Гофредо Паризе
БУКВАР

 

АНТИПАТИЈА

 

Једнога дана, један помало лењ човек који се није никада занимао за политику јер није уопште сматрао – упркос пребацивању које је пљуштало са свих страна – да „је сваки људски поступак политички поступак“, зачуо је како телефон звони на помало антипатичан начин. Овај човек, за разлику од многих који су са сигурношћу у стању да сваку ствар објасне разумски, често није објашњавао ама баш ништа и задовољавао се, можда због своје лењости, тиме што би од људи и од ствари примао сигнале који су, без икаквог објашњења, већ садржали објашњење. То што је тог дана звоњава телефона била антипатична није представљало законитост коју ваља „продубити“ уз помоћ разума, већ просту случајност, јер је заправо у неким другим случајевима звоњава била симпатична, раздрагана и распевана, или је наговештавала трач, најављивала нешто добро и пријатељско. Тог дана, као, нажалост, и у неким другим случајевима, не; можда му је почетак звоњаве деловао продужено и на неки начин наметљиво, можда је суштина у томе што се звоњава наставила, а да се особа која зове није уморила од чекања (што је подразумевало глуву истрајност, постојан темперамент, лишен страха од неумесности); било како било, човек је у том тренутку осећао антипатију према ономе ко га је звао.

Понадао се да ће особа, ко год да је у питању, демантовати то осећање, али није у то био уверен те је невољно пошао да одговори. Зачуо је, са друге стране жице, сладуњав „назални“ глас, који му се учинио непознатим чак и пошто је изговорио име. А у ствари је добро познавао особу, али је у том тренутку заборавио како име те особе тако и боју гласа. Била је то особа коју су многи тих година сматрали важном, односно, многи су чињеницу да је сматрају важном доживљавали као потврду сопственог значаја. Али је та особа имала ружно кошчато лице у облику песнице, стиснуте усне у коштаном удубљењу какво имају безуби људи, а пре свега је имала веома живе очи које се нису никада задржавале на погледу особе са којом разговара.

Они који никада не гледају у очи, већ нервозно скрећу поглед, тамо и вамо, увек су непријатне особе; а он је био утолико непријатнији јер није остављао утисак људског, радозналог немира, већ животињског, лукавог страха мајмуна који никада не гледају оне који их посматрају већ стално скрећу поглед ка стварима, правим и замишљеним, које је могуће зграбити и појести; тако је та особа посматрала људе и ствари, процењујући одмах количину, коју је могуће зграбити, и, да тако кажемо, појести, али никада квалитет; на тај начин је успео да зграби велику количину неквалитетних, али, тих година, честих појмова, који су му донели углед важне особе.

Обративши му се са „ти“, али сладуњавим гласом, одмах је прешао на ствар: затражио је финансијску подршку за неколико шпанских бегунаца који се боре против режима генерала Франка, а који се сада налазе у Италији. Рекао је да се обраћа њему као „ноторно напредној“ особи, уверен да неће одбити да пружи свој допринос „револуционаризацији“, која се одвија у тој земљи.

Лењи човек је одмах осетио антипатију из два разлога: прво, јер су те речи биле потпуно бесмислене, а потом јер је ‒ будући да је себе доживљавао као особу која не зна готово ништа – осетио завист због звучне способности свог саговорника да упије и успе да изговори без икакве потешкоће речи које не само да су биле лишене икаквог значења већ су биле и веома тешке за изговор. Отерао је од себе ону добро познату обамрлост изазвану антипатијом (штавише, та обамрлост се поистовећивала са антипатијом) и одговорио да не сматра себе „ноторно напредном“ особом будући да га политика не занима (овај је одмах почео да говори да је „сваки људски поступак политички поступак“, што је најављивало једну од оних дугих и досадних лекција које се нажалост догађају у животу, али које свакако треба избећи уколико се разговара преко телефона). Потом је рекао да не познаје бегунце и на крају поновио да, будући да га политика не занима, неће, како да каже…. дати свој допринос.

Настала је пауза у којој је човек тачно наслутио коју ће примедбу изнети овај други, а која је и неколико секунди потом уследила. А била је следећа: „Слушај, размисли, јер је у питању типичан лапсус: то би значило да си ти друштвено неангажована особа, да не кажем фашиста“. Опомена, изговорена и даље сладуњавим гласом, имала је намеру да изазове срџбу и хитру исправку, али није изазвала ништа јер је била предвидива, те је човек одговорио обичним и готово понизним гласом: „Може бити, не разумем се у политику“. Овај је наставио: „Требало би да одеш код психијатра“ очекујући питање „зашто?“, које међутим није уследило… већ само дугачки уздах. Тада је променио тон, али не и боју гласа и рекао: „Слушај, хајде да се видимо у неком од наредних дана? Ретко се виђамо“, на шта је човек одговорио да се спрема да пође на вишемесечно путовање. „А кад се враћаш?“

„За неколико месеци, можда шест или више; радо, кад се вратим.“

Разговор се наставио још неко време – о путовању, које је лењи човек измислио у том тренутку – тако да је био веома напоран и досадан јер је „овај“ желео да сазна појединости о местима и датумима, али се у одређеном тренутку завршио.

Прошли су поменути месеци и једнога дана је човек, који је све потпуно заборавио, поново зачуо антипатичну звоњаву телефона, али је у успаваној невиности кренуо да се јави. То је био он. Тражио је допринос за неке палестинске борце који су ту били у пролазу. Поново је одбијен, па је поновио говор од пре неколико месеци, наишао на „равнодушну кривицу“ и нимало отворености за „дијалог“. Човек је признао да није склон „дијалогу“, не из лоших намера већ због недовољног познавања ситуације.

Поново је прошло неко време и поново је човек зачуо антипатичну звоњаву телефона и поново је, заборавивши претходне разговоре, подигао слушалицу и уздахнуо. Није био у питању „овај“ већ женски глас који је тражио потпис и допринос у виду претплате на политички часопис који је тих година био у моди. Човек је поновио свој рефрен и одбио захтев. Потом је видео да је осам сати ујутру и да је недеља, пуна сунца и без иједног облака, и схватио да је његово одбијање оправдано, не само из бројних разлога које он међутим није желео да „продуби“, већ и због саме природе: тај телефонски позив се догодио у потпуно неприкладном дану и часу, у временским условима које се потпуно косе са годишњом претплатом на часопис уског политичког кружока. Поврх свега, жена која је, истини за вољу, била веома сажета, изговорила је међутим „платформа борбе“, израз који му је зазвучао антипатично јер га је подсетио на ринг на ком је једанпут видео човека како умире.

Човек се на једној вечери срео лицем у лице са „оним“; одмах је осетио да је овога обузела снажна воља да „разговара“, те је уздахнуо. Није могао да устане и оде. Место му је одредила газдарица, а он је примећивао или му се чинило да за столом види неке прелепе жене и веома симпатичне и занимљиве мушкарце, од којих га је пак судбина удаљила. „Овај“ је већ почео да прича, али га је човек слабо слушао, потпуно усредсређен на безбрижне разговоре домаћице и других званица које су се, на његову велику завист, смејале. Посматрао их је крајичком ока и слабо их је чуо, али су му се од симпатије усне развукле у осмех: вино, изврстан Брунело ди Монталчино, одличан розбиф за који је домаћица наредила кувару да га очисти од костију пред гостима брзим покретима блиставог ножића, мекане pommes soufflées, црне и дубоке очи жене у дну стола и њен жуборави осмех попут фонтане, све му је то терало осмех на усне. Али „овај“ то није разумео, штавише, поверовао је да је схватио – на начин који је човеку био непознат – значење његовог осмеха, и ‒ из човеку подједнако непознатих разлога – обратио му се високим гласом како би привукао његову пажњу, а можда и осталих присутних и рекао: „Дакле, теби се, будући да не прихваташ ниједну алтернативу, више свиђају пуковници…“

У том тренутку, човек, који није чуо претходне реченице, је, на те непознате и неповезане речи, на тренутак застао у страху и помислио на војску и на одређене војне чинове како би могао да одговори и ‒ и даље са осмехом на уснама, иако је осећање тог осмеха узнемирило „нешто“ (није знао шта) ‒ рекао да, нажалост, будући да није био у војсци и да не познаје војно окружење, не може о томе да изнесе никакво мишљење. Отупелост је владала његовим умом док је то изговарао, али је истовремено, видевши лице „овога“, који као да повлачи потезе у игри даме, схватио о којим поуковницима је реч. Реч је у пуковницима који су се тих година домогли власти у Грчкој. А у ствари није било тако, „овај“ је мислио на италијанске пуковнике. Пошто га је ућутало отупело незнање његовог саговорника, скренуо је лукав и прождрљив поглед у разним правцима, попио гутљај Брунела као да је то било које вино и појео розбиф и pommes soufflées, брзо, а да их претходно није ни погледао. Лењи човек је искористио ову кратку паузу како би се обратио супрузи „овог“ која је седела поред њега: упутио јој је комплимент за старински брош који је носила на крагни од хаљине.

„Веома је стар, само да знате!“, рекла је жена, и, подигавши пуначку ручицу, попут какве округласте лутке, показала му је и прстен, који је ишао у комплету: „И прстен је веома стар“, рекла је и одмах потом, као да се стиди ко зна чега, можда нечега што је она сматрала претераним луксузом, додале: „Оказион!“ Наиме, брош и прстен јесу били стари, али нису имали велику вредност, међутим човек је схватио да је жена, у себи, још од тренутка када је наишла на „оказион“ вероватно осетила оно узбуђење сиромашне и неотмене жене у додиру са накитом за који она верује да има велику материјалну и монденску вредност, а то чисто осећање се човеку допало те је осетио мању нетрпељивост чак и према њеном мужу који је у њему изазивао антипатију. Погледао га је, а њен муж је баш у том тренутку стављао у уста, истовремено, виљушком једну pommes soufflées, а прстима велико парче хлеба (две ствари које не иду заједно) на одређени погнут начин, између понизности и незаситости, тако древне понизности и древне незаситости, неискупљиве и далеке од сваке „будуће“ наде, да је човек, знајући колико је живот кратак, са великим олакшањем, престао да осећа антипатију према њему.

 

 

 

 

ПРИВРЖЕНОСТ

 

Једнога дана, један веома богат али „честит“ човек, који је познавао живот и захваљујући монденском животу и пролазним и скупим уживањима, ушао је у огромну породичну кућу са намером да „објасни“ супрузи да је више не воли иако је веома много воли. Покушао је то да учини много пута, али би га увек, у последњем тренутку, нешто спречило, а можда, у том смислу, више не би ни било неопходно „да јој објасни“; можда његова супруга то већ зна, али је човек о ком говоримо, тог дана био у посебном стању духа незадовољства самим собом, па дакле и суровости према другима.

Није више осећао никакву привлачност према супрузи, већ десет година (нису више били млади, ни једно ни друго), а тога се веома стидео пред њом јер му је изгледало као показатељ одређене вулгарне стране његове природе. Одавно, и то сасвим случајно, почели су да спавају у засебним собама, али су обоје знали да није „случајно“ и да се нешто неприметно и кобно догодило због чега није могуће спавати у истом кревету, као што није могуће угледати једно друго у другачијем издању осим обучени и по могућству увек у присуству других људи, још боље ако ти други људи нису чланови породице.

Што је више пролазило време, то је човек у себи осећао дужност да објасни супрузи нешто што је он знао да није објашњиво, утолико мање објашњиво јер су време и брачна навика, уместо да ублаже природни стид који је постојао код обоје, повећавали исти до те мере да је човек често осећао стид па чак и срџбу уколико би га супруга затекла у кућној хаљини или тек што би се пробудио, или удубљеног у какву књигу. У тим тренуцима више би волео да се укаже самом себи или непознатим људима, само не њој. Пред њом се осећао пријатно само у вечерњем оделу, када уштиркана крагна и пластрон намећу између њега и ње болну и отмену неприступачност, која је „тајна њиховог шарма“.

Па ипак би радо понекад дотакао њене коврџе или њену хаљину од жоржета, за коју је сматрао да јој стоји много елегантније од њених других веома елегантних хаљина, понекад би уживао да је посматра док се смеје, а једанпут је чак осетио бол у грудима кад се саплела и само што није пала попут кратковиде девојчице. Али то је била бледа милина, док се пак нелагодно сећао њихове младалачке љубави: кад га је, мало пунија него сада, чекала на пољани, помало ознојена, неиздепилирана испод пазуха, пуна стрепње попут каквих ретких расних коња, црвене кратке и коврџаве косе која се ослањала на сопствене коврџе, не много негованих руку, али сувих и дрхтавих, немирних, меканих од креме. А жаљење, које се рађало не само из осећања да све траје кратко, већ пре свега из немогућности да се ствари обнове и да се поново оживе у истим особама (њима двома) – по човековом мишљењу његовом кривицом ‒ био је узрок стида који је осећао према њој.

Супруга која је постала висока жена, кратке коврџаве и црвене косе, ветрењастих очију и детињастог и монденског осмеха који би испеглао оно мало бора око очију и уста, није схваатила оно што је он схватио, а што је желео да објасни али не речима, али је то „осетила“, још од првог дана када је муж преспавао у другој соби. Од тада је наставила да „осећа“, а да можда ни не жели да разуме или једноставно због тога што је њена природа постајала све мање „путена“ и тежила ка томе да развија – а такво васпитање јој је и усађено – осећање брачне наклоњености, веома снажно, али разливено.

Пошто је ушао у кућу, човек се попео уз бочне кружне степенице које су водиле ка улазним салонима, потом је ушао у тесни лифт и стигао до пребелог салона на веранди, са великим белим рододендронима, где су га чекали супруга и деца; поздравио их је редом (супругу је пољубио у слепоочницу) и кренуо ка трпезарији, овалној, са лакираним, светлоплавим зидовима, на којима су висиле две пејзажне слике Пјетра Лонгија. У овој просторији, у сва четири угла, на порцеланским светлопавим постољима, налазили су се велики рододендрони ружичасте боје. Испред слика стајала су два млада келнера у црном сакоу и сивим панталонама, а поред врата шеф сале у панталонама на штрафте и црном фраку.

Човек је сачекао да уђе и супруга, да седне у зачеље стола, онда је и он сео у друго зачеље, а одмах после њега су села и деца, девојчица са његове десне стране, а дечак са његове леве стране. Човек се нашалио са сином на енглеском језику (дечак је био весео, али превише „васпитан“ и крхк, и говорио је енглески боље него италијански), а потом је, као у виду утехе, узео у своју руку ћеркину руку и осмехнуо се погледавши је у очи. Али, уместо да се утеши, потпуно неочекивано се потресао јер је уочио у петнаестогодишњој ћерки која личи на њега онај исти мајчин allure, из времена када су се упознали. Привукао ју је к себи са бескрајном нежношћу и утонуо лицем у водопад коврџаве косе која је мирисала на свежу траву.

Доручак се одвијао као и увек: двојица келнера су пратила шефове знаке руком (како шеф, тако и келнери, одлично су знали да нема никакве потребе за знацима, али су се знаци ипак давали) и извршавали у савршеној тишини, као у каквом немом филму, оно што су навикли да раде.

Када је стигла кафа, деца су изашла (ћерка се саплела), а двоје супружника су остали сами у огромном салону са отвореним прозорима. Мало су тако седели у тишини (чуо се удаљени звук косилице у дворишту), а потом су разговарали о путовању у Бангкок једног познатог кројача који је редован посетилац њихове куће, а потом о могућем, прижељкиваном венчању, или заједници, једне њихове пријатељице удовице са једним сиромашним, али младим, лепим и „честитим“ универзитетским професором, који је њихову пријатељицу спасао од алкохолизма. Заћутали су (човек је зажмурио), потом је отворио новине и пажљиво их прелистао, обраћајући пажњу да их не постави између себе и супруге. Повремено би је погледао у тишини, а онда је спустио новине на колена и упутио јој дужи поглед. Спремао се да почне да говори (није знао шта ће да каже, али је знао да ће да каже), а његова жена га је тада, уставши од стола, на тренутак ухватила за руку, брзо се одмакла и, пришавши телефону који се налазио поред прозора, отпочела дугачак, скоро нечујан разговор, састављен готово искључиво од смеха са једном пријатељицом. Он је устао, пришао јој, пољубио је у слепоочницу и изашао.

 

 

ЖЕНА

 

Једнога дана, у Кортини, у великој удолини скривеној иза Тофана, једна жена, која је скијала брзо и као кроз игру, угледала је на белом простору без сенки и без ветра непомичног мушкарца, са црном фантомком и црним очима. То је био само тренутак, док је настављала да се спушта у поскоцима по свежем снегу, али је осетила да није баш све исто као пре и то јој се учинило необичним.

Када је стигла у подножје, скинула је скије, ставила их у црвени џип (а и она сама је имала црвену одећу и кратку, коврџаву, црвену косу) и вратила се кући. Одмах је зачула повике деце и звоњаву телефона: у благом трептају помислила је да је то можда мушкарац са фантомком, подигла слушалицу, али није био он, већ једна њена пријатељица, са којом је надуго и ужурбано разговарала, помало замуцкујући и не знајући најбоље шта прича. За столом је веома много разговарала са мужем и, ни не знајући зашто, загрлила га је два пута, потом је разговарала са дадиљом и са децом устајући и седајући, узимајући у наручје једно, па друго дете и љубећи их.

Прошло је неколико дана, време се погоршало, поново је било веома хладно и једног јутра док је падао густ и ситан снег, веома необичан за то доба године, жена је, у белој краткој бунди и са белом капом од козје вуне из које је вирила црвена локна, прошла испод звоника држећи децу за руку и угледала мушкарца, без фантомке, али главе покривене старом кожном авијатичарском капом. Био је у друштву плавокосог и коврџавог мушкарца у војној јакни и веома лепе жене; све троје су се смејали; жена је на основу њихових белих зуба схватила да су срећни заједно и на тренутак осетила трунку љубоморе и зависти. У том тренутку и њу је угледао мушкарац, престао је да се смеје и гледао је тако снажно и неодгонетљиво да жена није успевала да скине поглед са њега, а да би то успела морала је да се окрене.

Поново се појавило сунце и млак пролећни ветар је почео да отапа снег. Жена је стално скијала, понекад је веровала да ће да сретне човека са фантомком, учинило би јој се да га види, али би се испоставило да то није он: видела га је међутим на једној вечери на којој је било много људи, представили су јој га, она није чула његово име, а за столом је седела поред њега.

„Одлично скијате“ рекао је мушкарац гледајући је оним неодгонетљивим погледом (његове очи су биле веома црне, а беоњаче веома беле). „Као какав дечак.“

Жена је несигурним гласом рекла: „Па то и није комплимент“.

„Наравно да јесте“, рекао је мушкарац. „Ви подсећате на каквог дечака, ваши покрети, тен, па чак и глас су дечачки.“

„Зашто, какав ми је глас?“ Била је стидљива, можда је требало да се увреди.

„Имате помало промукао глас.“

„И то вам се чини лепим?“

Човек ју је погледао, а потом рекао: „Ваш глас је прелеп“, и нестао ни не поздравивши се.

Од тог тренутка жена се осећала тако и почела је да прича без престанка, али прекидајући друге како то чине млади људи. Образи су јој се заруменели, срце јој је снажно ударало и махала је рукама док је причала. Те ноћи, жена која је увек имала дубок и миран сан, присећала се његових необичних речи, потом је мислила на њега и покушавала да у мраку замисли пред собом његово лице: изнад очију имао је веома црне обрве у облику свода; оштра уста готово без усана, па ипак у њему, у начину на који се кретао, било је нечег веома крхког, као да је тужан или болестан.

Жена му је ујутру телефонирала и одмах рекла:

„Морам да вам кажем две ствари: прва је, да ли бисте ишли са мном на скијање, а друга је да сте позвани вечерас код мене на вечеру. Пристајете?“

Мушкарац рече: „Наравно, дечко“, а потом су се нашли; она је пренела скије, штапове и ципеле у његов ауто и кренули су. Жена се осећала непријатно због телефонског разговора, тако да се шћућурила на седишту аутомобила и гледала у мушкарца искосо у тренуцима у којима је он није гледао, али је он два пута ухватио те погледе и осмехнуо се; жена, наслутивши да је њена радозналост очигледна, то и рече:

„Да ли знате да сам била веома радознала да вас упознам?“

Човек ју је дуго посматрао у тишини, посматрао је њено чело, њене очи, уста, образе, и рекао:

„А ја још више, посматрам вас већ месец дана.“

Жена је поцрвенела не рекавши ништа. А онда је коначно проговорила: „А зашто?“

„Зато што сте ви као живот“, одговорио је човек.

Многе ствари су се помешале у њеној глави и срцу, али међу свим тим помешаним стварима препознала је страх.

Зауставили су се поред жичаре, али ниједно од њих двоје није кренуло да изађе.

„Шта вам се ради?“ упитао је мушкарац. „Хоћете да се скијамо?“

Жени се није нимало скијало, једино што је хтела јесте да мушкарцу постави гомилу питања и да о њему сазна што више, али је рекла:

„Радићемо шта ви хоћете, ви одлучите.“

Човек је направио дужу паузу, напућивши неодлучно усне неколико пута, онда се осмехнуо, остао још неко време тако у тишини, у којој је посматрао велику стазу обасјану сунцем, и потом рекао:

„Данас нема скијања, идемо негде да ручамо. Реците ми где вам се иде!“

Жена је била срећна те је рекла: „Обично увек знам где да идем, али данас не, немам чак ни жељу да о томе размишљам. Ви одлучите, биће ми драго ако ви одлучите“.

Човек је предложио неколико места, али није био много сигуран у своје предлоге, а онда се жена осетила још срећнијом јер је већ одлучила где да иду. Рекла је:

„Хајдемо у црвену кућицу, да ли је познајете?“

„Не познајем је, али хајдемо у црвену кућицу“, рекао је мушкарац. Жена је помислила да је он већ претходно наслутио њену одлуку те је брже-боље рекла:

„Али ако вам се иде на неко друго место…“ Али ју је мушкарац прекинуо и насмејао се: „Не, дечко, идемо у црвену кућицу“, а потом јој је руком покварио фризуру.

„Зашто ме зовете дечко? Престаните да ме зовете дечко“, рекла је жена. Мушкарац се насмејао и веома мирним и веселим гласом поновио: „Дечко, црвенокоси дечко, који не уме да седи мирно ни на тренутак, а при том је и стидљив“.

Жена је желела да се игра, да му противречи, да се свађа.

„Нисам никада у свом животу била стидљива, имам тридесет пет година и двоје деце. И мужа.“

Мушкарац се насмејао: „Није тачно, имате тринаест година, веома сте стидљиви, немате ни децу ни мужа“.

„Ви сте увек тако сигурни у себе?“

„Не, али сада да.“

Ручали су у црвеној кућици, сахрањеној у снегу пуној капљица и бљесака. Она се осећала стидљиво баш како је рекао мушкарац, због чега ју је обузела велика глад па је појела огроман тањир шпагета, срнећу шницлу са палентом, попила много вина и две ракије. У повратку је певала, а када ју је мушкарац надланицом помиловао по образу, она га је узела за руку са те стране и протрљала зглавке прстију по свом образу.

Жена се вратила кући, мало одспавала, дала упутства за вечеру и потом ушла у каду, разговарајући сама са собом и певајући. Муж ју је чуо и питао: „Шта ти је, да ниси полудела?“, а жена је одговорила: „Не, душо, нисам полудела“.

Изашла је из купатила и кренула ка гардероби. Можда би требало да обуче дугачку хаљину: пробала ју је и осетила се смешно, удата жена са двоје деце, а тако смешна. Пробала је једну кратку сукњу, видела да су јој ноге лепушкасте, али не и лепе, и да су у сваком случају у питању ноге не много високе жене. Не онако високе каква је била жена у друштву Фантома. Фантом јој се учини као лепо име за њега и насмеја се у себи с намером да му то и каже. Потом је обукла пиџаму од црног крепа и осетила се веома смешном. Потом панталоне од твида са црвеном свиленом кошуљом и црне лаковане ципеле. Ништа, ништа и ништа. Погледала је крајичком ока у шкотске панталоне, схватила (као да јој је он то рекао) шта је „лош укус“ и поцрвенела. Пробала је сукњу од јеленске коже са плаво-белом карираном кошуљом. Није лоше, али није ни добро, осетила је огроман умор и бацила се тако нага и помало очајна на кревет.

Зачула је како муж у купатилу ставља парфем и није јој се допало ни шприцање нити парфем, нити то што њен супруг ставља парфем. Није јој се допала ни помисао на то да има мужа и двоје деце, а пре свега јој се није допало то што има мужа. („Да ниси полудела?“ Каква будала!) У том тренутку нешто јој је говорило да обуче кошуљу и кожне панталоне. Што је и урадила, погледала се у огледало са свих страна (два пута се осмехнула) и помислила да изгледа прилично дечачки. Док је размишљала о томе, две велике сузе јој падоше на кошуљу, на ситне плаве квадратиће.

 

 

ОТМЕНОСТ

 

Једне летње вечери у једној римској палати, два пријатеља која се веома дуго нису видела, нашла су се и, попут животиња, посматрала своје покрете унутар великих принчевских одаја. Обојица су знали да нема потребе за причом: један је био сликар, а други је послом путовао по целој Италији.

– Ћао, Марио – рекао је путник; ужурбано је загрлио пријатеља, а потом се осврнуо око себе. Изван отворених прозора видело се небо које још није било мрачно, плавољубичасте боје, са понеком звездом; благи ветар је улазио у просторију и сликар је прошетао горе-доле као да прати ветар, помало стидљиво, а помало и не. Нису знали шта да кажу један другоме.

„Скифано, какво лепо италијанско презиме“, помислио је човек посматрајући пријатеља који је носио ципеле од јареће коже, без чарапа и америчке фармерке на штрафте; али, можда због боје неба и због звезда, сетио се једне његове велике слике коју је неколико дана пре тога поново видео. Тема слике била је кутија чоколадица „пољупци“ марке Перуђина: велико модро небо проткано звездама и силуете двоје загрљених љубавника из XIX века. Звезде су биле обојене фосфорном бојом, тако да су се у мраку сијале попут свитаца. Човек који је те вечери био веома тужан, узнемирен и већ данима није спавао, видео је слику у мраку (у једној великој вили на мору, под месечином), и осетио како га звезде теше и смирују и помислио на свог пријатеља Скифана који их је насликао како би га смирио; зато се сада налази ту, али немају скоро ништа да кажу један другоме и блага нелагода лебди у ваздуху, упркос осећању пријатељства.

Налазе се у просторији са веома високим плафоном и осликаним плафонским гредама, са три велика кауча од белог вуненог штофа, са огромним столом од травертина, са белим телевизором и компликованим готово електронским грамофоном, са белим звучницима који су поређани свуда около. На зидовима нема слика, све осим плафонских греда је бело и човек је пажљиво осмотрио сваки кутак. Осетио је на тренутак неправедну сету према старом атељеу на тргу Кампо де’Фјори, где је било много слика и више младости у зубима и у црној мајмунској коси његовог пријатеља.

У том тренутку из суседних просторија појавила се једна плавокоса жена, пријатељи су устали са кауча и Марио је рекао: „Да те упознам са Ненси“, човек је пружио руку жени и погледао је. Била је то стидљива, детињаста жена, са великом унутрашњом лакоћом која је личила на страст према веома површним стварима, због чега је патила. Ненси је одмах у човековим црним очима приметила да је он то уочио и почела од тог тренутка да се креће и говори (Ненси је Францускиња и говори италијански онако како то говоре лепо васпитане Францускиње), трудећи се да га не разочара.

Марио јој је пришао, стидљиво и ужурбано је пољубио у слепоочницу, потом јој је, само стидљиво (јер је желео да делује опуштено) пољубио прсте шаке и рекао:

– Знаш, Ненси је велика љубав мог живота“ – а човеку се учинило да је на Ненсиним уснама видео омањи болан осмех. – Знаш, Ненси пише. Зар ти нисам никада рекао да пише? – поново је рекао Марио и одмах укључио телевизор, појачао звук, на шта се човек нелагодно тргнуо; потом је смањио звук и остале су само неме слике: Бастер Китон са цилиндром на глави седео је на бициклу и ишао, пре би се рекло, шетајући, него померајући бицикл педалама, потом је стигла послуга са три сребрна пехара са црним вином.

„Баш су лепи“ помислио је човек посматрајући пехаре, „али има превише итисона“; а онда је престао да посматра сваку појединост, већ само њих двоје који су били недодирљиви у својој отмености. Зар је остало уопште и битно?

За време дуже паузе Ненси је говорила веома дубоким гласом, а потом ју је човек са спокојном радозналошћу упитао: – Како сте се упознали?

Њих двоје су се погледали (Марио ју је поново пољубио, ужурбано, у угао усана, она се осмехнула; овај пут осмех није био болан), а онда је он одговорио:

– На једној прослави, тридесет првог децембра хиљаду деветсто седамдесете, само смо се упознали у пролазу, на неколико минута. Потом сам, како бих је поново видео, организовао вечеру, која је била потпуни промашај.

– Зашто промашај?

– Јер је све пошло наопако. Позвао сам погрешне људе, ништа није било на свом месту и није било ни трунке склада ни у чему. Катастрофа.

– А потом?

Марио се осмехнуо, а онда су обоје проговорили: „Она ми је телефонирала“. „Ја сам му телефонирала“.

Човек се насмејао: – Coup de foudre, што би се рекло.

Ненси је спустила поглед и рекла:

– Да.

– Онда смо неколико дана касније отпутовали у Америку. Видиш ону фотографију? Ненси се ошишала на веома кратко и одлучила да носи мушке кошуље како би постала друга особа, нова особа.

Ненси је говорила веома дубоким гласом о свом претходном животу, о свом детету и између осталог, на италијанском, али француским гласом, рекла је: „Била сам спремна да летим сатима авионом како бих га видела макар и на тренутак, јер је постојала страст“.

Вечерали су руску салату са јајима и воћну салату. Човек-путник је због својих бројних путовања, не само авионских, био веома гладан и мало га је наљутила тако оскудна вечера па је затражио још хране. Послуга је донела сир и хладан пиринач. То није била баш најбоља вечера, чињеница коју је успело да избрише само њихово присуство те је човек заборавио на жељу за правом, потпуном вечером, крвавом и обимном (надао се, ко зна одакле му то, да ће појести розбиф шницлу сервирану са коском или укусне француске специјалитете: што се није догодило, нема везе).

Вратили су се у салон; разговор није текао олако и опуштено, постојала је између њих раздаљина између посматрача и посматраног, помало као у музеју, али их је ипак веома чежњиво, али страствено осећање, осећање породичне припадности, везивало све троје, заједно са великом флашом жућкасте колоњске воде која је стајала на столу од белог мермера.

Кроз разговор, али и кроз тишину, човек се сетио и других успомена на његовог пријатеља сликара. Сећао га се млађег, кратке косе и у патикама, како помера велике слике; како се смеје и како се иза његове аладиновске прилике, иза аладиновског осмеха, види трг Кампо де’Фјори са тезгама, са цвећем, са гојазним Римљанкама. Сетио се његових жена, једне плавокосе мајмунице са зубима сличним његовим, сетио се слика и начина на који их је сликао четкицом која је поскакивала и летела по великим платнима и ситних обрта руке и прстију, сетио се кокетерије „солистичких“ платана по којима је капала боја, „дуета“ боје и угља, ваздуха и ветра на свим тим сликама на којима се увек видело небо, чак и кад га није било. Сетио се Мариа у црном капуту и старом црном миниморису, видео га је у морској води, мршавог, попут бедуина, са мајмунском гривом;  видео га је пуног таштине, срећног, преваранта, тужног попут неких матадора на фотографијама из 1930, поквареног и веома лукавог попут свих правих великих лакомислених уметника – и, наравно, потресао се.

– Треба да се ошишаш, коса ти је превише дугачка – рекао му је, уставши са кауча. Марио је направио незадовољан израз лица.

Ненси је рекла:

– Ја сам та која га увек шиша.

– Више му је ошишај – рекао је човек. После незадовољне гримасе, Марио се осмехнуо и направивши нову гримасу рекао:

– Значи допадам ти се, је ли? Ја се свима допадам – и схвативши ову шалу, пријатељ је поново упао у замку и осмехнуо се тој наивној лукавости.

Разговарали су (он и Ненси, Марио је телефонирао или је покушавао да телефонира) о Француској, о Камаргу.

– Марио уопште не спава – рекла је Ненси кад је човек поменуо несаницу, а потом су престали да разговарају, погледавши једно друго повремено уз омањи осмех или климање главом, све троје; потом је у просторију ушло двоје људи, мушкарац и жена, и отменост се истог тренутка распршила на римском небу.

 

 

ДОСАДА

 

Једнога дана, један човек који је често самог себе обмањивао (мада не превише) да у својим ближњима и у животу може да открије нешто ново, непредвидиво или чак тајанствено као у криминалистичким романима, нашао се на ручку са групом познаника на једној лепој тераси са погледом на море. Повод његовим надањима било је то што је са више страна чуо изјаве попут: живот је увек непредвидив, понекад као у роману, али никад досадан. Уверење које човек у дубини душе није делио, будући да је у својих шездесет година проживео догађаје који су од његове двадесет пете-тридесете године били, сви редом, предвиђени или у најмању руку предвидиви.

 

Наравно, било је ту и личних догађаја, који су изгледали узбудљиво, али ‒ убрзо након тог првог утиска – досадно. Па ипак догодило се и да су га на његову радост демантовали, али су то били неважни догађаји: једанпут је остао заглављен у лифту више од десет сати (непредвидиво), једанпут је остао без бензина усред пустиње у Аризони (предвидиво, али изненађујуће), неколико пута је осетио привлачност према женама које су имале необичан израз лица, и изненађење држањем неких људи који су га зачудили и заинтересовали, на кратко, али и на дуже време. Али и ти људи су на крају постали предвидиви захваљујући одређеном селективном механизму који утврђује понављање, односно досадне особености. Одређени стил код људи, и чистота, да, то га је привлачило и није му досађивало, али је то заиста ретко, попут муње, а чистота код деце траје веома кратко.

Тог дана на мору није имао посебних разлога за наду посматрајући своје домаћине, али истовремено ни разлога за дубоко разочарање: у питању је била типична трпеза грађанских породица, приписујући речи „грађанска“ најбоље могуће значење, односно неку врсту породичне топлине, која се рађа пре свега услед присуства младих и деце, па чак и омање деце; а за које се – ове последње – зна да ће вриштати и плакати, што је предвидиво, али не и када ће плакати. А и то је већ нешто. Било је ту и младића и девојaка од око петнаест-шеснаест година; необично доба и, да тако кажемо, занимљиво због првог наговештаја (или глуме) личности. Ту је био и брачни пар од око тридесет пет година, достојанственог и истовремено покуњеног изгледа какав он никад није видео, али ће се позабавити да га помало посматра. Ту су били и домаћини, и још многи други.

Почео је да осматра младиће и девојке; две девојке, обе „лепушкасте“ и, као и увек када је реч о девојкама тог узраста, са одређеном невиношћу и стрепњом у погледу које им дају отворен и племенит израз лица. То није случај са младићима од којих је један (и то не због присуства девојака, од којих је једна његова рођена сестра, а друга сестра од тетке) имао згађен и надмоћан израз лица, подругљив, иако није јасно према коме, нити из ког разлога; али међу младићима има много таквих типова. Други пак младић имао је једно око (једно од два) које му се учинило мрачним; мрачним у правом смислу те речи, то јест, скоро згњечено и другачије од оног другог, којим је заједно одмеравaо све редом. „Заправо је тај узраст, а не око, мрачно“ помислио је у себи човек, на кога је оставило утисак то око које као да је гајило према „одраслима“, а посебно према оцу, праву правцату мржњу. „Од овог узраста, човек почиње да буде оно што јесте, и што ће бити читавог живота. Можда овај младић неће постати озлоглашени преступник, али ће свакако према животу имати мрачан приступ, баш какво му је и око“.

Док је тако размишљао, стигла је храна, предвидива и добра, речју, помало досадна; а после хране, уследио је разговор. Брачни пар – гости ‒ почео је да се бави својим пословима, односно оним што брачни пар позван у госте треба да ради кад је у туђој кући: жена је узела у наручје близанце који су почели, обојица, да плачу; муж је отишао са друге стране стола како би сликао прво једно па друго дете, а потом све заједно, записујући пажљиво све адресе како би могао свима да пошаље слике, када их буде направио. Човек, који их никада пре није видео – а то је већ новост – почео је, како би убио време, да их осматра и анализира провлачећи их кроз сито, лица и покрете непознатог брачног пара, како би стекао општи утисак. Није му требало много времена: жена је била потпуно бледа и тужна, једна од оних која се удала јер је требало да се уда, те је вешто спојила ‒ нагонски, а и срећним околностима ‒ обавезу брака са обавезом љубави, како брачне тако и породичне. Спуштених обрва, као да плаче, и спуштених бочних углова очију. Са размаком између предњих зуба који је вероватно у младости деловао привлачно, тако да је успела да пронађе вереника, па чак и да се уда.

Након чега, пошто је обавила ту дужност, размак је престао да оставља икакав утисак, па је читав њен физички и усмени израз (слабо је говорила, веома разумно и веома тихим гласом) стекао зрелост тридесетпетогодишње жене, мајке и супруге, коју је лако замислити каква ће бити у педесетој, у шездесетој или седамдесетој години. Речју, постојала је у тој жени, колико год да је изгледала крхко и покуњено, одређена скромна и позната снага која обећава верност и постојаност за читав живот који се налазио пред њима.

Муж, међутим, и он крајње покуњен, обећавао је – то да – и он, породичну постојаност и верност (иако вероватно не тако дуговечан), али, рекло би се, готово судбински помирљиво и невољно. Као да каже: „Mогао сам и могао бих више, и кад је реч о женама и кад је реч о животу“. То је говорио ‒ а да то не говори ‒ више другима него самом себи; он је знао дубоко у себи да не би никада успео да превазиђе ту покуњеност, али се надао да су други око њега, због извесног његовог формалног достојанства, васпитања и, да тако кажемо због „великих нада“ које је у њега полагала мајка Енглескиња, тако љубазни и добри да у то поверују. Истовремено је знао да, колико год да су добри, не могу, није могуће, да у то верују: због његових водњикавих старачких очију, због његовог подваљка, због млитавих груди испод мајице и пре свега због његове задњице дебељка који је ослабио, гушчије задњице, коју је заносио лево-десно баш попут гуске.

Објаснио је да га његов менаџерски посао приморава да живи у Торину где је купио стан; и упустио се у исцрпно излагање о ценама станова, колико кошта квадратни метар овде, а колико кошта онде, колико соба и колико купатила, закључивши да имају мали, заиста малени стан, али „практичан“. Наступ о ценама станова је био његова најбоља нумера, било је јасно да је добро и пажљиво проценио како и где да потроши новац, који није његов већ породични, за стан који би могао да буде за читав живот. У Торину. Сваки пут док би то изговарао – при чему би заузимао тон познаваоца материјала, плочица, порцеланских плочица за купатило – жена би га слушала са близанцима у наручју (истини за вољу, веома ружним, обојицом) одобравајући сваку његову реч, услед чега су јој очи и обрве изгледале још више оборене, као да траже извињење за њега, а и за себе. Прећутно мимичко извињење деловало је, рекло би се, као молба, као да је лепо васпитање на то обавезује.

 

Разговор се помало дотакао и политике, наравно, а менаџер је рекао да се осећа, да јесте либералан и да тако и гласа. То је рекао са слабим уверењем у све остало (осим када је реч о цени квадратних метара станова), као да покушава да објасни да је он „из породичних разлога“ конзервативац енглеског (попут мајке) америчког типа. Тако покуњена, иако увијена у достојанство ‒ баш тако ‒ либералне природе, била је и та изјава о гласачком опредељењу и тај уметнути политички разговор који се тиме и окончао. Младићи и девојке су се досађивали, као што се увек досађују са „одраслима“ млади људи тих година, па су устали и отишли. Посматрали су неко време море на ком се видело бело једро са плавим штрафтама које се, чим се подигао ветар, затегло.

Домаћини, хитри и веома организовани, трчали су горе-доле како би однели са терасе у кухињу тањире са непоједеном храном, чаше и све остало. Кретали су се опуштено, како то чине власници куће и делотворно како, упркос доброј вољи, млади брачни пар није умео. Било је незаобилазно да у том тренутку разговор скрене ка послузи. Али је ту тему газдарица почистила следећом реченицом: „Мораш да умеш да се снађеш и то је то“. Па ипак, човек који је посматрао, покушао је да замисли живот двоје супружника у Торину, у „практичном“ стану у ком свакако није било послуге. Замислио их је и уз помоћ неколико фотографија у боји које су раздељене гостима, а на којима је, на основу неколико појединости, било могуће погодити о каквом је стану реч и какав се живот у њему води: двоје супружника у кућним хаљинама са близанцима, свако држи по једног, у позадини зид крем боје, наслон „модерне“ столице, керамичке шоље за чај, јарко црвене боје, умерено апстрактна слика. Онда се изненада појављује фотографија девојчице, нешто старије, која није овде са њима, има можда девет-десет година: гуска са кљунастим носом, малим и округлим очима на бледој глави, великом задњицом и чак две велике шаке попут гушчијих ногу.

Човек, као под принудом лепог васпитања, испирања мозга претрпљеног у детињству и уз добру и људску намеру да буде разуман, помисли: „Па и они имају душу“, што је блесава и не његова мисао која се појавила ко зна одакле, свакако као наследство такозваног цивилизованог суживота. Сладуњава и глупа мисао натерала му је осмех на усне, али у том тренутку, будући да га је савладала досада, и од самог себе… извини се и  оде.

 

 

ГОФРЕДО ПАРИЗЕ (GOFFREDO PARISE 1929, Вићенца – 1986, Тревизо), писац, сценограф, репортер. Кратке приче – минијатурни романи или песме у прози – које чине Буквар објављиване су у дневном листу Коријере дела Сера  1971–1972. и 1973–1980, док је књига која их је објединила објављена 1984. Паризе је објавио и Када је машта плесала буги, Умрли младић и комета, Политички ратови, Елеганција је фригидна, Далеко, Лепи свештеник, Газда, Не смемо да будемо послушни, Американци у Вићенци, а објављена је и његова преписка са Карлом Емилијом Гадом (Ако ме види Чеки, награбусио сам). Многе од ових књига су путописи и запажања забележена на путовањима по свету у својству репортера. Његов Буквар садржи Упозорење: „У животу људи праве планове јер знају да, када писца више не буде, те исте планове може да настави неко други. У песништву то није могуће, не постоје наследници. Тако је и мени допало са овом књигом; пре дванест година заклео сам се самом себи, пошто ме је поезија повукла за рукав, да ћу написати приче о људским осећањима, тако непостојаним, почев од слова А до слова Ш. Реч је о песмама у прози. Али код слова С, упркос мојим плановима, поезија ме је напустила. И код тог слова сам морао да станем. Поезија дође и оде, живи и умире кад она то хоће, а не кад ми то хоћемо, и нема потомке. Жао ми је, али је тако. Помало као и у животу, а нарочито у љубави. Г.П. Јануар, 1982.“

 

 

Избор, превод са италијанског и белешка

Ана Марковић