Драгица Стојановић
ПОСОЛИЦА

 

ПАГ

 

То сам ја

Градић Паг

На отоку Паг

Усамљени светионик

Потопљен чамац

Моја кожа налик је

Површини Месеца

Покривена посолицом

Донесеном буром

Са Велебита

Гледано из облака

Тако изгледа оток Паг

Као градић Паг

Светлима зароњен

У кристални хад

Грал у бистрој води

Могла бих стајати

Узидана у стену

Могла бих бити

Шпиља за монаха

И кад би се сакупиле

Беле сузе које нису кренуле

Рубом ока марамом облака

Претворене у грумен соли

Могла бих бити

Чиста бела суза морнара

Уздах његов

 

 

ТРЕБИЊЕ

 

Треба ово тело

Одвести на југ

Осунчати ребро

Жега је

Ал’ студено испод коже

И нема капи воде

Глава од умора

Кад клоне

Као псето у трави

У спарно летње поподне

 

Треба ово тело

Одвести на југ

Као болесно дете

На море

Отворити плућно крило

Ребро окренути небу

Отворити око

Сунце да уђе

Жаока пчеле

У тежак шећерни грозд

 

Треба ово тело

Одвести на југ

Ненадано у предвечерје

Воз друге класе

Из груди да однесе

Сву помрачину

Јутром сва светлост да сине

Да обасја шине

И лице непознатог

‒  Са чијег ревера

Пада прва кап росе

 

 

КРАКОВ

 

Гле Краков!

Поглед са брда Вавел

На реку Вислу

Поглед је на Дунав

Са тврђаве Варадина

То што први пут гледаш

Као да си већ видео једном

Под теретом снега

Све као да је тајно забележено:

Куда год те ноге одведу

Увек стигнеш на место

Које је већ било у твом оку

У улицу која је већ оставила прашину

На твојим старим лакованим сандалама

На јави са кофером

Или у сну с главом на перјаном јастуку

ДЕЖА ВИ

Сваког пуног сата чујеш мелодију

Одсвирану на труби

Четири пута прекинуту

Кратко трајање те мелодије

Осликава кратак живот трубача

Којег је према предању

Убила у грло заривена стрела

Док је најављивао опасност

Од најезде војске Татара

Мелодија се на трен прекине

Покида конац на разбоју

Шири се прозрачно плетиво

На све четири стране света

И ти изгубљени путник на летећем ћилиму

Близу неба не знаш:

Слушаш ли звук Базилике

Св. Марије из Кракова

Или звук са торња

Св. Петра у Риму

Као што сам и сама

Једном на отоку Паг

Видела рудник соли Вјеличка

А у руднику соли Вјеличка

Оток Паг ‒ белу посолицу

Док у трептају белине привиђења

По мене није дошао

Сам Бели анђео

Да ме збуњену ухвати за руку

И кући одведе

О да и у ресторану Вардост

У Исаковој улици

Док сам јела запиеканку

Замирисао је хлеб

Испод воденичног завичајног камена

То могу посведочити многобројни путници

Који су седели око мог стола

Свака мрвица мирисала је

На различита села

У зависности чија је рука приносила усни

Црна или бела

Али има једна чудновата слика

Ни мало скривена

Велика лепа ишчупана

Из самог краковског језера

Добри пољски народ

Подигао је споменик

На главном градском тргу

Свом највећем ПЕСНИКУ

Песнику Александру Микцкејевичу

Када се он већ сирот упокојио

На туђој земљи сањајући отаџбину

 

Таква слика не може се видети

Два пута истим очима

 

 

НЕДЕЉА ПОПОДНЕ НА ЈЕЗЕРУ ПАЛИЋ

 

Сама

Сама као шифоњер

У шифоњеру

Бела блуза

Без другог рукава

Сама

Као недеља поподне

На острву Гранд Жат

Док се прсти сликара

Као сенка провлаче

Између светлости и боје

Сликајући парк

Девојке које седе у парку

На трави са младићима

Обликујући несавршене профиле

У савршени геометријски облик

Пса у влажну њушку

Крило девојке претварајући

У усамљено крило моје

Крило жене без детета

Зрно мака у оку човека

Кукавицу на врху сата

У сат кукавице

Усамљено поподне недељом

На острву Гранд Жат

У ову недељу поподне

На језеру Палић данас

Где су сви у пару

Двоје по двоје

Под једним сунцобраном

Сама… Сама…

Као плава чарапа

Изувена на обали

Пре него је нога похитала

По надолазеће бело весло

У води

 

 

СТРАХ ИЗ ХАВАНЕ

 

Плашим се девојака

Које полазе на далеки пут

Без пртљага

 

Плашим се кад ми неко каже

Емотиван сам погледај ми кожу

Колико и реченице

Више те не волим

Више када је изговорим

Него ли када је чујем

 

Плашим се што недељом

У Хавани не раде књижаре

Нарочито она једна

У којој ce може наћи књига

Са именом града

Који у преводу значи УБИСТВА

 

Плашим се баштованове ципеле

Остале у густом растињу

Због сироте руке испружене

Ка малим даром туристе

Плашим се Оне која се не расплаче

Због баштованове заборављене ципеле

Ни због уметности прављења шешира

Руком везиваног палминог лишћа

 

Плашим се сузе

Истинске уметности остале

Међу баштовановим сиротим прстима

Док на главу ставља шешир туристи

 

Плашим се тајне

Остале у палмином листу

Што са главом туристе

Излази из земље опасане зидинама

 

Плашим се себе која бих прешла

Све границе

Преко свих лаких плетених столица

Безобразно довукла

Удобну столицу Ернеста

Од чисте ебановине

 

Чак и у њу села

И у леву руку ставила

Чашу Даикарија

И у десну

Чашу омиљеног Мохита

До усана дугу

Дууууугу сламчицу

 

Плашим се себе

Која би заборавила

На све страхове

И хладећи се лепезом

У салси уживала

 

 

ЧЕКА МЕ БРОДВЕЈ

 

Ах! Ево на пример

Играти танго ове вечери

Био би изазов

 

Да покажем гола леђа

А будем отмена

Или да седнем на мотор

Пустим ветар у косу

Стегнем руке око нечијег дугмета

Ниже пупка

Као кад бејах девојка

 

Таласи на дасци

Да ме одведу до светионика

Пољупцима да чекамо

Долазак брода са путницима

Лаких летњих кофера

Или оним мотором

Дa се вртимо oко запаљеног обруча

Док нам се не запали одећа

 

Могла бих и на планину

Да отворим враташца од тора

Сакупим одбегле јагањце

За једним белим да лутам

Звуком фруле

Као за сретном судбином

Недостижним облаком

Док ми роса на чело

Оставља капљице у страху

Да се пастир не пробуди

 

У врућици сам

Чека ме Бродвеј!

У дугим црвеним чизмицама

Тек иза завесе да

Покажем руб колена

Бацим подвезицу у публику

Или научим (пар корака)

Од славног кореографа

 

Можда би славни кореограф

Могао да ми покрене корак

Да ме састави

 

Вечерас сам сломљена лутка

Луда од сањаног ветра

Који по мене не долази