Давид Кецман Дако
ИЗБАВЉЕЊЕ ОД СУНОВРАТА  

 

Славомир Гвозденовић: Грозница севера (Изабране и нове песме)

Агора, Зрењанин, 2019.

 

 

 

Новим и строжим избором песама које су заступљене на страницама у књизи Грозница севера Славомира Гвозденовића отвара се и могућност друкчијег доживљаја и тумачења његовог целокупног поетског опуса. За разлику од ранијих избора, уочљиво је да више нема оних, такође пажње вредних, песама са родољубивом тематиком. Строжом селекцијом сада су у првом плану песме посве модерног концепта. Разврстане су у осам циклуса. Водећи више бриге о томе да му квалитет песме буде прво полазиште, осим песама са изразито модернистичким знаковљем, овим избором је обухваћен и мањи број доиста изврсних песама антологијске вредности блиске поетици Гвозденовићу узорних песника, Васка Попе, Бранка Миљковића, Миодрага Павловића. Овим избором су бројношћу заступљеније и песме изразитије херметичности, али остварене формом и стилом својственог авангардистима, српским а још више румунским, најпре оних које је Гвозденовић преводио на српски језик.

Приметно је колико и сам аутор значајнију пажњу посвећује и песмама у којима су његови поетски искази сведени на симбол, попут су хаикуа, али универзалнијег значења, те их читањем и доживљавамо као сев – песме. Такве су лирске минијатуре Уместо оног из висина, Белешка 3 („и тамо је била ноћ/ тријумф демагога/ ветар/ и круг/ и александар македонски//“ стр. 83), Одисеја сажет облик, минијатура од само три стиха, посве згуснуте енигматичности: „онда сам почео да дижем облак/ огромно око кирке/; посвећено олуји“//. (стр. 84), Песници за господаревом трпезом, као и Зима, песма од само пет речи: у тами се/ крове, драги књиго. О смелости стваралачких трагања за модернијим, посве урбаним  поетским исказом сведоче о песме сачињене од наслова из српске штампе нађених у само једном дану: извори травничке хронике/ београд у ходу ка европи/ три лица лепоте/ обавештење догађаји/ забранио јулије цезар/ са путовања// пророк и пракса/ иван табаковић/ поетика слободног човека/ клизи гора/ театар у подруму…“ (из песме Београдски међународни сајама књига. Читање прво). У њима је је Гвозденовић близак дадаистима, као и клокотризму Адама Пуслојића, поезији Бранислава Вељковића, поетици симболизма Мирољуба Тодоровића, па и Славку Матковићу. Наравно, реч је само о блискости, а не о утицају, следбеништву, јер је са већ оствареном самосвојношћу властитог поетског концепта Славомир Гвозденовић поодавно и од такве сумње ослобођен.

Све те видне преображаје у Гвозденовићевом поетском концепту, који су до пуног изражаја дошли управо у избору под насловом Грозница севера повезује једна лирска нит, блиска форма и стил, посве слободни стих, карактеристичност у сталности да све речи, па и властита имена, пише малим словом, честа употреба двотачке испред финалног дела песме… Очита је такође и песникова строгост при смисленом обликовању свих осам лирских кругова. Захваљујући превасходно таквом, смелом, па и самокритичном приступу у приређивању оваквог избора, чему, као мото, претходи упитност „ко сам ја који удара главом о зид/ тражећи пут до боље куће“, књигом Грозница севера истовремено се отвара и могућност друкчијег садејства свих његових за ову књигу изабраних песама.            Аутопоетичним лирским исказом предочено је обелодањење животом већ добрано искушане мисли о улози песника, али све  је у знаку горчине од искуства оног који је и ван матице, писањем на свом матерњем, српском језику „бринуо издалека и близу/ о свакој травци/ као да је трава небом/ ослонац света/ (…) на тоцилу срца оштрио је језик/ за песму за облаке и казивања/ (…) целом је свету – и себи – певао/: опрезан буди / гласови и одрицања/ одјеци и тама из његовог су избијали занесењаштва/ у крхкој речи као у бусену траве/ крио се са птицама помешан/ и нико ама баш нико/ није испод његовог одела у његовој пустињи/ могао да одгонетне оно што се памти/ нем и непомичан/ у његовој је руци био кључ//“ (Пролећем закован, 98-99).

Грозница севера је и емотивношћу и рационалношћу дубоко прожет мислени мозаик лирског ткања које је одраз, односно одјек песниковог суочавања са својим (животним), али и са давно прошлим временом. Такође и са историјом и свог, као и са историјом других европских, час сложних, час међусобно супростављених народа. Тако је и разложни повод за песму чешће пронађен међу знаковљем са фасада старих темишварских здања, трајних симбола једног времена, једног пропалог (аустроугарског) царства, или је то сучељавање са нестишајним ехом минуле силе, велике и страшне моћи, небитно одакле, кад и како стиже, јер увек је то нечим у себи дубоко скривеним истовремено, с разлогом и веома узнемиравајуће. Осим тог знаковља које га гледа са фасада старих аустроугарских здања, из тамних углова метрополе, реч за песму изазива и мисао о поновљивости зла, на шта песника упозорава и знаковље са страница уџбеника историје коју су писали победници, уз то и садржаји из архивских докумената, из животописа, сазнања о судбинама појединих писаца, најчешће Милоша Црњанског, Лазе Костића и Бранка Радичевића, такође делом свог живота везаних за Темишвар.

Осећајући пулс који настаје као последица живљења у овом добу све изражајније алијенације, све суровијег, бездушнијег доба угрожености малих народа, све виднијег нестајања њиховог вековног идентитета (језик, писмо, култура, баштина, духовност, (ово ћирилице ништа не вреди), док сриче златно слово изазвано бојазношћу утемељеној на стварносном трену, песник Славомир Гвозденовић указује и на нужни опрез. Разлог? У времену је и у простору који доживљава као сурови непроход за мисли од просветљења какве, примера ради, налазимо у песми Кад бих знао као што не знам, која је не само насловом, него у свим деловима такође сва од упитности. Песмом  и овакви недоуми: „кад бих знао као што не знам/ ко одређује истоке овоме граду/ ко у хоризонт урезује улице/ тргове/ већницу/ лудо позориште/ школе/ ко слаже по раскрсницама шине/ одређује смерове/ и каква нам пристаништа њима стижу/ (…) ко нам у кућу уноси зимске појутрице/ ко олује прозора супермаркета/ ко нам облаже ране видику и кнежевини/ (…) и вреди ли круна царева више од гушчијег пера/ из руке бранкове његошеве костићеве/ и још нишче господе дучића и црњанског/ које нам заискри сваке ноћи/ брдо и дрво и славује пред зору/ уводи у пошту у фирму и башту/ у мале и велике продавнице магле// кад бих знао// колико вреде наша два плачна ока/ са прозора и капија/ и већег мрака// (Кад бих знао као што не знам, 56-57).

За Гвозденовићев ирски концепт својствено је управо то необично синтетизовање традиционалног и модерног, реалног и урбаног, међутим, управо је оваквим, строжим избором до потпунијег изражаја дошла блискост са постмодерном. Дакако, веома су успеле и песме са ослоном на класику према којој има једнако и дивљење, али и критички, понекад и благо иронични отклон. Аналитичким приступом  песмама одабраним за ову књигу стиже се до уверења да Славомир Гвозденовић као песник истанчаног лирског осећања света и стваралац модернијих захтева и те како држи и до оног врхунског у песништву свог матерњег језика, од Костића, Црњанског, Дучића, до поједних српских раних надреалиста (Душана Матића), надасве до поетике Васка Попе. Судећи по песмама какве су Сурово путовање, Певам о светској постмодерни, У Паризу: тело као авет, Жене су овде  лепе и добре, Нешто као сиротињска црква, уочљивија је блискост са европском модерном. При разазнавању оног најбитнијег у Гвозденовићевом односу према  магији властите лирике, од важности су и његове чешће песме о песми, попут оне са насловом Дај да те још овај пут одбраним у којој је изаражајан самозахтевни став битан за креирање самосвојности лирског рукописа: „моја песмо без главе/ охлади се свуда буди моја/(…) не напуштај ме кад дође први аутобус/ ја нисам ја без тебе// (…)/ снеси јаје кокодакни крокодилко моја/ усрећи ме моја ружо државо заветино// (…)/ ко зна шта бих без тебе у овом календару/ у стручњаке се не уздај много/ испод сунца усијане шкољке/ почешај ми реторику уштини ме ослобођена свега/ тргни ме из летаргије врати из будућности/ ипак сам ја само твој песник// (…)/ надлежна буди за мене/ превези ме преко/ да видим најзад/: ко сам и шта сам и чији//“ (47-48). Оваквим избором из своје урбане поезије старијег и новијег датума, оваквим заокружењем властитог поетског концепта,  песник је своју модерност ставио у први план. О радикалнијем одступу од класике, односно о отклону од традиционалног, макар и посредно, указује и песмом Зачикавам Доситеја ругам се Вуку, одакле су и ови стихови: „из своје муке/књиге/ дозива ме неустрашиви лирик// крећемо на пут/ на раскрсници зелени семафор/ као добронамерно дрво/ простире пут отвара перспективу/ започињемо вековне размирице/ како нахранити вејавицу/ како грдно остарелу слободу/ (…)// на сва ће врата закуцати непознати гост/ са судбинским одговором без питања/ још увек у непризнатом замаху/ увиђам/ постао сам станoвник европе“.

Уверен да у овом (и оваквом) глобалистичком свету све има своје знаке, те да живи у самом средишту вртложника градског ништавила, са исконском потребом да некако изађе на крај са погубним процесом алијенације, ходом кроз теснац у коме се не чује глас избављења, глас спасења а изговорен је предачким језиком, или написан словом од којег је и властито му вјерује у смисаоност самог опстанка, овај песник излаз, ако је то као односно избављење икако могуће, види у премошћавању тог процепа између нечег новим временом већ неважећег и оног што је тек у назнакама новонасталог дôба и у њему оног света тек наступајућег. Спасење је у нади која не гасне, у мисли, односно у вери да је решење у оном што, макар и симболиком (знаковље из старе нам вере), од искона чини вертикалну спону између земаљског, тврдог тла, и свода небеског, недохватног. Малени, незаштићени, а одасвуд студен стиже, те се чини да је Север (реч у наслову ове књиге) доминантна страна света. Да су тамне ноћи током свих, а не само у доба зиме, дуже од дана, да студен и предуга ноћна мора сужавају простор за дејство светлости и топлоте. У зебњи сродност или у присном и трајном дослуху са Црњанским, чија сен непрестано лута старим Темишваром, у његовом делу је пронашао именослов за свој избор Грозница савера: „црњански је грозницу севера/ потврдио јарким/ бојама/ : песници гаврани овејани// све су фасаде у овом граду/ усијане чипке/ и дан данас/ горе вековним пламеном/ (…)/ задиркују огледала/ тешко се из њих сечиво пружа/ право у наше памћење/“ (Фасаде старог града, 29).

Избављење је, по Гвозденовићу, у одлучнијем, пркоснијем отпору свему што у сили, доминацијом лажних вредности онемогућава вертикални ход: отвореност таквог пркоса исказана и молитвеним гласом, најдиректније у песми Лажни оглас: „ситни црве/ поштовани грађанине/ врли становнику/ молим те/ пажљиво заобиђи товаре бројева/ и све остале подмуклости// записиваче магле / председника утешитеља класике/ избегни удес и друге ужасе/ прст покажи нашој лепотици метрополи// врео од лета са мирисом зиме//“ (46).

Изабраним и новим песама на страницама Грознице севера Славомир Гвозденовић се више показује као песник малешног, али још постојаног света који негује и тако брижно чува то дрво властитог живота, о чему тако величанствено казује у песми антологијске вредности Имао сам једно дрво. Одлучнијом мишљу истовремено се потврђује и као постојани, умни чувар свога места у свом животу. Чува га писмом предачким, а изразитијом модерношћу се овај самосвојни стваралац показује потпуно слободним и отвореним  за новине које до њега, до нас стижу из свих времена и са свих страна. И „примиће се“ попут сваког здравог зрна – падне ли, наравно, на плодно тле које жеђа за овоплаћујућом новином и у њој оздрављујућом топлином, за добротом. За избављењем од суноврата.