот кроз различите видове трајања може потврђивати само читалац. Читање поезије је потврђивање њеног опстанка: „Настала као животна потреба, песма то и остаје само у дијалогу са читаоцем. Само ако одјекне у његовом духу и ако каже нешто важно његовим емотивним и сазнајним странама, песма може да буде прихваћена као животна потреба и као непроцењиво животно искуство“ (27). На песнику је терет стваралаштва, он је један и треба издржати проверу мноштва читалаца. Његов задатак, сматра Божовић је да ствара „услед затечених могућности“ док је улога поезије „реконструктивна колико и самосвесна“ (18).

            Улога поезије у историји човечанства, немерљива је. Она је чувар памћења, а „памћење претвара апрстрактно време у проживљени и промишљени тренутак историје“ (43). „Датуми везују песме за стварно историјско искуство, дају им конкретну димензију и чине да историјско време управо кроз песничко мишљење постане издвојено у општим токовима времена“ (42). Песници дају виђење свог времена, и различито се са њим носе. Неки песници у њему виде искупљујућу улогу, неки пак предапокалиптично стање света –  али и за једне и за друге поезија представља жудњу за спасењем, док се у императиву песничког  „Певај“ „призива разлог због којих ће свет, још једном, бити обновљен“ (159). Читалац ће у поезији пронаћи „радосна открића смисла и критичко пресабирање искуства наших дана“ (170). „Поезија мора да изнутра осветли и потом изрази драму лирског субјекта да би у очима све ређих читалаца поезије повратила нешто од нарушеног ауторитета и, још више од тога, да би јој се уопште веровало“ (174–175).

            Свака песма је једно посебно неограничено краљевство, које се не може истражити и протумачити до краја, ма колико се трудили. Божовићева промишљања и тумачења поезије српских песника ХХ и ХХI века, тако представљају само један део растумачених порука које поезија собом носи – док сваки песник и сваки читалац ће у том великом краљевству, тражити, проналазити и освајати своје планине смисла. Својој краљици и једни и други ће се обраћати са „Њено Краљевско Височанство Поезија“.