Година LIV · свеска 4-6 · 2020

 

ЈАНА АЛЕКСИЋ (Крагујевац, 1984), запослена је на Институту за књижевност и уметност у Београду као научни сарадник. Поезију, критику и есејистику објављује у књижевној периодици и зборницима. Ауторка је монографија Опседнута прича: Поетика романа Горана Петровића (2013),  Жудња за лепотом и савршенством: Теургијска димензија књижевноуметничког стваралаштва (2014), Културна идеологија Милана Кашанина (2019), као и четири књиге песама: Топао камен (2014), Упијање (2017), Аријел аноним (2018) и На средини (2020).

БРАНКО АНЂИЋ (1952, Београд) дипломирао је на Филолошком факултету у Београду – Одсек за општу књижевност с теоријом, а постдипломске студије је завршио на Теорији књижевности. Радио је као новинар, писац и преводилац. Био је уредник и суоснивач књижевног часописа Писмо и уредник Књижевних новина. Радио је и као дописник новинских агенција и сарадник разних књижевних часописа и других медија у Југославији, Србији, Шпанији, Аргентини, Уругвају, Чилеу и САД. Од 1990. године живи у Буенос Ајресу. Аутор је неколико антологија хиспаноамеричке и аргентинске савремене приповетке са Љиљаном Поповић Анђић. Писао је зборнике критичких огледа о савременој хиспаноамеричкој књижевности. Преводио је са шпанског и енглеског језика дела латиноамеричких и северноамеричких писаца. Аутор је многих романа, прича и приповедака.

ДРАГАН БОШКОВИЋ (1970, Београд), песник и професор савремене српске књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Научни пројекти, уредништва часописа, конференције, округли столови, организациони одбори скупова, преко сто научних радова, огледа, есеја, предговора, поговора, преко двадесет приређених зборника, аутор више научних монографија, све у земљи и иностранству. Поетске радове објављује од 1995. у домаћим и иностраним периодичним публикацијама и песничким зборницима. Награде: Матићев шал, Бранкова, Бранко Ћопић. Превођен је на пољски, чешки, словеначки, шпански, јапански и енглески језик. Песничке књиге: Одисеј–каталошка прича (коаутор Саша Илић) (1998),  Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона (1998), У једном телу (2003), Исаија (2006), Отац (2013), The Clash (2016), Ave Maria (2018).

ДРАГОШ ГЛАВЧИЋ (1995, Краљево) студент је Српског језика и књижевности на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Пише поезију, прозу, есеје.

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је Историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ (1961, Крагујевац) објавио је двадест три песничке књиге, четири романа и једну збирку прича. Саставио је три песничке антологије. Са руског језика превео је преко шездесет дела и по неколико дела са француског, енглеског и немачког језика. Његове песме преведене су на руски, пољски, украјински, бугарски, јерменски, француски и енглески језик. За свој песнички и преводилачки рад награђиван је бројним наградама, међу којима су и неке од највећих у нашој култури. Живи у Крагујевцу.

ПРЕДРАГ ЈАШОВИЋ (Пећ, 1971) објавио је пет песничких збирки: Парадокс смислу (1994), Ружа од ножа (1995), Горди изгрцаји (више издања) (1995-2005), Узлетишта (1999), Житије Никовића из Ништића (2006),Небеска љуљка (2019) и следеће књиге из области науке о књижевности и књижевне критике: Књига о Ђорђу (2003), Књижевне притоке, (2005), Реч и значење (2006), Рецепција књижевног дела Доситеја Обрадовића (2007), Књижевне притоке II (2008), Транспозиције књижевности за децу (2008), Живот и дело Милорада Радуновића (2008), Притоке књижевности Косова и Метохије (2010), VerItaS banatske ravnice: Radovan Vlahović u književnoj kritici (2012), Писци српског реализма као књижевни критичари (2012), Књижевне притоке3 (2013), Увод у доситејологију (2016), Ка поетици модерне (2017). У категорисаним научним часописима има преко две стотине радова. Учесник је на научним скуповима. За научни допринос и песничка остварења више пута је награђиван у земљи и иностранству. Радио је у ОШ „Радоје Домановић“ у Параћину, на Институту за српску културу (расељеном из Приштине у Лепосавић) на Државном универзитету у Новом Пазару. Данас ради на Академији васпитачко-медицинских струковних студија у Крушевцу.

ДАВИД КЕЦМАН ДАКО (1947, Рајновци код Бихаћа), песник, прозни писац и есејиста, књижевни, позоришни и ликовни критичар. По завршетку студија савременог српског језика и југословенске књижевности, радио је као наставник у школи, а од 1974 до 2011. био је професионални новинар‒уредник у сомборском Информативном центру (омладински лист Покрет, недељник Сомборске новине и Радио-Сомбор). Аутор је двадесет и четири књиге поезије, прозе и књижевних критика: Реч на леду (1976), Претпоноћни воз (1980), Ноћни риболов (1980), Распад мозаика (1989), Зидари светилишта (1991), Калем (1992), Трептај, хаику (1998), Небески гласник (1994) која је преведена и на мађарски језик (Mennyei hirnök) (1997), Озарје (1999), Столетна вода (2001), Сам као суза (2003), Тамнина (2008), Хор сенки (2010), збирке приповедака Леђ, (1982), три мозаик-романа: Кад дуња замирише (1995), Река за један дан (2014) и Жива слика (2016). Аутор је и књига за децу и младе Сањам, сањам чаролије (1994), Хоћко и Нећко (1997), Даљинама преко света (2003) и Неко само тебе тражи (2006), као и књигā књижевних критикā: Вертикала са дна пакла (2018) и Провид кроз сва времена (2019).

АЛЕКСАНДАР Б. ЛАКОВИЋ (1955, Пећ), песник, критичар, есејиста и антологичар. Објавио десет збирки песама, девет књига критика и есеја, књигу путописа Хиландарски путокази, роман Кад куће нисмо закључавали и путописну фото-монографију Хиландар и Света Гора, између мита и историје. Приредио антологију песама о Хиландару XII-XX в., Хиландарје: песничко ходочашће, Кодеров Митолошки речник Божа Вукадиновића и зборник Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уредио две књиге тематских есеја: Његош – ријеч скупља два вијека: зборник радова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша 1813-2013 и Бранко Миљковић – моћ речи: зборник радова о песништву Бранка Миљковића 1934-1961. Књига песама Повратак у Хиландар је преведена на енглески језик и објављена у Торонту, док је књига изабраних песама преведена на македонски језик и објављена у Скопљу. За песништво је награђен Кондиром Косовке девојке; за књижевну критику – наградама Јован Скерлић (2014) и Милан Богдановић (2014); за прозу – наградом Григорије Божовић (2017). Живи у Крагујевцу и Љутој.

СИЛВАНА МАРИЈАНОВИЋ (1971, Мостар), живи у Хајделбергу. Објавила збирку песама Хајделберг (2019).

АНА МАРКОВИЋ је рођена у Београду, где је завршила италијански језик и књижевност на Филолошком факултету, након чега је две године радила као асистент за италијанску модерну књижевност. Завршила је мастер студије за португалски језик и португалску и бразилску књижевност у Рију де Жанеиру. Тренутно живи у Риму и ради као преводилац у Амбасади Републике Србије. Уредила је и превела збирку Савремена бразилска прича (Clio, Београд, 2008), као и бројне књиге са португалског и италијанског језика.

ЖАРКО МИЛЕНКОВИЋ (1988, Приштина), дипломирао на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Косовској Митровици, а мастер студије завршио на Одсеку за српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, кратку прозу, есеје, научне радове, књижевну и ликовну критику. Објавио је збирке песама Кенотаф (2011) и Крхотине лета (2019). Објављује у књижевној периодици и зборницима. Ради као организатор културних манифестација у Преоцу и Грачаници код Приштине.

МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ (1989, Сврљиг) основне академске студије србистике и мастер студије филологије српске и компаративне књижевности завршила на Филозофском факултету у Нишу. Бави се писањем поезије, прозе и критике. Објавила роман Homunculi (2010), збирке песама Мање од длана (2012) и Via Militaris, Via Dolorosa (2013) ‒ као првонаграђена на Фестивалу поезије младих у Врбасу (2011) и Фестивалу културе младих Србије у Књажевцу (2012), и књигу књижевних критика Критичка тумачења (2016). Добитница Тимочке лире за најбољу песму 2012. коју додељује Радио Београд 2. Финалиста Ратковићевих вечери поезије у Црној Гори (2015, 2016). Учесник 49. Фестивала поезије младих у Врбасу (2017). Члан жирија за доделу песничке награде манифестације Дани Гордане Тодоровић у Сврљигу и члан жирија за доделу награде Меша Селимовић (Вечерње новости) у Београду. Оперативни уредник часописа за књижевност Бдење у Сврљигу.

СРЂАН МИЉЕВИЋ (1985, Београд) дипломирао је светску књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету, а мастер студије културног менаџмента стекао на Унесковој катедри Универзитета уметности у Београду. Приче су му објављиване у зборницима у Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској. За причу Ја, џелат 2017.  осваја друго место на Фестивалу европске кратке приче. Током 2019. био је ангажован као писац предавач на пројекту за младе писце са Балкана. Ради у невладином сектору на пројектима из области суочавања с прошлошћу и људских права. У децембру 2019. објављује прву збирку прича Свима нам је први пут. Похађа радионицу писања поезије код Огњенке Лакићевић.

МИЛАН МИЦИЋ (1961, Зрењанин). Доктор је историјских наука. Аутор је тридесет и две књиге из историографије, историјске есејистике, документарне прозе, кратке прозе и поезије. Објавио је књиге прозе Месец од венецијанског сапуна (2013), Код живахног огледала (2014), Списак сеновитих имена (2016). Добитник је књижевних награда за кратку прозу Стеван Сремац (Ниш, 1999), СКПД Просвјета Шамац (Шамац, 2011), Милован Видаковић ( Будимпешта, 2014), Вукашин Цонић  (Лесковац, 2014, 2016), Андра Гавриловић (Свилајнац, 2015). За збирку кратких прича Месец од венецијанског сапуна награђен је 2014. године књижевном наградом Андрићева стаза СКПД „Просвјета“ Републике Српске. Живи у Новом Саду.

ВАСА ПАВКОВИЋ (1953, Панчево), књижевник и књижевни критичар, један од оснивача Српског књижевног друштва. Уређивао је више едиција, часописа и новина: Књижевна реч, Прва књига Матице српске, Књижевни гласник, Квартал, Народна књига. Превођен је на шведски, немачки, руски, мађарски, грчки, бугарски. Добитник Бранкове награде и награда Милан Ракић и Милан Богдановић.

ЗЛАТКО ПАНГАРИЋ (1962), песник и фотограф. Живи у Бачком Моноштору. Објављене књиге: Нова романтика (2003), Моја физика (2007), Зашто човек пада (2015). Објављује песме, приче и есеје у часописима Поља, Књижевне новине, Градина, Сент, Књижевни магазин, Руковет, Свеске, Кораци, Улазница, Књижевни лист, Златна греда. Стални сарадник e-часописа за културу и филозофију Филозофски погледи/Philosophical Views. Ауторов блог Филозофија локалног https://pangaric.wordpress.com/

ЈЕЛЕНА С. ПЕРИЋ (1982, Вршац) студирала је на Филолошком факултету у Београду (Група за српску књижевност и језик). Магистарске студије књижевности похађала је на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву (2008–2012) где је стекла звање магистра књижевноисторијских наука. На Филолошком факултету у Београду одбранила је докторску дисертацију (2018) (Пригодна драма у српској књижевности XVIII и XIX века). Сарађује са научно-истраживачким установама и часописима у Србији и Републици Српскоj, а у звање доцента на Факултету за дипломатију и безбедност Катедра за продукцију драмских и аудиовозуелних уметности и медија, изабрана је 2019. Стручна и научна интересовања Јелене С. Перић усмерена су ка књижевним токовима XIX и XX века, историји драме и позоришта као и ка социологији позоришта. До сада је објавила монографију Политичка драма и позориште у драмама Драгослава Михаиловића (2019) (коауторство са Ненадом Перићем) и десет научних радова.

СОФИЈА ПОПОВИЋ (1996, Шабац), студенткиња је завршне године основних академских студија на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, кратке приче и есејистику. До сада су њени радови објављени у часописима КУЛТ, P.U.L.S.E, Либартес и Сизиф. Добитница је III награде за прозни текст на конкурсу Живи ли још у нама дух церских јунака? за 2014. годину, а њена поезија заступљена је у неколико домаћих, регионалних и међународних зборника.

ЈЕВРОСИМА РИСТОВИЋ (1952, Гривска крај Ариља). Њена поезија је превођена на више језика и објављивана у часописима и антологијама у земљи и иностранству. Објављене збирке песама: Врт омеђен облацима (1994), Географија длана (1995), Јабука у лавиринту (1998), Водена свила (1999), Requies за Јерину (2007), Молитва за Ирину (2010), Епитаф за мир (2019). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Београду.

ДАНИЈЕЛА РЕПМАН (1976, Сомбор) основне студије завршила је на Педагошком факултету у Сомбору, а мастер студије за компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Објавила је збирке песама Цикличности (1997) и Место за савршен бег (2015), и књиге прозе Трагом расутих тренутака (2014) и Квадратно дисање (2018). Поезију, прозу и књижевне приказе објављује у књижевним часописима и на интернет порталима. Била је стални сарадник Листа за културу и уметност Аванград. Награђивана на регионалним конкурсима за поезију и кратку причу. Била је финалиста на 14. Фестивалу еуропске кратке приче, Загреб-Ријека 2015. и Вранац – најбоља кратка прича 2016. Књига кратких прича Квадратно дисање награђена је на конкурсу Трећег Трга и Београдског фестивала за поезију и прозу 2018. Члан је Српског књижевног друштва. Живи у Сомбору, у непрекидној борби са ветрењачама.  

СИЛВИЈА МОНРОС СТОЈАКОВИЋ (1949, Буенос Ајрес) филолошке студије завршила је у Београду. Књижевни рад започела је 1976. преводом Кортасарове приче Здравље болесника, за крушевачку Багдалу. Исте године је за ту исту кућу приредила и избор из стваралаштва шпанских песника након Шпанског грађанског рата, чије је песме и превела у књизи Савремена шпанска лирика.  Одонда је превела више од стотину библиографских јединица са и на шпански, али са француског и португалског на српски, укључујући и роман Дијамантски трг каталонске списатељице Марсе Рудуреде, као прво интегрално дело преведено са каталонског на српски. Уједно, то је и најпревођеније дело књижевности на каталонском, иначе језику старијем и од шпанског. Међу преводима издвајају се романи Школице Хулија Кортасара, Срце тако бело и Сутра у боју мисли на мене Хавијера Маријаса. Посебан изазов је представљало превођење књиге Музеј романа о Вечитој аргентинског филозофа, правника и књижевника Маседонија Фернандеса, који залажући се за аутономију уметничког чина, руши језичка али и логичка правила. На шпански је превела, између осталих, дела Иве Андрића, Милорада Павића, Љубомира Симовића, као и песме неколико песникиња, наших, а светских. Досадашњи ауторски рад С.М.Стојаковић као списатељице обухвата: Последње Кортасарове школице (преписка са Хулијом Кортасаром, 1991), Огледало љубави  (преписка Оље Ивањицки и Леонида Шејке, 1994), Град над градовима (електронска писма „Милосрдном анђелу“, 2000), Ортегина клепсидра (огледи о ставовима шпанског мислиоца Х. Ортеге и Гасета са становишта њихове могуће примене Сада и Овде, 2001), Наставиће се… (аутобиографска теленовела, 2002), Ми, Салвадор Дали (монографија, тек незнатно параноична, 2004), Моја Аргентина (интерактивни путопис, 2005) и Све у свему (песничка збирка ћутњи, 2006). У припреми за штампу јој је Разливени залив – књига огледа и других огледала.

БРАНИСЛАВА СТОЈАНОВИЋ (1969, Београд) бави се пољском књижевношћу XX века. Приредила је тематски број часописа Градац о Бруну Шулцу (2003), као и библиографију превода пољске књижевности (Polonica u Srbiji, Београд, 2013). Ради на Филолошком факултету у Београду.

ДРАГИЦА СТОЈАНОВИЋ (1963, Зрењанин) пише поезију и објављује више од три деценије у бројним књижевним листовима и часописима (загребачки Quorum, осијечка Ревија, подгоричко Овдје, Летопис Матице српске, Поља, Свеске, ПроФемина, Траг, Урб), као и у књигама: Тескоба (1984), Кухињска кукавица (1991), Разговор са Исидором (1999), Гладне исповести (2005), Литерарни снег (2015), Од(а)бране песме (2017). Заступљена је у антологији новијег српског песништва Кад будемо траве (приредио Владимир Јагличић); у антологији Најлепше песме о љубави (приредио Пера Зубац); у антологији Колективни облак – песме о постојању (приредио Вујица Решин Туцић); у антологији ПроФемине – Жене које су појеле језик; у антологигији савремене поезије војвођанских песникиња Очи равнице и другим. Добитница је награда Станко Симићевић, Смели цвет, Смедеревске песничке јесени, Улазаница, Печат вароши сремскокарловачке и Милица Стојадиновић Српкиња.

ИВАНА З. ТАНАСИЈЕВИЋ (1987, Крагујевац) на Филолошко-уметничком

факултету у Крагујевцу завршила је основне и мастер студије на катедри за Српски језик и књижевност. Пише и објављује књижевну критику, студије, есеје, рецензије. Поља интересовања: српска књижевност модернизма и постмодернизма, савремене књижевне теорије, књижевна критика.